Поводом 200 година од рођења Бранка Радичевића у суботу, 13. априла 2024. године, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржано је духовно-поетско вече ,,Бранко, Његош и Косовски завјет”.
Учествовали су протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословиј, као и мр Милорад Дурутовић, пјесник и књижевни критичар, док је у културно-умјетничком дијелу вечери наступио хор Карловачке богословије. Модератор вечери био је Борис Мусић.
Нако уводног појања хора Карловачке богословије и уводне ријечи модератора Бориса Мусића који је подсјетио да уз прославу јубилеја 200 година од рођења Бранка Радичевића, прослављамо још један значајан јубилеј,а то је јубилеј 230 година од оснивања Српске православне богословије “Свети Арсеније” из Сремских Карловаца, ријеч је узео протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије.
Он је у уводном обраћању истакао да осјећа велику част и радост што се баш јубилеј 200 година од рођења Бранка Радичевића обиљежава и у крипти подгоричког Саборног храма:
,,Част је и радост нама овдје сабранима који долазимо са сјеверних страна да пред вама и заједно са вама обиљежимо јубилеј великога Бранка Радичевића, али не само Бранка Радичевића већ заједно са њим и у њему помињући његову дивну личност да обиљежимо и све оно што наш народ српски православни у себи чува и носи и на југу, сјеверу, истоку и западу.”
У наставку он је нагласио да су Петар II Петровић – Његош и Бранко Радичевић били и остали носиоци луче – лученосци дивнога српског језика:
,,Чудесно је да је управо 1824. када је рођен велики Бранко Радичевић, тих година послије мање успјешног Првог српског устанка и успјешнијег Другог српског устанка, тада српски народ, и сви народи Балкана, кренуо да се бори за Крст часни и слободу златну. Заједно са том слободом порађао се и рађао и израњао српски језик, тај чудесни језик који нас све повезује и чини да будемо разумљиви једни другима. И управо Бранко, а уз њега раме уз раме или обрнуто Његош (Петар II Петровић – Његош) Свети и часни, а уз њега Бранко, били су и остали носиоци луче – лученосци тога дивнога језика и велики је благослов и радост да је то тако.”
Прота Јован је подсјетио да су Његош и Бранко Радичевић грлећи романтизам уткали у њега и оно епско и народно:
,,Треба знати да у вријеме у ком се развија и настаје њихова поетика то је вријеме великих и бурних промјена на тлу Европе цијеле, то је бреме великих и бурних промена на тлу Балкана и сам наш род. Обојица су били свјесни одговорности коју су имали и један и други су заправо грлећи тај дивни романтизам, свако на свој начин се трудили да уткају у тај сензитивни, осјећајни стих свој, оно епско и народно. И ко год је читао Ђачки растанак”, а позивам све оне који то нису да то учине, они ће видјети у њему не само једну распјевану рапсодију Бранкову у Сремским Карловцима, него ће препознати у њему у том ђачком растанку, том чудесном романтичарском епу, препознаће предивне стихове преплитања који нам откривају и објашњавају у ком правцу треба да иде српска поетика тога времена. Али истовремно у ком правцу иде поетика и Бранкова и Његошева.”
Закључио је да су и Његош и Бранко Радичевић своје пјесме темељили на дубокој вјери у Бога:
,,Оно што је чудесно јесте да су обојица своје пјесме како то видимо код Његоша, а исто тако и код Бранка, темељили на дубокој вјери у Бога, на свјести о томе да је Бог давалац свих добара и да је Бог тај који открива дубоко и дарује свакоме, ономе који у себи нађе тај извор ријечи, слова, словесности, дарује му дар пјесништва. То ће Бранко и велики, дивни Ловћенски Тајнивидац – Његош да пројави кроз неколико епова и пјесама.”
Прота Јован је истакао да су два краја која су чувала светињу Косова и Метохије управо Црна Гора и горе Српска Војводина, а посебно Срем те да Његош и Бранко Радичевић у есхатолошком смислу јесу срећни јер свједоче да је Косовски завјет жив у њиховом српском народу:
,,Пошто Бог није дао Бранку да оде на Косово, Бог није дао њему снаге и здравља да Косово види, он је зато читав свој живот чинио да буде у служби Косовског завјета. Зато са Његошем, руку под руку се радује и Бранко. не само јубилејима које обиљежавамо, него и томе што и ми чувамо Косовски завјет”, закључио је протојереј-ставрофор Јован Милановић.
Након проте Јована, сабранима обратио се мр Милорад Дурутовић, пјесник и књижевни критичар који је рекао да су Његош и Бранко Радичевић својим далековидим погледима одредили и етику и поетику српске модерне књижевности и културе:
,,Српски народ имао је несрећу да оба пјесника, Његош и Бранко, кратко поживе, али и срећу што су ова два пјесника својим далековидим погледима одредили и етику и поетику српске модерне књижевности и културе. Његош је у својим дјелима, посебно у драмском спјеву Горски вијенац тематизовао, односно извршио кодификацију видовданске ектике – косовске завјетне мисли. С друге стране, Радичевић је био сасвим другачији пјеснички дух, лирски артикулисан, мада је и сам сачинио неколике епско-лирске пјесме. Сасвим је могуће да је на Бранкову заинтересованост за епску културу могао утицати Његош. Ријетки су српски пјесници што су језику приступали раскошно и лепршаво како је то чинио Бранко Радичевић. Слутио је још и владика Његош да Радичевић тежи у језик српски увући нешто од сопствене нарави, те се у једном писму повјеравао и Вуку Караџићу: Бранко је приличан прољећњему лептиру који лети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради.”
Мр Милорад Дурутовић је потом подсјетио да је Бранко Радичевић сасвим тачно знао шта је поезија, гдје су њени извори, гдје су јој будући правци, границе и страдања:
,,Заиста, лако нас завара то што Бранкова поезија звучи блиско и обично, али она је настала у некој великој даљини, те отуда има сакралност почетка, иако је историјски лако доказати да то није почетак, и да она није чак ни релативно самоникла, али Бранко се доживљава као први, као први човјек коме је пала на ум идеја да речи сложи у стихове, и који је према томе сасвим тачно знао шта је поезија, гдје су њени извори, гдје су јој будући правци, границе и страдања.
Сасвим је могућно утврдити да је српска поезија, српска умјетничка поезија, са појавом Бранка Радичевића први пут након Косова, након наших тугованик за Косовом, стварно и гласно запјевала, метром који нас нагони да дословно пјевамо његове пјесме, језиком који нас наводи да се грлимо и милујемо, као дјеца”, порио је на крају вечери мр Милорад Дурутовић.
Текст, фото: Борис Мусић
