Поводом најновије штете на локалитету манастирa Богородице Хвостанске код Истока, пријављене 5. марта, Епархија рашко-призренска на платформи “X” је објавила да су објекти наше Цркве и даље угрожени и да им треба заштита.
Оштећење ограде овог комплекса пријављено је 5. марта, дан након што је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије са дечанским игуманом о. Савом, а у сарадњи са тимом Еулекса, посјетио археолошке остатке манастира.
На мјесто инцидента, преноси Косово онлајн, стигле су полицијске јединице које су покренуле истрагу за кривично дјело “уништавање или оштећење имовине”.
Археолошки остаци манастира Богородице Хвостанске, налазе се око 20 километара од Пећи и од 1990. године су под заштитом као споменик културе од изузетног значаја. Ова локација је и једна од 47 специјалних заштићених зона у косовском закону.
Најстарија сакрална грађевина у комплексу је тробродна базилика из 6. вијека, која се налазила у склопу утврђеног насеља. Приликом оснивања аутокефалне Српске архиепископије 1219. године, у Богородици Хвостанској је било смјештено сједиште шесте (Хвостанске) од седам српских епископија и том приликом је у манастиру подигнута нова црква.
Послије Велике сеобе Срба 1690. године, манастир је запустео, након чега је започело његово пропадање и рушење.
ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД МАНАСТИРА БОГОРОДИЦЕ ХВОСТАНСКЕ – Епархија рашко-призренска
Остаци манастирског комплекса цркве Богородице Хвостанске, који се још назива и Студеница Хвостанска, или Мала Студеница лоциран је у селу Врела, на удаљености око 8-9 км западно од Истока. Први помен села као„заселак Врела“ имамо 1397. године када га кнегиња Милица прилаже манастиру Дечанима. Следећи помен манастира је у турском попису из 1485. где је уписан као манастир „Иврала“ (Врела, односно Студеница Хвостанска) и у њему „син митрополита Тијокан“ и четири калуђера. У каснијем турском попису помиње се као Врело Пречисте. У њему је 1560. године писан један Пролог. У турском попису за време цара Сулејмана (1494-1566) уписане су овде и четири куће. У следећем турском попису 1570/71. записано је да је манастиром руководио калуђер Макарије, без сумње будући Патријарх Макарије Соколовић. У наредном турском попису 1582. манастирским имањем управља калуђер Герасим који се уједно бавио и соколарством о чему је имао берат.
Историјат настанка самог манастира мало је познат. Годином 1219. када је Св. Сава вршећи реорганизацију новоосноване аутокефалне Српске цркве, основао је Хвостанску епископију при манастиру „у Фосне, у Студенице Мале“,као старо култно место, о чему сведочи запис у српском средњовековном родослову:
ОВАЈ ПРЕОСВЕЋЕНИ ПРВИ АРХИЕПИСКОП САВА СРПСКИ ПОСТАВЉА ПО СВИМ ПРЕДЕЛИМА СВОЈЕГА ОТАЧАСТВА У БОЖАСТВЕНИМ ЦРКВАМА ИЗАБРАНЕ ЧАСНЕ МУЖЕВЕ. ЊИХ ПОСТАВЉА ЗА ПАСТИРЕ ЦРКВЕНЕ И ЕПИСКОПЕ. СВОЈИМ РУКОПОЛОЖЕЊЕМ ПОСТАВЉА ПРВОГ ЕПИСКОПА У ХУМСКОЈ ЗЕМЉИ, У СТОНУ, У ХРАМУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ; ДРУГОГА ЕПИСКОПА ПОСТАВЉА У ЗЕТИ ДИОКЛИТИЈСКОГ ПОМОРЈА, У ХРАМУ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА; ТРЕЋЕГА У ДАБРУ У ХРАМУ СВЕТОГА НИКОЛЕ; ЧЕТВРТОГА У БУДИМЉИ У ХРАМУ СВЕТОГА ЂОРЂА; ПЕТОГА У РАСУ У ХРАМУ СВЕТИХ АПОСТОЛА; ШЕСТОГА ПОСТАВИ У ХВОСНУ, У МАЛОЈ СТУДЕНИЦИ, У ХРАМУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ; СЕДМОГА ПОСТАВИ У ПРИЗРЕНУ У ХРАМУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ; ОСМОГА У ГРАЧАНИЦИ У ХРАМУ БОГОРОДИЦЕ; ДЕВЕТОГ ПОСТАВИ У ХРАМУ СВЕТОГА НИКОЛЕ У ТОПЛИЦИ; ДЕСЕТОГА У БРАНИЧЕВУ У ХРАМУ СВЕТОГА НИКОЛЕ; ЈЕДАНАЕСТОГА ПОСТАВИ У БЕОГРАДУ У ЦРКВИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ; ДВАНАЕСТОГА У МОРАВИЦАМА У ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА АХИЛИЈА.
