Dve decenije od zločina u Livadicama

Sa današnjeg parastosa u Lapljem Selu (Foto Živojin Rakočević)

Dvije decenije od zločina u Livadicama: “Pravde nema za nas Srbe”

Ime: 16. 02. 2021 Livadice 20 godina od zlocina; Opis: Dvije decenije od zločina u Livadicama Tip: audio/mpeg

Parastosom u Crkvi Svete Petke, koji je služio paroh Bojan Krstić, i poetskim časom obeležena je dvadeseta godišnjica od napada na autobus “Niš ekspres” u Livadicama kod Podujeva. Porodice žrtava i dalje čekaju pravdu.

 

Autobus Livadice zločinU napadu na autobus poginulo je 12 Srba, a povređeno njih 43, uglavnom raseljenih, koji su iz Niša putovali na obeležavanje Zadušnica. Do danas niko nije kažnjen za ovaj zločin.

U Crkvi Svete Petke u Lapljem Selu, a potom i na grobu poginule Mirjane Dragović služen je parastos.

Jelena, sestra poginule Mirjane, kaže da je i posle davdeset godina sve isto.

“Pregorite u trenutku i onda je sve isto, uvek se vraćate na to. Možda je lakše zaboraviti, ali se ja ne trudim uopšte da zaboravim. Svaki detalj pamtim, miris još uvek pamtim. Mogu da se probudim sa mirisom asfalta, dima, još uvek mi je to negde u podsvesti. Ne želim da zaboravim, iskreno, jer ako bismo mi koji smo nekoga izgubili, koji smo na neki način žrtve, zaboravili, ko bi se onda sećao”, rekla je Jelena Stojanović.

Ona ističe da istragom nisu zadovoljni, jer konačnog rezultata i dalje nema.

“Rekla bih da je kriva međunarodna zajednica, jer je normalno da Albanci neće sami na sebe da preuzmu krivicu i neće nikoga svog da optuže za to. Ali bi pod pritiskom verovatno morali, kao što i svi drugi moraju. Čini se da međunarodna zajednica uopšte ne koristi svoj uticaj kako bi rešila naše slučajeve, ne samo ovaj, već i sve druge”, dodala je Stojanovićeva.

“Bio je ovako sunčan dan, niko nije mogao da nasluti da tako nešto može da se desi. Putovali smo pod pratnjom, konvoji su već uveliko išli. U jednom trenutku sve je nestalo, sve se promenilo, naši životi, životi ljudi koji su izgubili sve u tom autobusu, ali i životi drugih nas koji smo ostali na Kosovu, i šire porodice koje su izgubile svoje najmilije. Jedan trenutak promeni sve, naučimo da živimo sa tim, ali teško je prihvatiti da se ništa nije dogodilo na rasvetljavanju slučaja, bilo je nekih pomaka, ali ništa od toga. Hvala vama (novinari) što činiti da se ne zaboravi ovaj slučaj, može još puno toga da se uradi, da insistirate na pravdi, ali ne samo na procesuiranju ovog slučaja, već šta je tome prethodilo, kako je bilo moguće da se to dogodi pod toliko velikom pratnjom Kfora toga dana”, priseća se Gorica Šćepanović.

“Nažalost, pravda i dalje nije dostižna na Kosovu i Metohiji”, kazao je predsednik Opštine Gračanica Srđan Popović.

“Međunarodna zajednica, a ni prištinske institucije ništa ne rade povodom ovog zločina, kao što ne rade ništa ni povodom drugih zločina. Kao što i sami vidite, nećemo da odustanemo od pravde. Naša je obaveza da sve žrtve na KiM ne budu zaboravljene, pravda mora da pobedi, pravda mora da bude zadovoljena. Mislim da neko pokušava da sve zločine na KiM stavi pod tepih”, kazao je Popović, koji je i sam bio u jednom od autobusa.

Nakon pomena u Crkvi Svete Petke obratio se i pesnik iz Gračanice Ratko Popović.

