ЦРКВЕНО – ПРОСВЕТНА ДЕЛАТНОСТ ИПОЂАКОНА АНДРЕЈА ТАРАСЈЕВА
Увод
Ипођакон Анреј Тарасјев рођен је 1933. године у Београду. У Србију и нашу престоницу породица Тарасјев јепристиглатоком егзодуса руског народакоји је уследио током и после октобарске револуције. Андреј је дете руских емиграната који су у претходним генерацима изнедрили бројне угледне свештенике иофицире, међу којима и више генерала. Он је по свему једнасасвим особита, драгоцена иизузетно важна личностпросветно-духовног живота у Србији двадесетог и двадесет првог века.
До одласка у пензију био је дугогодишњи професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског храма св. Тројице, а последњих деценија служио јекао ипођакон у цркви св. муч. Трифуна на Топчидерском гробљу. Иначе, имао је „прекид у каријери“ када је за време комунистичке диктатуре, јануара 1962. удаљен са катедре за руски језк „зато што пева и диригује у цркви“! Један је од наших највећих стручњака за руски језик и књижевност, посебно за класичну руску књижевност, као и за област црквеног појања. Вишедеценијски је хоровођа више црквених и грађанских хорова. Такође је дугогодишњи стручни консултантПатријаршије СПЦ за руски језик, посебно за преводецрквених књига и најсложенијих текстова са руског на српски језик. Са Патријархом Павлом, тадашњим епископом Рашко – Призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у патријаршијској Комисији за превод Новог завета.
Аутор је преко педесет научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Нарочито су драгоцени његови записи и књиге из области историје Руске заграничне цркве у периоду од 1918-1937. године када је њена Митрополија(а једно време и целокупно руководство руске емиграције на челу са генералом Врангелом[1]) имала седиште у Краљевини Србији, у Сремским Карловцима. Из овог периода посебно је драгоцена његовакњига о руским монасима и мохињама као обновитељима српских манастира[2]. Занимљиво је да је, између бројних руских и српских архијереја и првојерарх РЗЦ високопреосвећени Митрополит Антоније (Храповицки) за време својих боравака у Београду био чест гост у стану Андрејевог оца,проте Виталија Тарасјева.
Његов отац, високопречасни крстоносни протојереј о.Виталије Тарасјев био је старешина подворја Руске патријаршије и храма Свете Тројице у Београду, на Ташмајдану. Иначе, као велики духовник,прота Виталије Тарасјев био је исповедник, између осталих, и Светог Авве Јустина Ћелијског. Андрејев старији брат поч. о.Василије био је парох при Руској цркви у Београду. Његов братанац протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев је данас старешина руске цркве у Београду.
Ипођакон Андреј и прота Дејан
Поред чињенице да потиче из једне од најугледнијих свештеничких породица у Србији, један од најважнијих догађаја у животу Анреја Тарасјева је што раних педесетих година прошлог века успоставља дубоко и искрено пријатељство са тадашњим студентом, а касније знаменитимпротом Дејаном Дејановићем које ће бити крунисано кумством. Наиме, прота Дејан је још као студент Богословског факултета, заједно са будућом супругом протиницом Доротејом (која је по мајци била рускиња) био члан хора руске цркве св. Тројице на Ташмајдану. Тако је на овом светом месту успостављено трајно духовно јединство и нераскидиво пријатељство између њих које је трајало све до протиног упокојења у Господу јануара 2016. године.
Привремено се растају јер по протином дипломирању 1956. године он одлази на пастирску службу у Босну. Враћа сеу Београд 1987. годинена парохију у Ритопек и затим је старешина цркве св. Тројице на Пашином брду. Почев одјула 1988. године постаје старешина цркве св. Трифуна на Топчидерском гробљу. Служећи на почетку у маленој, готово празној гробљанској цркви, стрпљиви и смирени посвећениципрота Дејан и ипођакон Андреј створили су једно од најузорнијих и највећих православних братстава у Србији и шире названом„Кампсада“ по родном месту св. Трифуна.[3]
Почетак „није обећавао“. Малена гробљанска црква,ван града и градске вреве, без парохије, без црквеног дома, којој је ктитор и велики задужбинар Никола Спасић 1903. године једино наменио скромну обавезу да се у њој служи света литургија само једном годишње, на дан његове крсне славе св. Трифуна.
