Драгана је пјесник, текстописац, дизајнер звука, композитор и извођач. Њена пјесма ,,Не дамо Светиње“ постала је химна православних светиња у Црној Гори, а блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије је одликовао Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Препознатљива је по духовним и забавним пјесмама. Радила је на локалним радио станицама у својој струци, као и у дописном студију радија ,,Светигора“ у Београду. Своје ауторске пјесме изводи са хором манастира Пресвете Богородице Тројеручице, чији је хоровођа, као и са групама „Талита куми“ и „Сретење“ које је основала. Објавила је три књиге песама по називом „На крилима вере“, „С надом према Небесима“, и „Задобијање Вечне Љубави“. Taкoђе је приређивач књиге „Болесно дете- казна или благослов?“
,,О себи волим да говорим на другачији начин, често имам обичај да кажем да сам спој неспојивог, да сам неко ко воли да ради, ствара, пише, компонује и ко покушава да својим деловањем покрене оно добро у човеку и да остави добар траг. Пошто сам неко ко гаји велику љубав према звуку у целини, отуда и дизајн звука који сам завршила и љубав према ритму и тарабука коју свирам. Оно што ми је јако важно је оно што се у мојим песмама може и прочитати – да су ми сусрети са људима изузетно важни и драгоцени, разговори са њима, да гледам да скоро сваки сусрет који је оставио траг у мојој души, мом срцу – овековечим песмом. Али како волим дружење и разговоре са људима, тако волим и тишину и природу… Одлазак у природу, здравији живот и физичку активност. Просто волим и да буде нека мера у свему. И у том миру, и у тишини и у дружењу.“
,,Свакако је молитвено присутан у сваком мом дану. Заиста кажем, он се молио за моје здравље и оно што је заиста чудо – на његов имендан сам кренула на терапију која је уродила плодом поред бројних других које нису, то исцељење се заиста десило и то је још једна моја благодарност и Богу и њему за то.“ – рекла је Драгана о блаженопочившем митрополиту Амфилохију.
Драгана је посветила пјесму и Светом Нектарију Егинском, чији смо празник прославили јуче, 22. новембра.
,,Свети Нектарије Егински је први светитељ кога сам некако осетила заиста као свог.“
АНАСТАСИЈА
Рођена да васкрсава,
до сада, за мало година већ неколико пута.
Гласа јој чули нисмо,
она тишином збори.
А сигурна сам да њено срце може, и уме више
од свих нас да воли.
Још у свету, а већ Света,
а има тек непуних тринаест лета.
Муке не мале, ни мало слатке, већина деце немају такве.
Рачунар, телефон и лопта,
нису део њенога света.
Ту је апарат што срце прати,
док други чини да може дисати.
Њене очи причају хиљаду прича ако се у њих загледати смеш. Пред њом посрамљен спушташ поглед,
и као да постанеш нем.
Поред туге и боли,
и радост је присутна ту. Љубав Божија и њених ближњих
даје снагу њеном животу.
Да Бога нема, сав живот њен био би огромна рана.
Овако, животом својим Христа сведочи са мало својих дана.
Слабога тела, срчаног духа,
она још земљом траје и бди,
да покаже нам живот шта је,
и како га треба живети.
СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ
Дивна је Егина,
к’о рајска долина.
Чим ту ногом крочиш,
прожме те милина.
Таква је Егина!
Због чега другога,
већ што Светитеља
она има свога!
Нектарије Егински,
Светитељ чудесни,
многи га поштују,
здрави, и болесни.
Помаже код сваке
туге и болести,
посебно код рака,
и поседнутости.
Велика се љубав
код Светог осети,
крај Светих моштију
сузе саме лију.
Као да је твој,
и најближи род,
осетиш га одмах
некако, к’о свог.
И знаш да те чује,
осећаш да воли,
крај њега те душа
престане да боли.
И када ти затреба
загрљај подршке,
он ти одмах шаље,
скоро без задршке.
И чудесно отвара
путеве ка њему,
не мораш да бринеш,
он брине о свему.
И тихо те зове,
душу твоју гости,
снагу одмах даје
кад целиваш мошти.
И ако си далеко,
те не можеш доћи,
моли га од срца,
он ће ти помоћи.
Осетићеш љубав
која нема краја,
као да си део
божанскога Рaja.
Из прве збирке пјесама „На крилима вере“
Бог нас својим даривањем Љубави призива да и ми будемо испуњени том Љубављу, прво према Живоме Богу, а онда и оном боголиком, христоликом љубављу једних према другима. А ако је Бог Љубав – а јесте Љубав – онда је и човјек, који је Његово створење, икона те Божанске Љубави, призван да се и он преобрази и претвори у Љубав.
Митрополит Амфилохије Радовић
ЗАДОБИЈАЊЕ БОГОЧОВЕКА ВЕЧНЕ ЉУБАВИ
Сва та Љубав Која нам је дана,
за Коју се свим бићем молимо, Којој позната је сваког срца рана
и у Њој су сви они које волимо.
Таква Љубав треба да нас води
кроз све дане нашега живота,
Којој јесте више од свег’ важна
каква ли је душе нам лепота.
Да се у Њој сјединимо с Богом,
нашим Творцем, најмилијим бићем,
Светој Чаши приђемо са страхом,
напојимо душу Животворним Пићем.
И све наше љубави да служе,
да нас самом Богу право воде,
јер тек тада ПУНОЋУ имају,
када душу празну препороде.
Задобијање Богочовека – Вечне Љубави,
пут сваког од нас треба да буде, као и стремљење висини Христовој,
да нас Господ позна као Богољуде!
