Доктор Живко Николић, дипломата у пензији, пјесник, иконописац и сликар био је гост емисије ,,Косметска кандила” Радија “Светигора”
Господин Живко Николић је рођен 13. марта 1941. године у Ђаковици гдје је живио до маја 1990. године. Гимназију је завршио у Призрену као најбољи ђак генерације. Завршио је Медицински факултет у Београду.
,,Од раног дјетињства бака и мајка су ме је водиле у цркву. Високи Дечани су за нас били свјетлост. Након основне школе одлазим у Призрен у средњу школу… прве дугачке панталоне, прве цигарете…први пољупци… био је Призрен моје младости. Управо у Призрену почињем да пишем прве стихове које дуго нисам објављивао У збирци поезије под називом „Сугуба Косовско-Метохијска јектенија”, говорим о животу на Косову и Метохији, у Русији и коначно о стваралаштву и Даниловграду, гдје данас живим”- каже др Живко Николић и додаје да је за њега као сликара и љекара пјесма слика са ријечима, а слика пјесма без ријечи!
“Моје пјесме су моја исповијест којом тражим опроштај за моју грешну природу, за оно што сам урадио и за оно што сам погрешно урадио. Све је то притискало, жељело је да изађе из мене у мојим стиховима. Када сам напустио мјесто шефа очног одјељења у Ђаковици, које сам основао и у њему радио до 1990, био сам једини љекар у Метохији. На одјељењу су били запослени само Албанци. Памтим догађај у коме су, тобож, тровање имали само Албанци. Дођем ујутру на посао, цијело одјељење пуно „отрованих”. Зову ме и траже моје специјалистичке прегледе који, наводно, могу да потврде дијагнозу „отрованих”. Одбијам то и зовем Радио Приштину на српском језику, представим се и кажем да са индигнациом одбијам да постоје само тровања Албанаца. Након тог догађаја моју ординацију и одјељење три мјесеца није посјетио ни један Албанац”- сјећа се Николић.
Николић се сјећа и приче свога оца о изгубљеној кући у близини Ђаковице, и имању које је његова баба добила од краља Александра, као надокнаду због погибије ђеда Андрије на Мојковачкој бици.
“Отишао сам у Дечане, да од свог духовика, игумана манастира оца Јустина (Тасића) тражим благослов да напустим Ђаковицу.
,,Рекао сам оцу Јустину да не могу и да немам снаге више да идем на одјељење нити да, уопште, радим. Ђаковицу сам напустио у сузама. Почео сам да радим на Цетињу, гдје нисам имао мотивације за рад, да бих после тога отишао у Русију”- казао нам је Живко.
Причао нам је и о свом сусрету са великим пријатељем Српског народа блаженог спомена Патријархом Алексијем Другим и великим Солжењицином.
,,Косово нико не може отети из нашег срца. Да сам млађи вратио бих се на Свету српску земљу” – каже љекар, сликар, писац, иконописац и дипломата у пензији Живко Николић.
Слободанка Грдинић