“Pravde nema za nas Srbe, ne samo na ovim prostorima, već je tako i u Republici Srpskoj. Stradanje na Kosovu je opomena da mi ovaj datum i žrtve nikada ne smemo zaboraviti, i okupljaćemo se uvek 16. februara. Trebalo bi da još jednom kažemo da je potrebno da mladi budu što više prisutnij ovakvom činu, jer je to opomena za sve nas, jer dobročinstvo naše koje je bilo kroz vekove i borba za opstanak na ovim prostorima jeste svedočanstvo da trajemo, da molimo, i da hoćemo da sa drugima zajednički gradimo bolji život. Iako neki misle da je to nezamislivo. U ovom času ne, ali jednom duh srpski mora da pobedi”, rekao je Ratko Popović.

Najmlađa žrtva ovog zločina koje su Albanci počinili nad Srbima na Kosovu bio je dvogodišnji Danilo Cokić. U napadu su poginuli i Nenad Stojanović, Dragana Vukotić, Lazar Milkić, Snežana Zdravković, Sunčica Pejčić, Njegoš Cokić, Mirjana Dragović, Milinka Kragović, Velja Stakić, Slobodan Stojanović i Živana Tokić.

Jedini osumnjičeni za ovaj napad bio je Albanac Fljorim Ejupi koji je oslobođen usled nedostatka dokaza. Misija Euleks je zatvorila slučaj.

Pomenu su prisustvovali predsednik PO Priština Ljubinko Karadžić i predsednik PO Suva Reka Branimir Stojanović.

 

Kancelarija za KiM: Ogledalo i poraz međunarodne zajednice

Zločin u Livadicama predstavlja i ogledalo i poraz međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji “koja se pokazala nespremnom i nezainteresovanom da osigura bezbednost za Srbe i pravdu za sve žrtve, posebno jer se ovaj zločin desio u prisustvu međunarodnih snaga bezbednosti”, navodi se u saopštenju Kancelarije za KiM.

Iz Kancelarije za KiM očekuju da se odgovorni za ovaj i druge zločine nad Srbima privedu pravdi, i u tom smislu traže i od međunarodne zajednice da ponovo otvore ovaj, ali i druge nerešene slučajeve.

 

Prof. dr Mitra Reljić: “Slike zločina u Livadicama su slike naše golgote“

Povodom dvadeset godina od terorističkog napada u Livadicama donosimo svjedočenje sjvedoka događaja prof. dr Mitre Reljić

Prof. dr Mitra Reljić bila je svjedok terorističkog zločina u Livadicama blizu Podujeva na Kosovu, kada je 16. februara 2001. godine, u napadu naoružanih Albanaca na autobus ,,Niš-ekspresa“ poginulo zvanično 12 ljudi, mada ona tvrdi da je poginulih bilo više.

Gostujući u programu Radija “Svetigora“ prof. dr Mitra Reljić, sa velikom tugom i bolom u glasu, pokušala je da nam prenese ove tragične scene koje su njoj i svima koji su se tu našli zauvijek obilježile život.

“Bilo je pet autobusa u koloni, ja sam bila u autobusu koji je išao upravo za ovim koji je napadnut. Iako je autobus u kome sam ja bila nosio oznaku jedan, on je išao drugi nakon pauze koju smo napravili ispred punkta. Hrabri vozači ,,Niš-ekspresa“ su mi pričali da se autobusi u toku vožnje uvijek prestroje, tako da te oznake brojem ne znače i poredak kretanja na putu. Potonji bi uvijek išao, iz vozačima poznatih razloga, najiskusniji vozač. Išli smo uz pratnju, što je značilo da je prvo išao transporter, pa dva autobusa, pa drugi transporter i eventualno transporter na kraju. Sjećam se da sam pogledala na sat kad smo krenuli, brinući da li će me opet Rus čekati u Gračanici da me dovede do Prištine. Džaba bi bilo što vi dođete do Gračanice, koja je udaljena samo pet-šest kilometara od Prištine, mogli bi tu ostati cijeli dan ako nema nekog Rusa da vas doveze kući.