При том, прота и Андреј, наизглед,бејаху потпуно различити: прота повисок, без вишка килограма-Андрејнижег раста и буцмаст; прота деценијама у Босни-Андреј непрестано у Београду; прота највишег свештеничког чина (протојереј-ставрофор)-Андреј најнижег(ипођакон); прота грађанског-Андреј свештеничог порекла; прота, наизглед, вазда са вишком времена- Андреј,наизглед, увек заузет;прота удовац-Андреј двобрачан; „разлике“(наизглед) ишле су дотле да је прота навијао за „звезду“ а Андреј за „партизан“. Шалу на страну, њих је заиста нераскидиво уједињавало христољубље, посвећеност вери и бескрајни осмеси којесу непрестанодаривали свимаоко њих.
Тако се овај чудесан духовни двојац вазносио све више и више ка мисионарским висинамасветосавским. Улоге су биле подељене: за време литургије прота богослужи и проповеда, Андреј брине о певницама, диригује, поје и поучава. На крају празничног богослужења неретко би Андреј свим верницима делио листове са тропарима у славу светитеља чијисмо помен тог дана славили. Он би савршено отпевао почетак свечаног појања, а сви бисмосе потом громко придружили.За разлику од бројних других цркава, крај литургије у цркви св. Трифуна никада није значио, нити значиразилажење бројних верника ка својим домовима, већ нови почетак православног сабрања и дружења кроз безбројне духовне приче, поуке и непрестане широке осмехе протине и Андрејеве.
Понекад би, уместо уобичајеног сабрања на клупама испред храма, између црквеног улаза и гроба знаменитог Арчибалда Рајса Андреј једноставно објавио: „Данас путујемо у манастире!“ Не питајући ништа, сви бисмо радосно кренули ка излазу из гробља где су спремно чекали аутобуси! Свако је колико је могао учествовао у трошковима превоза, а ако не би било места за све, неки би кренули својим колима за аутобусима и – ето духовног доживљаја за памћење и незаборав! Обично би у један аутобус сео прота, а у други Андреј. Једно од таквих незаборавних путовања свакако је било и оно у Хопово, где нас је чекао благочестиви архимандрит Доситеј из манастира Гргетега. Године су прошле од тада, али дубоко верујем да се сви ми с љубављу сећамо како над гробом матушке Катарине хоповске громко поју своје прозбео.Доситеј и прота, а стојећи између њих Андреј својим баритоном походи околне светиње и врхове Фрушке горе!
Православни писац ипођакон Андреј Тарасјев
Већ смо навели да је дело оца ипођакона Андреја врло драгоцено. Познато је да многи сјајни писци нису истовремено били истакнути беседници[4] и обрнуто. И овде је Андреј сасвим особен. Наиме, ми који га деценијама познајемо не бисмо моги проценити да ли је он бољи беседник или писац. Једном је после литургије Андреј донео торбу у којој су биле књиге. Сав сретан због изласка његове нове књиге, вештим потезима врсног калиграфа исписивао нам је посвете. Наравно, било јебесплатно, јер је опште познато да нашем Андрјуши новац готово ништа не значи. Када радосно узех свој примерак, он изненада рече: „А не – за тебе није џабе!“ „А пошто је?“ – упитах. Уз свој познати широк и неодољив осмех (који је упућивао да је у питању шала), он рече: „Цена је – да напишеш приказ ове књиге у „Православљу“! Глумећи да сам одахнуо, одговорих му на исти начин: „Ниси морао да ме „плашиш“ високом ценом и „уцењујеш“ поклоном – одлучио сам да напишем приказ чим сам књигу видео!“Дабоме, свеопшта размена осмеха трајала је још дуго. Тако настаде текст који следи.
Напомињем да је једина моја молба главном уреднику била да уместо мог пуног имена као обично, у потпису буду неки неодређени иницијали, јер је било опште познато да сам пријатељ са Андрејом, па би неки завидљивци могли протумачити да је текст написан „по пријатељкој линији“, што је наравно било потпуно апсурдно и нетачно.