Епископија од 1381. године прераста у митрополију и први хвостански архијереји помињу се већ почетком 14. века, а последњи, по имену Виктор, 1635. године. Друга половина 16. века за манастир била раздобље процвата, када се запажа и знатна уметничка активност. У другој половини 17. века, највероватније у доба Велике сеобе 1690, манастир је запустела и почео да пропада. Током времена грађевински материјал са Богородице Хвостанске почео се разносити, па је, поред осталог, био уграђен и на сеоској џамији где су секундарно узидани делови мермерних плоча и тесаникâ са и без ћирилских натписа и орнамената. Путници који су видели манастир у 19. веку сведоче да је Богородица Хвостанска потпуно у рушевинама.
Захваљујући археолошким истраживањима 1930. и 1966-1970. стекао се увид у првобитан изглед манастира којима се може приближно реконструисати изглед овога некад важног црквеног средишта, још из времена византијске управе.
Најстарију цркву чинила је тробродна рановизантијска базилика са нартексом у чијој се полукружној апсиди налазио посебан простор за реликвије, а у западном делу базилике налазио се највероватније пространи атријум. На основу стилских аналогија и одсуства ђаконикона и протезиса уз бочне стране апсиде, базилика се датује до средине 6. века. Рановизантијским остацима у комплексу Богородице Хвостанске припадају и две зидане подземне гробнице предвиђене за више особа. Стари манастир је највероватније био заштићен зидинама, који су само делом очувани а чији су темељи у основи испратили рељеф околног земљишта.
Као остатак комплекса базилике, данас су видљиви темељи мање једнобродне црквице с малим нартексом, лоцирана уз базилику са северне стране, пa се зато и зове северна црква. Највероватније је реконструисана у времену после успостављања независне Српске цркве 1219. и да је као таква постојала кроз цео средњи век.
На темељима базилике подигнута је у трећој деценији 13. века, црква у којој је било седиште Хвостанске епископије као дела српске црквене организације. Зидана је у маниру рашке градитељска школе, хармоничних пропорција, као једнобродна грађевина коју је са источне стране пресецао трансепт повише кога се уздизала купола. На источној страни налазио се простран олтарски простор, изнутра полукружан а споља правоугаони на кога се на западној страни настављала припрата правоугаоног облика с једним ојачавајућим луком. У њеном продужетку простирала се спољна припрата која је са два слободна ступца у средини била подељена на шест травеја.
Уз нартекс су се са северне и јужне стране налазили параклиси са полукружним апсидама, на спољној страни равне зидне површине. Над параклисима су се, по свему судећи, уздизале две куле које су надвисивале куполу храма. Уз олтарску апсиду су у непознато време дозидани ђаконикон и проскомидија.
Узор њеним градитељима је врло лако могао бити манастир Жича. Полукружна апсида, која је споља правоугаона, а изнутра полукружна, могла је настати по узору на грађевине у Боки которској, што упућује на порекло градитеља. У Котору у 13. и 14. веку радили су вешти градитељи и могуће је претпоставити да су ктитори Богородице Хвостанске оданде довели неимаре.
Уз главну цркву Богородице Хвостанске у средњем веку су, како је било уобичајено, подизани и мањи храмови. Темељи једног од њих откривени су са јужне стране цркве. Судећи по остацима откривеног натписа у коме се помиње цар Стефан, датована је у средину 14. века. Била је то мања једнобродна грађевина с полукружном апсидом са источне стране, засведена полуобличастим сводом.
Приликом археолошких истраживања откривени су и темељи старе трпезарије издуженог правоугаоног облика, с полукружном апсидом за место за игумана.
Током археолошких радова пронађено је релативно мало налаза, што сведочи да су рушевине манастира биле више пута прекопаване. Прикупљени су остаци фресака на којима се од неких виде и два слоја боје, што би сведочило да је главна црква у два маха живописана. Поред остатака касноантичке керамике, у рушевинама Богородице Хвостанске пронађени су и фрагменти грчарије – ћупови, бокали, крчази датовани у време од 13. до 15. века. Од налаза из каснијих раздобља истичесе луксузан примерак турске керамике – један декорисан бокал израђен у Изнику у другој половини 16. века.
Око цркве је био већи број гробова с каменим плочама. Неке од њих су употребљене при градњи џамија у селима Врело и Студеница, али су сада пренете у Пећку патријаршију. По натписима на плочама се види да су током 14. и 15. века око цркве сахрањивани локални угледници, као и хвостански епископи.
Почетком 20. века један мештанин је у рушевинама нашао повеће звоно, у коме су била три примерка осликане тканине. Два од њих се данас чувају у Пећкој патријаршији. Највећи је плаштаница из доба око 1300. године, док је мањи, аер с представом Оплакивања Христовог, цртао зограф Лонгин 1597. године.
Некадашњи манастирски комплекс цркве Богородице Хвостанске, данас је рушевина, готово сравњена са земљом.
Приредила Весна Девић