Bilo je 11 sati. I samo što smo krenuli sa kontrolnog punkta, osjetila sam kao da neko stijenjem udara u naš autobus. Odjednom sam čula plač djece i vidjela da su ljudi u autobusu popadali. Kad sam uspjela da pogledam naprijed vidjela sam ogromnu dimnu pečurku, kao na slikama bombe u Hirošimi. Kako se dim razilazio, vidjeli smo onu strašna sliku, koju nikada nećemo zaboraviti, vidjeli smo razbacana raskomadana tijela naših bližnjih. Onda su zaustavili kolonu i one preživjele iz napadnutog autobusa počeli da prebacuju u autobus u kome smo mi bili. Oni su svi bili, bukvalno, od glave do pete krvavi jer su komadi tijela nesrećnih ljudi padali po njihovim glavama i tijelima. To je ta slika naše golgote.

Tvrdim da je bilo više od dvanaest poginulih iz razloga što bi sva sjedišta u autobusima, kojih je bilo 50-60, uvijek bila krcata puna. A znam ni da polovina putnika onog autobusa nije preživjela, i tako to zaključujem. Stranci koji su se bavili time, servirali su nam podatke, tako da su mogli da napišu šta hoće, mogli su da kažu da je i troje nastradalo, ali valjda se nisu usudili.

Bilo je strašno. Čim je prošao onaj transporter i naišao prvi autobus ti zločinci, koji su već bili spremni i tu prisutni, aktivirali su iz daleka eksploziv koji je bio postavljen ispod jednog mostića, dok su oni iz daljine posmatrali ishod svog zuluma.

To je bilo u 11 sati ujutru a nas preživjele su do tri sata posle pola noći držali na onoj vjetrometini, iako je bio februar i bilo vrlo hladno vrijeme. Oni stranci, Britanci sa punkta, su nas ubjeđivali da se vratimo u Niš, iako smo bili pošli svojim kućama i nismo nikako htjeli da idemo u Niš. Vjerovatno su nas ubjeđivali kako bi zadovoljstvo zločinaca bilo potpuno, jer bi tako ono ljudi što nisu pobili uspjeli da vrate nazad. Kako mi, ni po koju cijenu, nismo pristajali na to, u zoru su nas počeli evakuistati i prebacivati u Gračanicu. U kakvom sam stanju bila ja i svi mi, a možete tek zamisliti u kakvom su stanju bili oni koji su izgubili svoje najrođenije tu pred svojim očima, govori i to da, kad su nas negdje posle tri ujutru pustili u Gračanicu, tu pored samog manastira čiji bukvalno svaki kamen znam, ja nisam znala gdje se nalazim sve dok su sestre, naše divne monahoinje istrčale, uzele me i uvele u konak. Eto, tako je to bilo“- sa bolom nam priča prof. dr Mitra Reljić.

Kompletan razgovor sa Mitrom Reljić u kojem je ona govorila i o pjesnikinji Darinski Jevrić, možete čuti u emisiji Radija “Svetigora” “Kosmetska kandila”.

Slobodanka Grdinić

 

U prilog godišnjici donosimo i tekst književnika i novinara Živojina Rakočevića “Opušak Fljorima Ejupija“ koji je povodom 19 godišcice zločina objavila “Politika

 

Devetnaest godina od terorističkog napada u Livadicama: Opušak Fljorima Ejupija

Misija Euleksa zaključila da je ovaj kriminalac na mestu gde je dignut u vazduh autobus „Niš-ekspresa” mogao da se nađe slučajno, recimo da uživa u prirodi.

Na panju, na livadi pored magistralnog puta Podujevo–Kuršumlija, sedeo je Fljorim Ejupi. Pušio je i čekao autobus „Niš-ekspresa”. Kada je cigareta dogorela, opušak je ugurao u pukotinu na panju. Kada je autobus pristigao, on i njegova teroristička grupa digli su ga eksplozivom u vazduh. Odmah su se povukli bez traga, a iza njih je ostao onaj opušak.

Odsečen je prednji deo autobusa, štrče metalni šiljci, a unutrašnjost je crna rupa ispunjena ostacima tela i stvarima putnika, mahom raseljenih osoba, koje su pod vojničkom pratnjom Kfora dolazili na zadušnice.

