РУЧНИ КРСТ ТРЕБИЊСКО-САВИНСКОГ АРХИМАНДРИТА ЛЕОНТИЈА (АВРАМОВИЋА) У ДРОБЊАКУ
Сажетак: Овим прилогом указује се на ручни Крст требињско-савинског архимандрита и игумана манастира Савина оца Леонтија Аврамовића који је сачуван у цркви Светог Оца Николе у Косорићима у Дробњаку. Захваљујући ћириличном натпису на Крсту дознаје се о његовом власнику, али и херцегновском мајстору Илији Јовановићу, златару који је израдио Крст. Још једном, подсјећа се на значај личности архимандрита Леонтија.
Дана 23, јануара о. г. на Светосавској академији у Пошћењу (Дробњак) г. свештеник јереј Драженко Ристић указао ми је на ручни Крст са ћириличним натписом, а затим, доставио и одличне фотографије натписа. Овај метални Крст чува се у цркви Светог Николе у Косорићима. Први поглед на натпис донио је не мало изненађење. Власник Крста био је савински архимандрит Леонтије из свештеничког рода Аврамовића, у историји Српске Православна Цркве личност знатнога формата. Натписом се помиње и мајстор Илија који је израдио Крст. Из докумената Архива Херцег Нови може се докучити и ко је мајстор Илија. Благодарећи раду Ђурђице Петровић посвећеном херцегновским златарима у 18. вијеку, дознајемо да је мајстор Илија Јовановић-Телембак израдио сребрни оков за јеванђеље Кијевопечерске лавре из 1697. године које је купио Петар Ћеловић из Рисна, као и диптих јеромонаха Арсенија Калуђеровића који је Илија израдио 1731. године . Такође, Илија је израдио једну потохљебницу за манастир Прасквицу . Два слова: ї⍵ која сигурно представљају почетна слова презимена, додатно свједоче да је у питању управо мајстор Илија Јовановић из Херцег Новог.
Отац Леонтије, власник Крста, потекао је из херцеговачког братства Аврамовића које је Цркви и Боки дало највећи број свештеника. Њихову читуљу објавио сам у издању манастира Савина „Савинске читуље новских фамилија, 2003“ које је у два наврата издао савински игуман архимандрит Јустин (Тасић).
Читуља је започета именима архимандрита Георгија, Леонтија и Илариона. Могуће је да су Аврамовићи, у Боки настањени у селу Требесин код Херцег Новог (црква Св. Апостола Томе, ктитор ђакон Стефан Аврамовић 1777), дали највећи број свештеника у читавој записаној историји овога града, па и Боке.
Архимандрит Леонтије јавља се у архивским документима као сарадник и повјереник од Млечана прогнаног (1722) митрополита Стефана Љубибратића, а затим и игуман манастира Савина. Скупа са осталим савинским оцима, нарочито јеромонахом Арсенијем (Милутиновим), архим. Исаијом (Витомировићем), понио је терет одржања Цркве и народа у тешком периоду интеррегнума епископске власти у млетачкој провинцији Далмацији и Боки. Био је отац Леонтије учесник православне скупштине која је на предлог оца Симеона (Кончаревића) одржана у Бенковцу 1731. године када је ова црквено-народна скупштина одбила унију са Римокатоличком црквом, а коју годину касније, када је млетачки сенат одобрио избор православнога пећкога епископа у провинцији, он се јавио као правилни кандидат за епископа иако су из Задарске надбискупије покушали протурити свог противпећког кандидата (Лаврентија) о којем се изјаснило свето братство манастира Савина („…и пређашње писмо које нам је писао протопоп Димитрије Керчка и прочи от Далмације и нами и комунитати ва Купе да ми нађемо овамо онога који би био достоин возити на степен архијерејства, и ми с совјетом капетана и суђа избрасмо измежду себе два брата који би били достојни за такво дјело, за које смо вам дали и писмо наше, да заиного познати не хоћемо и от инијех монастира точију от нашего монастира“ ). У периоду дјеловања оца Леонтија и нарочито оца Арсенија, манастир Савина је израстао у кључну тачку отпора унији и постао носилац главних активности за поновну успоставу насилно укинуте пећке епископије у приморју.
Отац Леонтије оптуживан је код млетачких власти од стране задарског надбискупа Вицка Змајевића (прогонитеља митрополита Стефана) за два одласка у Русију гдје је „добио чин, донио књиге и новац за себе“. Такође, Змајевићев насљедник Матија Караман, који је био велики противник митрополита Љубибратића, а још више архимандрита Леонтија, оптуживао га је да се „натурао“ далматинским Србима за владику уз помоћ новца грчких трговаца . Он је 1744. начинио један спис којим је истакао опасност од богослужбених књига доношених из Русије говорећи да свако ко се заузима за српског епископа у Далмацији ради за интерес Турака и Руса.
Ђакон Стефан (Аврамовић) учествовао је у млетачкој судској арбитражи у утврђивању аутентичности печата манастира Милешева .
На који начин је ручни Крст оца Леонтија доспио у Дробњак не можемо данас рећи. Ипак, и он свједочи о угледу савинског архимандрита Леонтија који се и у завршници прве четвртине 18. вијека, тако далеко од млетачког разорења Тврдоша (1694), помиње као „архимандрит требињски“, а ево, чини то и натписом на Крсту урезаним рукама мајстора Илије 1729. године. На тај начин савински игумани свједочили су намјеру обнављања угледног митрополитског средишта Херцеговине и нераскидивост и јединство двају Богородичиних средишта Цркве: Тврдоша и Савине.
1729. году. Ово је крст Леонтије архимандрит требињски. Мајстор Илија Јо…
Резиме:
Указано је на ручни Крст архимандрита Леонтије, игумана манастира Савина из прве половине 18. вијека, значајне личности у историји Српске Православне Цркве у Боки и Далмацији за млетачке управе, као и на мајстора који је Крст израдио, а који је, судећи према сачуваним култним предметима израђеним његовом руком, био на врхунцу на измаку прве четвртине 18. вијека.
