Ево ме, смрти

ЕВО МЕ, СМРТИ

Ево ме, смрти, животе вечни!
Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;

Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Ходи, чедо, на те је сад ред!

У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.

Ходим, ходим, да се опет родим!

Царство небеско, оци наши!

04. 03. 2021.

Невена Милосављевић