Високопреосвећени Митрополите господине Јоаникије, преосвећени владико, часни оци, драги оче Гојко, браћо и сестре, драги пријатељи,
Прије свега могло би се рећи да су двојица писаца, кад већ говоримо сада о овом књижевном аспекту, истовремено наравно великих мислилаца, цијелог Митрополитовог живота били присутни у фокусу његовог духовног интересовања, духовног хоризонта. Први нарочито у раним годинама, раном периоду, био је Фјодор Михајловић Достојевски. И онда ћу сада само мимогред поменути да је раних осамдесетих година за нас у Београду појава тада јеромонаха Амфилохија имала огромно значење и да су његова тумачења Достојевског, нарочито спор са потоњим академиком Николом Милошевићем око значења Великог Инквизитора, била најдубљи духовни продор у том времену, када говоримо о књижевној мисли и књижевној интерпретацији. У овој години славимо два вијека Достојевског и онда није згорег поменути, наровно, то највеће име руске књижевности, могло би се рећи и свјетске уопште, али то вечерас није моја тема или није наша тема, тако да ћу се сада усмјерити на Његоша.
Дакле, Његош је тај велики аутор којим је био Митрополит, како знамо, нећу ништа ново рећи, потпуно испуњен до последњег дана и овдје имам један кратак цитат у коме нам Митрополит пише да га је Достојевски потресао још од раних студентских дана и био је за њега уједно и учитељ и мучитељ. Нешто слично ће поновити и за Његоша, али на једном другом мјесту имамо допуну у којој Митрополит Амфилохије пише да је Његош за њега био изазов, мука и подстрек наших покољења. Он је то и данас, ништа мање, ако не и више него у прошлости. Нема сумње он ће то остати и сутра, можда више неголи јуче и данас. Дакле, овдје имамо непрекидно понављање овога „данас“, овога „сјутра“, и имамо наравно овај став прошлости. Међутим, у ком смислу, покушајмо да промислимо темељније, он јесте изазов, мука и подстрек за нас данас? Посебно ово на чему инсистира Митрополит: „данас ништа мање , ако не и више него у прошлости“. Дакле, нама је данас Његош битан ништа мање, ако не и више него у прошлости. То су ријечи које треба прихватити са највећом озбиљношћу и покушати их промислити. Због тога има смисла питати што је то оно одлучујуће у Његошу за данас чиме се са Његошевим подстреком имао суочити Митрополит. Наравно, сви знамо, Његош има пророчко осјећање Косова прије свега, као и свеукупног збивања свога времена. Е сад је мене врло кратко овдје занимало која су то свеукупна збивања нашег времена. По мом суду, то је савремено стање у највећој мјери обездуховљења, одсуства сакралности, другим ријечима одсуства логоса или логосног начела културе и друштва. То није ништа ново, јер је на то упозорио још Ниче, дакле то је нека врста увода у нихилизам, који је нека врста епохалног стања које данас сви преживљавамо и морамо се са њим суочити са највећом озбиљношћу. Дакле, Ничеово упозорење ријечју о смрти Бога и надоласку нихилизма које је далекосежно одредио Ниче као стање у коме, врло прецизно одређење, највише вриједности губе своју вриједност. А највећа вриједност јесте управо Бог. Дакле, суочење са тим епохалним стањем је задатак који се пред нас данас поставља. Наравно, у разним варијантама то се потискује, покушава се заборавити, то је онај заборав бића, али то заправо јесте наша савремена ситуација. И у том смислу одједном се јавља актуелност Његоша, али истовремено и Митрополитове мисли. Мени се чини да је то посебно важно и томе треба посветити посебну пажњу. У том смислу, Митрополитово највеће прегнуће непосредно јесте повезано са Његошем.
