У петак 12. јануара 2024. године у организацији Саборног храма Христовог Васкрсења у Погорици и Друштва за његовање традиционалног српског пјевања уз гусле „Свети Сава“ из Подгорице, одржано је у крипти Храма добротворно гусларско вече ,,Божићни Вијенац” по тексту „Горског вијенца“ Петра II Петровића – Његоша.
Вече је било добротворног карактера и током вечери прикупљали су се добровољни прилози за обнову конака манастира Доњи Брчели.
Све присутне је поздравио протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски који је истакао да је Петар II Петровић – Његош, велики универзални дух и геније особите вриједности:
,,Петар II Петровић – Његош, Митрополит црногорско-приморски, велики универзални дух и геније особите вриједности, трајно је и ванвремено надахнуће за све ствараоце јер је његова писана ријеч част српскоме језику на коме је написана”.
,,Вечерас Друштво за његовање традиционалног српског пјевања уз гусле „Свети Сава“ из Подгорице, које ради на Саборном храму Христовог Васкрсења, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија има част да пред вашу љубав и богољубље у ове божићне дане представи овај Божићни вијенац по Горском неувелом вијенцу Петра II Петровића – Његоша”. – подсјетио је прота Предраг.
Након уводног слова проте Предрага, о Божићу у Његошевом дјелу бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који је у уводном дијелу обраћања акцентовао да није сагласан са појединим мишљењима да Христос није присутан у Његошевом дјелу те да га је Његош заобилазио:
,,Поновићу опет да нису у праву они његошолози који су говорили да је Христос само успут помињан у Његошевом дјелу, да га је мало и да Његош у том смислу као да је заобилазио Христа. Писали су још горе ствари о њему, скоро да нема јереси коју му нису приписали, али и то је Његошева судбина. Он је просто својим дјелом дао слободу свима да разумјевају и да тумаче како хоће. Он је у том смислу покренуо човјека да као што је он био слободан стваралац, да свако слободно размишља. А то се све кроз вријеме које је мајсторско решето просије, па онда изиђе свјетлост истине”.
,,Његош је још у овоме свијету и кроз Лучу и кроз Горски Вијенац додирнуо вјечност, надишао вријеме”. – казао је Владика.
У наставку Митрополит Јоаникије је указао на очигледност присутности Господа Исуса Христа у Његошевој Лучи Микрокозма готово од почетка до краја:
,,Када погледамо Лучу, Његошево најмилије дјело по свједочанству Милорада Медаковића, Његошевог биографа, видимо да пјева о Христу, скоро од почетка па до краја. Али то као прави пјесник, умјетник, зналац, саопштава на одређени начин, тако да човјек мора и да се потруди да то примијети, открије. Он је саопштавао то на један врло често и загонетан начин, нарочито за простог читаоца. Зато Луча и није била толико читана и њу су врло често и велики умови као што је један Љубомир Стојановић заобилазили и хватали су се само Горског Вијенца. Није чудо, јер је Горски Вијенац народу много ближи, он је просто историчнији, а наш народ воли историју”.
Владика је рекао да је Горски Вијенац лакши за разумијевање за разлику од Луче која је сва у мета-историји, у метафизици, у мисли, у философији, у религији што је само по себи даље човјеку уколико се не протумачи и не приближи:
,,Луча је сва у мета-историји, у метафизици, у идејама, у неким несвакидашњим темама, у мисли, у философији, у религији, то је све човјеку док му се мало не приближи далеко. Али, када Његош говори о могућем слову Створитеља то се може разумјети на два начина, његова мисао је слојевита. Тако разумијевамо и Јеванђеље, поједине ријечи из Јеванђеља тумачимо на више начина, а сви ти начини доприносе да се боље разумије јеванђелска ријеч, тако и поједине ствари из Луче микрокозма”.
Владика се потом осврнуо на чињеницу да се и Горски Вијенац и Луча Микрокозма такође завршавају са Христом, али, на један другачији начин, будући да је како Владика подсјећа, Луча небеска драма док је Горски Вијенац историјска драма:
,,Његош нам је многе ствари, духовна искуства из Луче уградио у Горски вијенац и све нам је то кроз Горски Вијенац пријемчивије, прихватљивије, разумљивије. И Горски вијенац као и Луча Микрокозма такође завршава са Христом, али, на један другачији начин. Луча је небеска драма, Горски Вијенац је историјска драма”.
,,Баш зато што је Горски Вијенац тако историчан, погодан је да се пјева уз гусле, скоро од почетка до краја. Зато што гусле воле историјске догађаје и што је згуснутија историја и што су веће историјске противрјечности, то је гуслама милије”. – закључио је Митрополит Јоаникије.
У другом дијелу обраћања Владика је дао посебан осврт и на тумачење лика Игумана Стефана којег Његош кроз Владику Данила приказује као, иако физички у годинама остарјелог ипак вјечно младог, озареног творитељном поезијом и сарадника Божијег:
,,Претходно треба да кажемо да се појављује игуман Стефан који просто открива смисао историје и смисао борбе за слободу и смисао и величину свете православне вјере која може надахнути јунаке да одбране своју отаџбину и своје светиње, да одбране част и слободу свога народа. Његов лик нарочито је засијао на празник Божића, па ће владика Данило, негдје послије налагања бадњака, гдје игуман још пјева уз гусле о празнику, да наслика икону на један пјеснички начин, али просто он се изразио ту као иконописац игумана Стефана: ,,Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости, особено као што је твоје” – те ријечи Владика Данило упућује игуману Стефану са сиједом косом до појаса и сребрном брадом до појаса ,,али лице ти глатко и весело то је управ благослов Вишњега”. Просто и ако је старац, насликао га је као вјечно младог, као оног анђела озареног творитељном поезијом и човјек има ту могућност да се дотакне божанске поезије јер га Бог удостојава да буде Његов стваралац и сарадник Божији о чему Његош пуно пјева у Лучи микрокозма, а то на један другачији начин саопштава у Горском Вијенцу кроз игумана Стефана”.
Владика је затим указао на то да се све заправо у Горском Вијенцу наслања на богопознање игумана Стефана који исповиједа Христа као Јагње које је дошло на заклање ради спасења овога свијета и да свако ко у Њега вјерује подноси исту жртву као што је било на Бадњој вечери у вријеме владике Данила и на Божић на Мојковцу:
,,Све је ово наслоњено на богопознање које има игуман Стефан, он препознаје Христа Богомладенца као Јагње које је дошло на заклање ради спасења овога свијета и показало се да одмах чим је дошао Христос у овај свијет, одмах је Ирод потегао нож на Њега, није Њега тада заклао, али је заклао 14.000 младенаца. Тај нож Иродов указао је на крсну смрт Христову, на Његову жртву. А да би се показала права и истинита вјера и они који вјерују у Христа, спремни су да за Њега поднесу жртву и да своје животе жртвују за Њега, као што је било на Бадњој вечери у вријеме владике Данила и на Божић на Мојковцу”.
,,Епска поезија је на прави начин смисао ових догађаја открила, зато о њима и пјевамо нарочито за празнике, а кад прослављамо Божић и налажемо бадњаке онда су ту и гусле као неизоставни и најсвечанији дио”. – поручио је напослијетку Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Стихове из Горског вијенца пјевали су у наставку програма српски гуслари: Максим Војводић, Радосав Рајо Војиновић, Витомир Арсенић, Жељко Вукчевић, Дамјан Војводић и Секуле Церовић.
Његошеве стихове из Горског Вијенца казивао је и глумац Павле Илић.
Борис Мусић
Фото: Жељко Драшковић
