У емисији причамо о философији, хришћанству те појавама у савременом друштву са доцентом др Душаном Крцуновићем, професором на Филозофском факултету у Никшићу гдје предаје Философску антропологију и Модерну онтологију и вјежбе из Античке философије.
На Агори градимо мали азбучник духовне културе и животно важних савремених феномена.
На овој Агори разговарамо о говору мржње који наноси својој жртви не само увреде него и повреде чија природа измиче сваком покушају карактеризације, због чега се његово дејство само метафорички упоређује са дејством физичког насиља.
За говор мржње важи она латинска, А verbis ad verberа, у најдословнијем смислу „са ријечи на батине“. Тачније, у говору мржње не постоји разлика између ријечи и дјела. Са становишта философије језика и теоријских истраживања језичког насиља, код Џудит Батлер и других савремених мислилаца, говор мржње је говорни чин у коме се говорење подудара са дјеловањем. Говор мржње постиже оно што жели, врши своје (не)дјело у самом чину исказивања, и то сталним, опсесивним понављањем својих токсичних формула („посрбице“, „рукољуби“, „мантијаши“, „литијаши“…).
Сталним понављањем, говор мржње настоји да парализује своју жртву, да је држи у стању контроле и потчињености, да јој ограничи кретање, приступ институцијама и јавном простору, он тежи да жртву баци на кољена, да је сабије на маргине друштва и тако политички демобилише.
