Gracanica

Manastir Gračanica

Eparhija raško-prizrenska: Zaštititi svetinje SPC na Kosovu i Metohiji

Ime: 13.09.2020 Eparhija rašsko prizrenska reagovanje; Opis: SAOPŠTENJE EPARHIJE RAŠKO-PRIZRENSKE Tip: audio/mpeg

SAOPŠTENJE EPARHIJE RAŠKO-PRIZRENSKE

Povodom najnovijeg medijskog napada na svetinje Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji

U današnjem broju jednog od najtiražnijih kosovskih dnevnih listova KOHA (Vreme), koji je svojevremeno pokrenut u cilju demokratizacije društva i izgradnje tolerantnijih odnosa, ponovo je objavljen tekst koji otvoreno i neskriveno širi etničku i versku mržnju prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i prema njegovoj duhovnoj i kulturnoj baštini.

https://kossev.info/koha-prisvajanje-srednjovekovnih-arberijskih-spomenika-na-kosovu-od-strane-srba/

(https://www.koha.net/kulture/237073/pervetesimi-nga-serbet-i-monumenteve-mesjetare-arberore-ne-kosove/)

Autor teksta, potpisani profesor istorije Bedri Muhadri, u maniru otvorene propagande, bez ijednog argumenta koji potvrđuju nezavisni međunarodni istorijski izvori, tvrdi da su svetinje SPC na ovim prostorima arberijske (albanske) i da su navodno ništa drugo do njihove uzurpirane rimokatoličke crkve. Poruka je jasna. SPC treba da se iseli sa Kosova i Metohije sa svojim monaštvom i narodom i “oslobodi” svoje vekovne svetinje koje treba da postanu albanski spomenici. Pored etničkog čišćenja 200.000 Srba i nealbanaca od 1999. godine naovamo, sada je u toku i sve aktivnije negiranje i čišćenje kulturnog identiteta srpskog naroda i naše Crkve i to na očigled međunarodne zajednice, a sa ciljem potpunog brisanja svakog traga srpskog postojanja koji se ovde vidi na svakom koraku kroz vekove.

Ova pseudo-istorijska tvrdnja g. Muhadrija nije novijeg porekla, već se kontinuirano plasira naročito u poslednjih nekoliko decenija od strane više kosovskih albanskih autora koji svetinje SPC vide kao najveću smetnju ostvarenju ideje etnički čistog albanskog Kosova. Iako ni ovaj, kao ni jedan drugi istoričar sa Kosova ne može da objasni činjenicu zašto su onda albanski ekstremisti tako nemilosrdno uništavali crkve i manastire koje prisvajaju, lomili krstove, iskopavali hrišćanske grobove, skrnavili raspeća i ikone, ako su već toliko ponosni na hrišćansku tradiciju. Ovo se zbivalo ne u vreme tragičnih građanskih ratova prilikom raspada bivše Jugoslavije, kada su nažalost uništavani objekti svih vera, već u prisustvu međunarodnih snaga NATO saveza koje su svedoci neviđenog vandalizma počinjenog posebno od kraja konflikta 1999. i u toku narednih godina. Upravo ovakvo ponašanje kosovskih ekstremista i jednog broja političara koji su proizašli iz njihovih redova, bio je glavni razlog za to da se u planu Martija Ahtisarija iz 2008. godine čitav jedan Aneks sporazuma posveti zaštiti srpskih pravoslavnih crkava i manastira na Kosovu, koji su jednoglasno prepoznati i priznati takođe i od strane međunarodne zajednice kao baština SPC. Iako su neki od ovih Ahtisarijevih principa uključeni u kosovske zakone, oni se većinom ne poštuju i na udaru su medijskog govora mržnje, koji se redovno lansira iz više kosovskih medija, pod autorskim imenom lokalnih istoričara.

Nepoštovanje sopstvenih kosovskih zakona i sudskih odluka zato je nedavno bila i jedna od tema sastanka na najvišem nivou između Beograda i Prištine sa predsednikom SAD gde su se svi potpisnici obavezali da će poštovati verske slobode i prava SPC. Nažalost, ovakvim tekstovima dolazimo do zaključka da g. Muhadriju, kao i sponzorima ovog kulturocida nije po volji ni Evropska unija ni Sjedinjene države sa svojim principima verskih sloboda i poštovanja svih tradicija, jer se na Kosovu otvoreno zagovara negiranje identiteta srpskih pravoslavnih crkava. Posebno nije korektno što se protivno jasnom stavu Vatikana u ovom poduhvatu instrumentalizuje Rimokatolička crkva na Kosovu, iako je papski nuncije zadužen za Kosovo nadbiskup Jean Marie Speich prošle godine preneo jasnu poruku pape Franje, nakon pisma Patrijaršije iz Beograda zbog zloupotrebe ostataka pravoslavnog hrama u Novom Brdu, da kosovski rimokatolici neće učestvovati u takvoj politici koja ugrožava odnose hrišćana u Evropi i mir među narodima na Kosovu.