Заправо, у неким стварима, кад ми је отац Гојко предложио да то буде нека врста инспирације или утицаја Његоша, то није довољан термин јер утицаји су утицаји, али овдје немате утицај. Имате једну егзистенцијалну идентификацију. У многим случајевима Митрополит заправо постаје сам Његош и доста би било занимљиво, али то сад није моја тема, ући у језичку интерпретацију. Ја бих рекао да се у самом језику могу успоставити дубинске аналогије између Његоша и језика самог Митрополита, нарочито у оном дубинском метафизичком смислу, који је за Митрополита посебно карактеристичан и то је посебна тема коју у овом уводу нећу излагати. Дакле, ова непосредна повезаност са Његошем показује се у Митрополитовом поимању савременог човјека који је изгубио своје логосно утемељење, изгубио свој коријен, то се врло често помиње у контексту његове мисли, и заправо онда је оно што би морали слиједити као неку врсту руководеће идеје показати што је то човјек, а мора бит човјек, доспјети до поимања сопства као твари која је Творцем изабрана. Дакле, не у декларативном академско- херменеутичком смислу тумачења, него проживјети управо ту најдубљу мисао коју нам нуде или презентирају у исто вријеме и Његош и Митрополит. Дакле, твар која је Творцем изабрана да агресивном атеизму који је непрекидно присутан, данас нарочито, супроставимо став да душа људска јесте бесамртна. То је тај прави изворни Његош, а то је и Митрополит. Дакле, говоримо о односима идентитета у овим исказима и да нас као појединце и друштво пробуди из мртвога сна у који смо пали, да нас очисти од смртне прашине и изведе из таме којом смо обузети. Другим ријечима, Митрополит, а овдје наводим и његове ријечи које су савршено на трагу Његоша и имају потпуно његошевску инспирацију, закључује да јесте твар Творца човјек изабрана, да је човјек биће бесмртно, стално заборављамо на то, да је човјек искра у смртну прашину, да је он луча тамом обузета, али и да је он у свим овим случајевима искра и луча, а искра и луча јесу оно што је супстанца, што је суштаствено у томе. У њему се огледа искра, ево сада исказа Митрополитовог: „беспредјелног ума Свевишњег Непостижног Творца“, и рекао бих да је ово већ један исказ, једна синтагма која јако наликује облику Његошевог исказивања. Оно што је за њега веома важно јесте човјек бачен на бурну брежину, тајном руком смјелога случаја. Увијек и свагда Митрополит је наглашавао, увијек његошевски, „под влијанијем тајнога промисла“. Промисао стоји у суштини свег тог беспоретка и онда би се могла извести крајња консеквенца из овог песимистичког схватања савремене културе која јесте нихилизмом одређена, да заправо и у томе неки тајни промисао постоји. Промисао се не смије заборавити. Из овога слиједи суштинска порука која ми се чини врло упутна и за савремену дубинску психологију и за антропологију, што је веома важно, што јесте личност, поимање личности. Дакле, за саврмени појам личности и разрјешење дубоког савременог конфликта личности. Треба ли подсјетити сада на Виктора Франкла, на кризу смисла, на пораст самоубистава, на наркоманију – све упућује на кризу личности. У чему је излаз? Дакле, поимати у себи ту искру Божествену коју смо заборавили, потиснули. Али онда долази једна изузетна формулација Митрополитова, која потпуно кореспондира са Његошем, дакле кореспондира у оном случају да готово не могу направити раздвајање, да би искра Божествена, ово је једна од најдубљих мисли, допрла у човјеку до тајне, до истине, она треба да се распали пламом бесмртности, да скине са себе непрозрачну смртоносности завјесу, да се ослободи од метежа овог ничтожнога, од окова мртве тјелесине. Исто тако наравно ово јесте исказ, али не можете у потпуности разликовати што јесте Његош, а што јесте Митрополит, што показује заправо да се ту ради о једној истој суштини. По мом суду, ово је на примјер једно упуство за једну хришћански орјентисану савремену психотерапију која је веома битна у савременом добу, у овом је Митрополитов његошевски завјет због кога је деценијама био распињан. То је та кључна његова порука коју највећи број није разумијевао. То је завјет његовог хришћанског разумијевања његовог активног хришћанског хуманизма: пробудити у нама потамњелу искру, ону лучу у нама којом се личност враћа своме суштаству, (хајдегеровски заборав бића- заборавили смо своју суштину) ономе коријену, а тај коријен је Митрополит свагда налазио у Петровићима. Ово је грубо узев основ на коме почива принцип тумачења Његошевог дјела из Митрополитовог пера које самој општој теорији тумачења даје неке нове и необично важне подстицаје.
