Бесједа Његовог Преосвештенства епископа западноамеричког г.Максима изговорена у току свете архијерејске литургије 27.02.2022 у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици:
“Ходите благословени Оца мојега и примите Царство које вам је припремљено прије постања свијета”. Ево драга браћо и сестре у данашњи дан, у овај посебан дан Господ пред нас износи једну слику Сташног суда и приказује судију у правом смислу ријечи. И Црква која благовијести свијету Царство, које је припремљено у савјету Божијем као циљ и као одредиште свих нас, данас пред нас износи једно упозорење. Иако је Јеванђеље благовијест о спасењу, о љубави, благовијест у савршеном Богу који савршено воли човјека да се жртвовао као једнородни Син Очев и постао свијет, постао човјек, постао историја. Истовремено тај Господ је судија историје, посебно судија човјеков и дјела људских. По благослову високопросвећеног митрополита Јоаникија рекао бих неколико ријечи о овом дубоко значајном данашњем јеванђелском одељку, тако благословеном, тако потребном човјеку сваког времена и сваке епохе. Рекосмо да данашње Јеванђеље пред нас износи једно упозорење, а оно се тиче тога да, као људи који смо крштени у смрт и васкрсење Христово, позвани смо до краја да будемо Христови, да у њему живимо, истовремено да Њиме процјењујемо свијет и историју а исто тако да приступамо својим ближњима. Каже се у Јеванђељу да онај који је Христов, тај га препознаје, не само индивидуално него у сваком лику а посебно код оних који су потребити. А таквих је толико много око нас. Поједини би данашњи примјер који Христос истиче схватили да је довољно чинити добра дијела и ето спасења. Но у том случају Христос и није потребан уколико добра дијела чинимо онима који су гладни или жедни, када примамо странце или посећујемо оне који су у тамницама. Но Јеванђеље данашње али и Црква пред нас износи једну важно истину. Не може се ући у Царство Очево, благословено и припремљено прије постања свијета, уколико се не прође кроз Христа који се поистоветио са онима о којима говори данашње Јеванђеље. То би значило да Христос стоји на тим вратима Царства и онај који жели да прође треба да покаже да љуби, да воли и да прашта. Као да му Христос каже: уколико не опрашташ не можеш да прођеш. И то је то упозорење драга браћо и сестре, које нам служи као подсетник у свим нашим подвизима, о којима и апостол Паве говори када каже да, да ли постимо да ли не постимо, мање је важно од тога да ли тим нашим чином код ближњих а посебно код оних слабих изазивамо саблазан. И зато он каже: “ако ћу некога саблажњавати тиме што постим онда ћу да мрсим довијека и обратно“. Жели да нам каже и то говори апостол да, саблажњавајући ближњег ми самога Христа саблажњавамо. И ето дакле, са тим подсетником, треба да живимо и настављамо подвиг живота у Христу, а он ових дана задобија један посебан, необичан облик, подвиг поста и уздржавања који је опет у знаку љубави Христове. Према томе драга браћо и сестре, сабрани у овај дан, ушавши у овај храм, у слику благословенога Царства Оца небескога које нам је припремљено прије постања свијета, не заборавимо ближње који се налазе изван храма. Тај заборав не сме да буде пропраћен заборавом Христа. Уколико је дакле у ближњему нашем препозната икона Творца Христа по коме смо саздани, онда имамо наде да будемо примљени у ово Царство. А у томе је сва наша нада и то је наша радост. То изненађујуће упозорење које Христос поставља је само још један подстицај свима нама, радосни позив “хајде да ближњега поштујем и волим” и “хајде да једни друге љубимо по слици Сина јединороднога” који нас уводи у Царство Оца својега у Духу светоме на сву вјечност.