“Prvo čega se sećam je mali Danilo, leži u travi, a okolo svuda raskomadana tela. Svaki put, na današnji dan, računam koliko bi Danilo imao godina”, kaže Gorica Šćepanović, profesorka engleskog jezika, tada novinarka magazina „Glas juga” i putnica raznetog autobusa. Danilo je imao dve godine, poginuo je sa svojom trudnom mamom Snežanom i tatom Njegošem Cokićem. Pred njegovim malim belim sandukom na opelu ispred Gračanice, najlepše srpske crkve, stajali su pognute glave komandanti Kfora, šef Unmika, policija. Malo kasnije, razvezli su poginule vojnim kamionima i to je sve što su uradili. Jednog nesrećnika nije imao ko da preuzme, nije bilo imena i identifikacije, zagubio se u spiskovima, nije se znalo gde je ušao u autobus, niko se njegov nije javljao. Sahranio ga je na gračaničkom groblju sveštenik Bogomir Stević, a profesorka Šćepanović je godinama odlazila na njegov pusti i usamljeni grob bez imena.

„Ispod autobusa koji dolazi u Gračanicu podmetnuta je bomba”, objašnjavao nam je švedski oficir za informisanje, koji je krio šta se dogodilo i organizovao vožnje do Livadica samo da bi se izgubilo vreme. Isto je bilo i s brojem ubijenih koji je skrivan, kako bi vest u prvim danima izgledala kao incident, a ne kao teroristički napad na Srbe. U tome se i uspelo. Konačni broj stradalih popeo se na dvanaest. Međutim, sve što oni nisu uradili ili nisu hteli da urade u istrazi uradio je onaj opušak Fljorima Ejupija iz panja na Livadicama. Čineći neka nedela u Nemačkoj, u arhivi tamošnje policije našao se njegov DNK i to ga je dovelo pred sud i pred žrtve.

„Bio je jauk svih kad je izašao Ejupi, a on potpuno praznog pogleda… Da čovek ne poveruje da može da uradi tako nešto”, svedoči Gorica Šćepanović. U biografiji ovog čoveka zapisano je da je jedini uspeo da pobegne iz američke baze „Bondstil” kod Uroševca gde je bio zatvoren, da se prebaci u Albaniju, pa da potom bude osuđen na 40 godina zatvora u Prištini i, konačno, oslobođen svih odgovornosti za zločin. Misija Euleksa je na kraju zaključila da opušak i DNK nije dokaz i da je Ejupi mogao da se tu nađe slučajno, recimo da uživa u prirodi.

Praznina i bol iz sudnice isti su i na parastosu koji je u subotu održan u Crkvi Svete Petke u Lapljem Selu kod Prištine. Tu se, na jednoj humci, sreću dve sestre, Mirjana i Jelena Dragović. Razdvojene su pre devetnaest godina u autobusu „Niš-ekspresa”. Mirjana je tada imala 19 godina i poginula je, a Jelena je s teškim povredama preživela.

„Nama je svaki dan isti. Moje danas ne razlikuje se od onog juče i neće da se razlikuje od onog sutra. Dokle god ima nekoga ko će da se bori, za one koji su poginuli, mislim da će naša pravda biti zadovoljena”, kaže Jelena Dragović.

Odmah iza njih, u konvoju, bio je sadašnji gradonačelnik Gračanice Srđan Popović.

„U životu nisam ni pomislio da ću ugledati nešto tako, to se može videti samo na filmovima, autobus koji je bio ispred nas bio je totalno raznet. Munjevito su reagovali i Kfor i policija, međutim, bilo je kasno”, kaže Popović. Nije prošlo ni tri godine od Livadica, a u terorističkom napadu u centru Gračanice ubijen je njegov brat, dečak Dimitrije.

Na ovoj godišnjici i parastosu malo je onih bez ožiljaka. Nijedan nije zarastao jer pravde nema. U međuvremenu je opušak nestao, izgubila ga je istraga. Izgleda kao da je pravda stala u opušak cigarete Fljorima Ejupija i da su u njemu žrtve i uništeni životi onih koji traže istinu.

Ž. Rakočević

Foto: Radio KiM