Мојих неколико даљих питања, која можда нећу ни поставити, тичу се једне сасвим модерне теорије тумачења и из Митрополитових тумачења поставило се питање врло релевантно и битно за теорију књижевности, а моћи ћете га сви себи поставити. То је питање може ли религиозни или религијски текст, а то је Његошев текст без остатка, то је такође и дјело Ф. Достојевског и не само то, то је иконологија исто тако, тумачити онај који никаквог религиозног осјећања у себи нема. То је веома битно питање и постоји један дио код самог Митрополита који сам успио да откријем, на своје велико задовољство, и који заправо одаје одговор на ово изузетно тешко питање. За сваки случај, треба обратити пажњу на највеће домете Митрополитовог тумачења које ја налазим. Наравно, сви знамо Горски вијенац и Лучу микрокозма, али у овом случају мислим на рану Његошеву поезију, пјесму „Црногорац Свемогућем Богу“. Најдубља анализа пјесничке апофатике дата је у тој пјесми и краткој пјесми Његошевој, такође врло оригинално, ново и изузетно дубинско тумачење пјесме која је посвећена Љуби Штуру, у којој је Митрополит Амфилохије показао највеће домете у тумачењу метафизичких димензија (ријеч је о хришћанској метафизици), једне књижевне творевине.
Отац Гојко Перовић: „Професоре Јелушићу, ви сте завршили претходно излагање са тим колико је проблематично да религиозни текст, а то је све што је икада написао Његош и Митрополит Амфилохије, падне у руке оних који нису религиозни и на шта то тумачење онда личи. Ево ја као ваш саговорник и пола ове публике одрасли смо и школовани у школама гдје су нам о Његошу причали и Његоша тумачили нерелигиозни људи. Ту сад има доста потешкоћа или их је било да ми сами схватимо Његоша. Ми ево четири дана вадимо бисере Митрополитовог стваралаштва, а колико је само написано против Митрополита управо из те перспективе покушавања људи који нису религиозни да схвате било коју његову ријеч или његово дјело.“
Ја сам управо имао у виду да кажем да се веза Митрополита и Његоша у смислу праксе отјеловила или да врхуни у самом чину литија. У литијама је ова луча која је затамњена засијала својим пуним сјајем и то се догодило у Црној Гори и има планетарни значај, јер се то нигдје друго није догодило. Ја знам колико су Руси „завидјели“ народу који је у толиком броју излазио у Црној Гори, да се може рећи да је то онај моменат кад се луча ослобађа своје обузетости тамом и да је она у том моменту, руковођена управо Митрополитом, у овом Његошевом смислу засијала пуним сјајем. То је дио који ми је недостајао и који ми је било стало да кажем. Литије јесу између осталог један од највећих метафизичких момената у егзистенцији народа са ових простора.