Андреј Тарасјев као рецензент
Након једне од дивних празничних литургија у храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, поседали смо на клупе и околна згодна места. Двоумио сам се да ли да се прикључим групи окупљеној око проте који је поучавао своју духовну децу о посту или да одем до групе окушљене око ипођакона Андреја Тарасјева који је беседио о Патријарху Павлу.
И, као сви који се двоуме, изабрах најгоре решење: да послушам основне поуке протине, а да се онда прикључим групи око ипођакона Андреја. Тако не чух до краја можда и најважнији део протине беседе, а не стигох на време ни до Андреја који је своју беседу управо завршавао речима: „И кад донесоше ракију, нико од присутних неће пред патријархом Павлом да узме чашицу и да наздрави са мном. Онда он рече: „Добро, кад нико неће да наздрави са гостом, ево ја ћу!“ И сви бејаху изненађени оваквим крајем приче, јер једноставно нико никад није није видео Патријарха Павла да узима било какво алкохолно пиће. „Али он је“, – завршио је приповедање Андреј,„као сваки добри српски домаћин желеода по сваку ценунеко наздрави са гостом. Пошто су се сви „устезали“, он је принео чашицу уснама и вратио на сто. Наравно, ништа није попио(за разлику од мене), али ми је ипак указао пажњу, наздравио као госту“… Дуже време сам намеравао да замолим Андреја да ми понови претходни део приче о необичном сусрету са Патријархом Павлом који „пије ракију“, али прилике једноставно није било.
Пошто сам у међувремену завршио рад на књизи „Вујански крст Патријарха Павла“, замолио сам Андреја да ми буде један од рецензената. Дабоме, он је са осмехом прихватио. Уједно искористих прилику и замолих гада ми понови ону причу о Патријарху Павлу. Он се само загонетно насмешио и климнуо главом.Недуго затим, ваздан љубазни и трудољубиви Андрјуша, не само да ме је почаствовао рецензијом, већје написао и потписаосвоју сасвим необичнупричу о Патријарху Павлу, која следи.
Ипођакон Андреј Тарасјев
ЈЕДАН ОД СУСРЕТА СА СВЕТИТЕЉЕМ ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ
ВЕЛИК ЧОВЕК И У МАЛИМ СТВАРИМА
Његову Светост Патријарха Павла упознао сам још као епископа Рашко-Призренског у време кад је долазио у Београд и дуже остајао ту као председникКомисије за нови превод Светог Писма Новог Завета. Виђали смо се у библиотеци Патријаршије код управника, чувеног професора Богољуба Ћирковића, а често је ту знао да се задржи и управник Музеја Српске Православне Цркве, исто истакнути професор Светозар Душанић. Били су то моји прави „универзитети“.
За свестраност и енциклопедијско образовање ових професора сам знао, али би ме тај тихи, скромни Владика Павле сваки пут изненадио својим огромним знањем. Понекад сам и ја недостојни консултован, кад се радило о преводима мало сложенијих делова текста са руског језика. Било ми је драго да је Владика баш „рашко-призренски“, јер сам годинама одлазио у Лавру Високи Дечани код друга мојих родитеља архимандрита Теодосија и где сам, на Велику Госпојину1949. године, управо тамо постао ипођакон, а хиротесију је извршио претходник владике Павла епископ Владимир (Рајић), па сам ја био „дописни члан“ дечанскеЛавре (како ме је једном у шали назвао владика Атанасије (Ракита).
Од самог избора Владике Павла на трон српских патријараха био сам у току свих његових реакција на традицију, церемонијал, па и свакодневни живот српских предстојатеља. И искрено сам се дивио његовој апостолској, аскетској скромности. Виђали смо се и о славама (посебно у нашој цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу). Једном је све тамо изненадио доласком на вечерњу службу на Велики Петак: скромно је цело богослужење провео за певницом, и на крају нас наградио дивном поуком. Завидео сам онима што су били у прилици да често буду у Његовој близини и није било чудо да је патријаршијска капела Светог Симеона Мироточивог где је он свакодневно служио ране литургије увек била препуна.
