ОПРОШТАЈ
Пише: Ђакон Павле Љешковић
” Сигурно си и ти чуо ону пјесму у којој популарни музичар пјева о томе како ће својој дјевојци све да опрости јер није Супермен. Е, па, ја ћу мојој супрузи да опростим баш због тога што јесам Супермен” – говори ми док сједимо на гумну у дворишту цркве Св. Петке. У својој десној руци држи лименку енергетског пића, коју је, како каже , морао да купи будући да се цијелу ноћ возио, па, није успио баш ни мало да одспава. Прича ми о томе како му је његова још увијек законита супруга једина жена са којом је био у вези у свом досадашњем животу. Била је то љубав још од завршног разреда основне школе. Сједјели су у истој клупи у гимназији. Касније је он уписао философију, коју никада није привео крају, док је она завршила Економски факултет.
” Када смо се вјенчали, ја сам заиста повјеровао у то да ће завјети, које смо том приликом дали, трајати до краја наших живота. Био сам уз њу у свим тешким тренуцима. Када је оперисана и када је постало јасно да нећемо моћи да имамо дјецу, ја сам је тјешио, говорећи јој да имамо једно друго и да наша љубав надилази искушење које нас је снашло. Охрабривао сам је да настави са пост-дипломским студијама. Када се запослила у реномираној београдској фирми, био сам поносан на њу јер сам то доживио и као свој успјех. Међутим, у наредном периоду је почела да се све више отуђује од мене. Са посла је све чешће долазила касно увече и спавала на каучу под изговором да није хтјела да ме пробуди. Једног дана ми је тек тако саопштила да одлази, будући да је на послу упознала човјека у којег се заљубила и који је спреман да због ње остави своју породицу “.
Наредних годину дана је провео углавном у опијању и са честим промјенама расположења. Најприје је , како каже, своју супругу још више волио, будући да му је јако недостајала. Након одређеног периода, љубав се низвела у страшну мржњу! Та мржња је била толика да је чак жарко желио да јој се опака болест,због које се својевремено његова супруга оперисала, врати и да умре у најгорим мукама! Међутим, на крају се и мржња преметнула у равнодушност, коју је свакодневно појачавао све јачим дозама алкохола.
” За све то вријеме ниједном није ни назвала да ме пита како сам, нити се о мени распитивала код наших заједничких пријатеља! И ето, баш прекјуче ми је послала преко вајбера говорну поруку, у којој ми је саопштила да ју је тај човјек све вријеме лагао и да није напустио своју породицу. Одбацио ју је на једнако суров начин на који је и она то мени учинила. Узела је слободне дане на послу и отишла у Будву , како би се одморила и сабрала своје мисли. Рекла ми је и то да је схватила да сам ја љубав њеног живота и замолила ме за још једну шансу”.
Говорну поруку је морао преслушати двадесетак пута да би донио коначну и непоколебљиву одлуку. Сјео је у аутобус, возио се цијелу ноћ и стигао у Будву.
” Знаш, моја професорица књижевности у гимназији нас је увјеравала у то да је Бановић Страхиња својој невјерној љуби опростио из чисте љубави. Упоређивала га је са неким јунацима Достојевског и све то тумачила кроз призму Фројда и Јунга. Али то нема ама баш никакве везе ни са Достојевским ни са психоанализом! Бановић Страхиња прашта тек тако, јер му се може! Он је супермен с оне стране љубави и мржње! С оне стране праштања и казне! Он је Ничеов надчовјек који је живио вјековима прије него што је Заратустра уопште и написан! Замишљам га како сједи за раскошним столом, какви су били столови великаша и велможа. На свега пар метара од њега, у агонији на поду лежи његова љуба, очекујући страшну казну која ће над њом бити извршена. Сваки њен уздисај и покрет будно прати хрт Караман. После петог или шестог пехара вина, Бановић Страхиња долази до епохалне одлуке, која је за његову жену страшнија и унижујућа од саме смрти. У моменту када гласно изговара свој опроштај, љуба почиње да хистерише и у безумљу чупа сопствену косу. Девет Југовића и стари Југ Богдан демонстративно устају са стола и бацају своје пехаре на под. А Бановић Страхиња мирно сједи и ужива у свом великом тријумфу. Е, тако ћу и ја да урадим! Ја сам, такође, надчовјек и супермен, с оне стране добра и зла “!
Рекох му да не можемо бити са оне стране добра и зла. Једино можемо да безусловно следимо добро или да се поводимо за злом као одсуством добра. Не можемо сједјети на двије столице, односно, како се то каже у јеванђељу, не може се служити и Богу и мамону (Мт.6,24).
Такође, његово схватање народног епског јунака није исправно. Бановић Страхиња је неустрашиви борац и јунак. Међутим, истовремено је он и убијеђени хришћанин који је за своју вјеру спреман и живот свој да положи. Његов опроштај невјерној жени је комплексан, али се мора посматрати, између осталог, кроз призму хришћанског етоса према којем силни и јаки не треба да показује своју снагу над онима који су слабији од њега. Даље, стари Југ Богдан и браћа Југовићи су хришћанска господа, која своје незадовољство неће показивати бацањем полупразних пехара вина на под!
Међутим, најпогрешније од свега је поступак, који он планира да изврши према својој супрузи а који сасвим погрешно назива опроштајем. Прави опроштај треба да исцјели душу како онога коме се прашта, тако и онога који прашта! У темељу правог опроштаја неизоставно се морају налазити покајање и љубав. Покајање би требала да пројави његова супруга. Међутим, ако се заиста покајала, како је могуће то да се свог мужа сјетила тек када ју је човјек с којим га је преварила одбацио? Љубав би требао да пројави он. Проблем је у томе што он сам признаје да ју је једно вријеме мрзио, те да је тренутно према њој потпуно равнодушан. Зато је најбоље да сада не доноси никакве крупне одлуке поводом будућности њиховог брака. Оно што би морали обадвоје да ураде јесте то да се окрену Богу и духовном животу. Требали би и пронаћи искусног свештеника који би их духовно руководио. Ако би тако поступили, временом би им сам Господ послао неопходне одговоре и упуства везана за њихову будућност.
Ове ријечи су га барем мало замислиле и поколебале у одлуци коју је сам назвао коначном и непоколебљивом. Након што смо се поздравили, запутио сам се према цркви Св. Петке. Након неких пар минута сам махинално погледао према гумну и опазио га како још увијек сједи на њему и замишљено гледа у једну тачку…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
