„Однос православне вјере и нације се кроз историју мијењао. Од ранијих времена када је православна вјера као универзална и католичанска окупљала све народе са којима је дошла у контакт можемо видјети да се то временом мијењало па је од 18. вијека нација често хтјела да истакне себе у први план, тако да до данашњих дана имамо заоштрен однос између ова два појма“, казао је гостујући синоћ на Интернет литији др Душан Крцуновић.
„На Балкану видимо да у претходних стотину година постоји тенденција да се разлике као што су сталешке, социјалне, политичке и друге претворе у етничке разлике, што је случај и у Црној Гори гдје је развијање једног идентитета чувени италијански поликтиколог Фурио Черути назвао „патолошки идентитет“, а основни појмови таквог идентитета су: осјећање супериорности, довођење разлика до неких небитних крајности, па и до тога да се покоравање или нестајање других сматра условом испуњења сопственог идентитета. Нажалост, данас све ове симптоме препознајемо у Црној Гори код високих функционера, у државним институцијама и у режимским медијима. Једини лијек против таког патолошког идентитета видим у нашој православној саборности, братској љубави, слози и праштању, уопште у неком евхаристијском начину живота.“ истакао је професор Крцуновић.
Он је додао да је још чувени руски академик Игор Шафаревич говорио је да ће комунизам од интернационализма спасти на ниске гране трибализма, односно да, након обоготворења државе, неминовно долази до обоготворења нације или племена што се некако данас и нама надвило над главама. „Не ради се заправо само овдје о томе да се неки секуларни и политички феномен показује у неком религиозном формату, већ се просто ради о неком својеврсном регресу у паганство што се показује осионим нападима на Српску Православну Цркву и њене вјернике.“
Професор Крцуновић је на крају казао да, када би говорили о идеалној симбиози између вјере и нације, њен кључ би био етноцентризам кроз христоцентризам:
„Дакле, наш неукидиви етнички идентитет као темељни културни и социјални феномен треба да буде вођен, усмјераван и преображаван саборним, васељенским и хришћанским идентитетом. Односно, у најкраћем, као што је однос Бога и човјека асиметричан такав би требао да буде однос између вјерског и етничког идентитета. Не смијемо да заборавимо да Црква, поред универзалног и васељенског, има и сотириолошки каратктер и ако нема ове асиметрије, онда нема ни спасење. А када се говорило о завјетном карактеру српског народа, онда се има у виду његова христоцентричност, односно духовни и крвни савез са Божијом ријечју који нас обавезује и као појединце и као колектив.“
Раде Дуловић
