“Гдје је срце ваше тамо је и благо ваше”

У чему јесте у ствари гријех човјеков? Гријех је у томе што оно што нам је Бог дао, што имамо у себи, што је уграђено у нама, не употребљавамо на прави и истински начин него га злоупотребљавамо.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици 25. октобра 2014, након које је улицама Подгорице Митрополит предводио вјерне на Петковданској литији за рађање дјеце, за светињу брака, за људски образ.

„Гдје је срце ваше, тамо је и благо ваше“, ријеч је Господња, ријеч јеванђелска. А свака ријеч изговорена Христовим устима и записана од Његових Светих ученика пуна је истине и пуна живота. Често су у најкраћим, у најмањим ријечима садржане најдубље истине људскога живота, живота овога свијета у коме ми живимо и у коме се рађамо, а кроз њих и преко њих и Божијег живота, Божије мудрости, Божијег присуства у свијету, у нама и међу нама.

Срце човјеково је центар човјековог и тјелесног и духовног и душевнога живота. Сво човјеково тијело – чудесно и испуњено чудесним Божијим законима, сви његови органи – од најмањих до највећих, везани су за човјеково срце. Оног тренутка када срце почне погрешно да функционише онда сав човјеков организам почне да функционише болесно и погрешно; оног тренутка када срце човјеково престане да функционише онда се знаде да је престао да живи човјек тјелесно. Све се органски улива у човјеково срце и све органски излази из срца човјековог. А то што важи за срце као тјелесни орган то важи и за срце као духовни орган, јер тако је то Бог створио и удесио да не само да тјелесни поредак човјековог бића извире из срца, него је и свеукупни духовни живот човјеков, оно што називамо човјековом душом, везан за срце. И човјеков ум, човјеков разум, човјекова осјећања, без обзира о каквим осјећањима се ради, све то излази из у срца и силази у срце, рађа се у срцу и враћа се у човјеково срце. Из срца излазе добре мисли, благословене; из срца излази зло. Срце је обиталиште љубави као најузвишенијег својства људскога и божанскога бића, али је срце и обиталиште мржње отровне и опаке. Све људске страсти и све људске врлине пролазе кроз срце, из срца као из ризнице човјек износи зло и добро, мржњу и љубав, истину и лаж, обману и просвећеност – сав човјек је дакле сабран у срцу. Човјеков ум не може бити просвећен ако срце није озарено свјетлошћу божанском.

Није чудо што су и древни пророци записали: „Чедо моје, дај ми срце твоје!“ Не каже Господ: дај ми благо своје, дај ми богатство своје, дај ми знање своје, дај ми нешто друго, било о чему да се ради, него каже: „Чедо моје, дај ми срце твоје!“ Ово је призив Божији сваком људском бићу. Бог тражи од човјека срце његово, срце које је призвано да буде обиталиште врлине, знања и мудрости, које је призвано да буде обиталиште живога Бога. Оно чему смо посветили своје срце, то је бог наш и то је благо наше. Или је Бог нашао узглавље себи у људском срцу, па је срце обасјано истином Божијом, Божијом љубављу, добротом и мудрошћу, или је људско срце постало потркалиште демона, постало извор онога што разара човјека. У срцу, кроз сусрет са Богом живим и истинитим, рађа се истински човјек, човјек који није створен за пролазност и за ништавило. Иако су и тјелесна и душевна човјекова природа створене руком Божијом и зато нису саме по себи вјечне, оне постају вјечне онда када приме у себе зраке божанске, божанску мудрост, и истинску божанску љубав. Када људско срце прими у себе оно што је вјечно и што је непролазно, када се све човјекове снаге и душевне и тјелесне дотакну онога што је вјечно и почну да чезну за оним што је вјечно и што је непролазно, и када се освијетле и освете оним што је вјечно и оним што је непролазно, тада и саме постају вјечне и непролазне.

