Док свакодневно одјекују жалопојке функционера опозиционог ДПС-а о „нерегуларности“ предстојећег пописа, њима идеолошки блиски пописивачи су већ пописали наше претке у „код“ који препознаје само „црногорски језик“ и „црногорску ћирилицу“. Пописивање је почело још прошле године у Централној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ чији су пописивачи прво „посјетили“ светородну кућу Петровића. Трупили су непозвани и пописали Светог Петра Цетињског, Петра Другог Петровића Његоша и краља Николу као писце „црногорског језика“ и на „црногорској ћирилици“.
Ова невиђена махинација задуго не би била откривена да се нијесу огласили библиотекари из библиотеке у Пљевљима, потом и представници Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, који су се обратили Централној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“, а која је надређена свим библиотекама у Црној Гори. Повод обраћања био је оснивање библиотеке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у којем је затражена информација о начину и условима учлањења библиотеке у оснивању у COBISS систем. Одговор руководства Централне библиотеке гласио је да Друштво чланова Матице српске из Црне Горе пријаву за учлањење мора да поднесе на „црногорском језику“. Да апсурд буде већи, из Централне библиотеке су потврдили да нормативна база аутора (CONOR) такође мора да буде на црногорском језику. Предочено је да све што иде преко Централне библиотеке „по аутоматизму“ бива у CONOR бази препознато као „црногорски језик и црногорска ћирилица“. Уз то, саопштено нам је да библиотекар има право да унесе име за језик по сопственом избору, али ће све што иде преко Централне библиотеке (а то су све библиотеке у Црној Гори) по аутоматизму у CONOR бази бити препознато као „црногорски језик“ и „црногорска ћириклица“. Да буде јасно, име за црногорки језик није постојало никад у историји Црне Горе, насилно је, и из надриполитичких разлога уведено прије неколико година, а сада се вјековno насљеђе простора који су у различитим временима ушли у састав Црне Горе, а које се кроз вјекове именовало као српски језик и српска ћирилица, ући у библиотечки попис у CONOR базу као „црногорски језик“ и „црногорска ћирилица“. Име за језик, црногорски, постојало је једино у вријеме италијанске окупације у Другом свјетском рату, и ових посљедњих година које се са временом италијанске окупације поклапа.
Руководство Централне библиотеке „Ђурђе Црнојевић“, које нас је примили, саопштили су да је то немогуће промијенити јер је добијен међународни код. Ми, ипак, мислимо да се може и мора промијенити, и од истрајавања на исправљању ове неправде, која ништи историјску и и научну истину, нећемо одустати. До прије годину дана није постојао такав „аутоматизам“ у нормативној CONOR бази, јер је библиотечким каталогизаторима било омогућено да сами изаберу језик који одређени аутор пише или је писао. Али, од прошле године то више није могуће, јер је након свргнутог ДПС-овог режимског ауторитаризма у Централној библиотеци „Ђурђа Црнојевић“ завладао режим библиотечког аутоматизма, што је у основи исто. Тако су се неке градске библиотеке, као библиотека у Пљевљима и сада библиотека у Никшићу, коју оснива Друштва чланова Матице српске у Црној Гори, нашле пред проблемом, али и задатком да српски језик укључе у библиотечки COBISS систем Црне Горе, односно у CONOR коду. То значи превазићи препреку попуњавања формулара на „црногорском језику“ и „аутоматизам“ нормативне база CONOR чији софтвер „препознаје“ искључиво „црногорски језик“.
Да апсурд буде још већи, за креирање записа у CONOR бази, односно унос података и напомена у одговарајућем пољу, могућ је само на до сада непознатој „црногорској ћирилици“. Дакле, умјесто могућности да се у нормативну базу аутора уносе подаци на адекватном језику, сада је технички, софтверски онемогућено да се изабере језик и писмо аутора на коме је писао (што је претходно било омогућено). Спорно „Поље 340“ омогућује да се аутор само упише као писац „црногорског језика и црногорске ћирилице“.
Тако су тројица Петровића: Петар I Петровић (Свети Петар Цетињски), Петар II Петровић Његош и Никола Петровић (краљ Никола I) већ уписани или пописани као говорници „црногорског језика“ и писци на „црногорској ћирилици“. То важи и за неке савремене српске писце из Црне Горе.
Из разговора руководства Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори са надлежнима из библиотеке „Ћурђе Црнојевић“, сазнало се да је овим програмом (читај, погромом српског језика) од краја 2022. године, без икаквог јавног обавјештења, омогућено да се у нормативној CONOR бази препозна само један језик – „црногорски“. Тиме је директно прекршен Устав Црне Горе и оно шта је говорницима српског језика загарантовано чланом 13: „Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. Ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик“.
Ова униформност се директно коси и са „изјавом о међународним католошким начелима“, које је издала IFLA, која сугерише слободан избор језика аутора који се уноси у нормативну базу јер „предност за нормирану приступну тачку за име би требало да буде дата информација која се налази на појавном облику писаним изворним језиком и писмом“. Уз то, предлаже се и „приступ облику писаним изворним језиком и писмом“.
Али, у новоцрногорској (аб)нормалности, реалност је сасвим дручкија. Угрожена су интелектуална права појединаца, али се прије свега фалсификује цјелокупно српско језичко благо на просторима данашње Црне Горе. Управа Централне библиотеке покушала је да се „оправда“ изговором да би увођење српског језика и писма у наведени систем (а могуће и бошњачког, хрватског и албанског), усложило њихов рад и довело до великих трошкова, те да се и у Србији и у Словенији, бира се за нормативну базу само један језик (један код). Ова аналогија сигурно није адекватна, између осталог и из разлога што се, упркос свему, за српски језик и на попису изјаснио највећи број црногорских грађана. Уз то, довољно је само погледати уставе Србије, Словеније и Црне Гопре и увјерити се да је у Црној Гори језичка ситуација сасвим другачија. Очигледна је дискриминација српског језика као језика у службеној употреби и то за рачун политички наметнутог службеног црногорског језика. Из разговора у Централној библиотеци сазнали смо да БиХ имају два софтвера, посебан за Републику Српску, посебан за Федерацију. Из тога се може закључити да ситуација не мора бити униформна.
Овој нечувеној манипулацији једном се мора стати на крај и неправда мора бити исправљена како би се свима нама који говоре и стварају, који су говорили и стварали на српском језику у данашњој Црној Гори, омогућило да се у међународним библиотечким системима воде као говорници и ствараоци на српском језику и писму. Ово се нарочито односи на вјековно насљеђе простора који су у различитим временима ушли у састав Црне Горе, а насљеђе је било једино и искључиво на српском језику, писано српским писмом, штампано српским карактерима, о чему нам свједоче историјска документа.
Предсједник Матице српске –
Друштва чланова у Црној Гори
проф. др Јелица Стојановић