Nažalost, g. Muhadri je samo jedan od glasnogovornika ove ideje koja se otvoreno propagira godinama i u svim sferama kosovskog društva, tome se uče i mlade generacije, i istorijske neistine se pokušavaju predstaviti kao istina, iako svaka naša freska, ikona, rukopisna knjiga i brojni dokumenti, svedočanstva međunarodnih putopisaca i istoričara, turski fermani i drugi istorijski dokumenti jasno i nedvosmisleno govore o tome da su ove svetinje gradili srpski pravoslavni vladari porodice Nemanjića i njihovih srodnika i da je reč o pravoslavnim bogomoljama sa vekovnim kontinuitetom. I samo istorijsko sedište SPC je u Pećkoj Patrijaršiji sa grobovima naših arhiepiskopa i patrijaraha. Zato je besmisleno i ulaziti u diskusiju o ovom pitanju, kao što je besmisleno dokazivati da je zemlja okrugla.

Otuda naša Eparhija kao i cela naša Srpska Pravoslavna Crkva ostaju na čvrstom stavu da se naše svetinje na Kosovu i Metohiji moraju ne samo fizički zaštititi od nasilja i mogućih terorističkih napada, već posebno i od sve agresivnijih institucionalnih pritisaka i bezakonja od kosovskih institucija i naročito od govora mržnje koji se širi preko pojedinih kosovskih medija. Zbog toga, ponovićemo još jednom i ovom prilikom, da pitanje zaštite naših svetinja obavezno mora biti pokrenuto u kontekstu Briselskog dijaloga, bez obzira na tok razgovora i politička rešenja, za svetinje SPC treba obezbediti posebnu vrstu zaštite od ovakvih i sličnih malicioznih napada, koji ugrožavaju bezbednost, elementarnu versku slobodu, prava i identitet naše Crkve i naroda na ovom prostoru gde vekovima živimo.

Naše svetinje jesu srpske pravoslavne i to će i ostati dok god ovde živi poslednji monah, monahinja, dok god su tu sveštenici i vernici naše Crkve. Istorija se ne može pobrisati političkim dekretima jer ne živimo u vreme Enver Hodžine komunističke Albanije već u 21. veku. Uvek smo podržavali stav da naše crkve i manastiri treba da budu mesta koja će posećivati ljudi dobre volje svih vera i nacija, da budu mesta pomirenja, kao manastir Visoki Dečani, gde je u ratu 1999. godine pružena zaštita za 200 albanskih izbeglica, kao što su tu zaštićeni i brojni srpski prognanici, Romi i Goranci. Iskreno bismo voleli da se kosovski Albanci podsete svetlijih primera iz svoje istorije kada su njihovi časne plemenske vođe znale da štite Dečane i Patrijaršiju od nasilnika, često ne žaleći ni sopstvene živote. Da se ne povode za primerima “junaka” iz prethodnih dvadesetak godina koji su na Dečane ispaljivali granate, pisali islamističke grafite i na razne načine pretili monasima. Naša Eparhija je svo vreme bila aktivno okrenuta izgradnji mira i dijaloga i zato se i ovom prilikom obraćamo posebno mladim kosovskim Albancima da se budućnost mora graditi na toleranciji, upoznavanju i poštovanju drugog.

U svakom slučaju ovakvi sramni tekstovi, kao što je ovaj u listu Koha, nimalo ne doprinose izgradnji demokratskog društva jednakih građana i prava svih i još jasnije ukazuju na potrebu dodatne dugoročne zaštite svetinja SPC bez obzira na tok i ishod političkog dijaloga. Kome je ovim tekstom g. Muhadri i list Koha učinio uslugu, a koga uvredio, može vrlo lako da rasudi svaki dobronamerni i inteligentni čitalac. Stari Latini bi rekli – Pametnom je dosta (Sapienti sat).

Eparhija Raško-prizrenska
12. septembar 2020. god.
manastir Gračanica