А сада ћу покушати да одговорим на ваше питање. Сада говоримо о нечему што је сасвим академски, говори се на катедрама филологије. Суштина је у овоме. Имамо два става. На примјер, поменућу Михајла Бахтина и Ролана Барта. Бахтин је руски теоретичар књижевности који је био критичан према руској религијској метафизичкој мисли и рекао је да су сви они криво тумачили Достојевског, јер Достојевски није био философ, психолог, теолог, него прије свега писац. То није став који се може тако лако одбацити. И онда је рекао да је суштина Достојевског полифонијска структура романа, а не никакве друге ствари о којима су писали Берђајев, Шестов, Лоски и сви остали. Бартов став је да суштина књижевног текста није у његовој поруци, у значењу, него је у систему, у структури, како је постављен и обликован. Ви када говорите и парафразирате текст, он није то. Ви сте избјегли његову суштину, његово језгро. Веома тежак проблем и онда се то може звати експанзијом лингвистике у тумачењу и тако даље. Међутим, Митрополитова тумачења Његоша, али не само Његоша, већ и Антоана де Сент-Егзиперија, „Малог принца“, она су потпуно супротна овом начелу. Она иду сасвим супротним путем зато што у први план постављају теологију и философију са једном врло занимљивом аргументацијом, а то је да се Његошево пјесничко дјело може читати и као философско, односно религијско дјело, с обзиром на то да су у традицији старих предсократоваца Парменид, Емпедокле, касније у римској традицији Лукреције, Ниче такође, писали философска дјела, али у неком смислу у виду поеме, дакле нечега што је веома блиско књижевном жанру. Француски егзистенцијализам то нарочито понавља преко Жан Пол Сартра, који пише своје философске драме. Наравно, узмите и примјер Албера Камија и „Странца“ који је нека врста књижевног философског трактата. Ако је све то тако, онда се и Његошу може приступити на начин једног философско-теолошког или метафизичког читања, што је до краја примијенио у свом приступу Митрополит.
Има једно мјесто у његовој докторској дисертацији „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“ у којој ја налазим основни епистемолошки или херменеутички принцип тумачења и приступа, и овај исказ који ћу прочитати, који је необично језички сложен и указује на сву карактеристику и ту диференцираност језика Митрополитовог, а може се без остатка примијенити на принцип тумачења самог Његошевог дјела: „Ова свјетлост познања и истинске мудрости не стиче се, она је дар и откривење Бога, као јединога Дародавца и Чувара истинскога богословља. Једино том свјетлошћу стиче се стварно Тројицепознање, тријадогносија, спознање Свете Тројице, које истовремено остаје неизрецива и несхватљива тајна. Ова свјетлост стиче се вјером, вјером започиње неисказиво искуство које је недоказиви доказ саме Тајне Свете тројице“. Овај дио је у једној варијанти апофатичког богословља без остатка. „Ова вјера води у искуство које је узвишеније од сваког логичког доказивања и које бива доживљавано, то јест добија се као дар“. Дакле, уз мноштво значењских слојева које укључује овај исказ, овдје нам је врло битан доживљај до ког се доспијева вјером. У том смислу, Његош је на трагу источних хришћанских отаца, један од истинских познавалаца Тајне Божије и зато кроз његово дјело просијава свједочење и нема мјеста доказивању, већ показивању Бога. Његошу зато није потребно да доказује Бога и нигдје нећете наћи да Његош доказује Бога, да би на тај начин себе увјерио да Бог јесте или да би то другима доказао. Тога код Његоша нема. Овај став је мени посебно био занимљив, зато што сам у каснијем читању врло значајне студије Сергеја Аверинцева која се зове „Поетика рановизантијске књижевности“ нашао став који аутор изводи из објашњења Светог Климента Александријског, у коме дословно тврди исто ово што нам саопштава у вези са Његошем сам Митрополит. Климент Александријски тврди да је рационално изведени докази принципијелно непримјенљив на Беспочетни Почетак свих почетака и да у том случају глагол показивати садржи значењски моменат нечег непосредно очевидног, визуелно пластичног и утолико естетског. Битна су ми овдје два става. Први је Светог Теодора Студита: „Проста вјера убједљивија је од логичких доказа“. Шта је сада са теоријом, теоријским мишљењем и теоријским интерпретацијама, ако нам чиста проста вјера убједљивије показује суштаство ствари од свег овог Аристотеловог органона? Други став који се савршено поклапа са Митрополитовим дјелом је став оца Павла Флоренског који каже: „Од свих философских доказа постојања Бога, најубједљивије звучи онај који се и не спомиње у уџбеницима, а приближно се може формулисати овим закључком-постоји Тројица Андреја Рубљова, према томе постоји Бог“. Сада направите везу и можете одмах рећи: „Постоји Луча микрокозма, постоји Његош, дакле постоји Бог“ и ту је поптуно поклапање са становиштем Митрополитовим, становишта грчке патристике и ове потоње велике руске религиозне мисли.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 1. новембра 2021. године)