Али овог пута пожелех да остане забележен један необичан, „не-духовни“ догађај, сусрет са Патрјархом Павлом, да остане упамћено колико је тај Божји Човек у свему био велик!
Пре десетак година, један наш бивши „руководилац“ што преко ноћи постаде „бизнисмен“ у Русији, пожеле да уђе у историју Српске Цркве и организује превод (на руски), па и штампање три тома капиталног дела Патријарха Павла „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“(1998). Избор преводиоца пао је на мене. И у неко доба окуписмо се код Његове Светости у оном добро познатом салону за пријеме: викари, секретар Синода, шеф кабинета, управник штампарије, представник Подворја Московске Патријаршије, и наравно сам финансјер „пројекта“.
Кад је стигао и наш домаћин Патријарх Павле, почеше невезани разговори о Русији, о томе како су настајале годинама те књиге. Московски гост уручи Патријарху неку огромну кутију: испостави се да је унутра велики позлаћени крст. Осмехну се Његова Светост и вели: „Хвала, само ја не бих могао да га подигнем, али могли би ме разапети на њему“!
Унесоше послужење: чаше са парадајз соком – беше или постан дан или неки пост, не сећам се. Пошто нисам баш велики љубитељ сока од парадајза, нисам хтео да га узмем и уместо да примим и ставим чашу испред себе, ја само руком показах да ме та„част“ мимоиђе.
Примети то Његова Светост, извини се и нашали: „Пост је, не могу да вас другим нечим почастим, али ако неко жели ракију -она није мрсна, може да се послужи!“ На то сви почеше скромно да одбијају, а ја – ћутим. Примети и то Патријарх, па вели: „Можда би ипак професор једну?“ Одговорих: „Ваша Светости, ако је тако као што велите да мученица није мрсна и Ви благословите…“ и ућутах. Боже, како ме сви погледаше! Брука једна! А на то ће Патријарх: „Донесите професору „ону“… И потом упита присутне: „А ко ће од вас сад да наздрави са гостом?“ Кад оно, ваљда због Патријарха, сви се нешто снебивају. Тада он изненада наложи: „Добро, кад ви нећете, додај И МЕНИ ЈЕДНУ!“
А како је „попио и ту „једну“, видели смо на почетку ове приче; једне од Андрјушиних прича за сва времена; једне у низу од бројних живих сећањаипођакона Андреја Тарасјева нањегове бројне сусрете са Патријархом Павлом.
Драги наш оче ипођаконе, наш Андрјуша, Андрејка,
Од срца честитајући пола века потојања вашег предивног хора Теби и врлим чланицама-славујима,захваљујемо Господу што нас је даривао Твојим присуством у нашим животима и срцима и зато Ти упућујемо нашу најискренију жељу: На многаја љета!
(Аутор текста је правник, доктор наука, православни публициста, сарадник бројних црквених часописа, аутор књиге “Вујански крст Патријарха Павла”)
[1] Занимљиво је да је генералу Врангелу(иако се упокојио у Бриселу, у Белгији 1928. године)посмртно испуњена жеља и његов гроб се налази у Србији, у руској цркви св. Тројице на Ташмајдану.
[2]Од којих посебно издвајамо његове драгоцене записе о мати Катарини хоповској, обновитељки женског монаштва у Србији и о знаменитом авви Амвросију миљковачком, духовном оцу, између осталих, св. Јована шангајског и санфранциског, као и авве Тадеја витовничког.
[3] Занимљиво је да је називправославног братства „Кампсада“ при цркви св. Трифуна настао готово случајно. Наиме, једно од бројне протине духовне деце које је он усмерио ка свештеничком позиву или монашком подвигу, отац Владимир („Волођа“, како су га прота и Андреј звали), као парох из далеког Шибеникаспонтано јеједном упитао преко телефона: „Шта има ново у Кампсади?“ И братство доби име.
[4] На пример, велики Иво Андић би на питање зашто тако мало говори, скромно одговарао: „Чувам речи за моје књиге!“