Куда ћемо усмјерити своје срце, коме ћемо дати своје срце, од нас зависи. Ако дамо и предамо Богу своје срце и сав свој живот и једни друге, онда се у нама као пролазним бићима рађа Бог. Како је Пресвета Дјева родила Христа Бога? Примила Га је прво у срце своје својим неизрецивим послушањем, па када се јавио Анђео Господњи, глас Божији када се чуо, када је ослушнула глас Божији, она је узвикнула: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој!“, иако је била у недоумици: „Како то да ја родим дијете кад нисам познала мужа?“ Али је њено срце било већ озарено Божијом истином, Божијом љубављу, и зато вјером у Живога Бога. Будући као дијете уведена и у Светињу над светињама, гдје је постала и сама ћивот Божије светиње, природно да је она одговорила овако како је одговорила. Зато се Господ уселио у срце њено, у биће њено, у утробу њену, и зато је она и родила Бога и зато се и зове Богородицом. Свака људска душа има у себи тај Богородичински дар – свака људска душа, људско срце и људско биће, призвано је да роди Бога. И ако човјек, кроз сва своја дјела, своје понашање, своје живљење, своје мишљење, не усмјери свој живот и срце своје према том богорођењу у себи онда је он у опасности да срце своје приложи идолима.

 Идоли савременог човјека

Шта су идоли? Шта је многобожство било у древна времена и шта је савремено модерно богобожство и паганство? Замјењивање истинитога, правога, вјечнога, непролазнога Бога у своме срцу и у своме уму са лажним божанствима. Древни пагански народи су се клањали сунцу, и звијездама и мјесецу, клањали су се разним киповима, њима служили, њима жртве приносили… Међутим, ни савремени народи, савремени људи нијесу отишли далеко од оних древних паганских народа у огромној већини својој. Само што су идоли – божанства којима се људи клањају и којима служе, којима је дах у носу и који су пролазни – промијенили своје форме и своје облике. Савремени идол, ако бисмо хтјели да анализирамо дубље, коме се клања људско срце јесте прије свега и изнад свега сам човјек, онакав какав јесте, створени; проглашавање човјека, коме је дах у носу, за бога и господа. Интереси човјекови, заљубљеност у богатство, у пролазна задовољења и задовољства, у пролазне страсти човјекове, задовољење тих страсти, то је оно што је постало врхунско божанство савременог човјека, и у том погледу никада човјек и човјечанство није било ближе идолопоклонству него што је данас.

Све оно што није Богом закрштено, Божијом љубављу и Божијом истином освештано, оно не може да буде истинско и право. Свети Јован Богослов је записао да су три идола најопаснија и најопакија за човјека. Он их је назвао похот плоти, похот очију и гордост живота. Похот плоти, тјелесна похот за добрима овога свијета, тјелесна похот која је усмјерена и на самога човјека и на задовољење себе кроз самог себе и кроз своје страсти, а усмјерена и на друга бића, нарочито кад је ријеч о похоти у односу мушкога и женскога у овом земном животу. Похот очију: гледајући ствари око себе ми се везујемо за њих, и преко свог ока и свога ума испуњујемо своје срце оним што видимо, и своје срце дарујемо и жртвујемо ономе што видимо и што гледамо, и тиме рачунамо да ћемо задобити пуноћу свога живота. То јесте гордост живота: да пуноћом живота сматрамо познање овога свијета, познање самих себе; да пуноћу живота нашега тражимо у оном што нам је на дохват руке, било да се ради о стварима око нас, било да се ради о ономе што је у нама, и што се назива похотом плоти и похотом очију, задовољење тјелесних страсти. А све што је Бог уградио у нас уградио је добра ради нашега, све има смисао дубоки. Та похот која је у нама, та чежња за другим, за стварима, чежња за сједињењем са њим, чежња за сједињењем са другим бићем, нарочито између мушкога и женскога, она је уграђена у човјека да би кроз њу и преко ње човјек на прави и истински начин употребљавао све своје и тјелесне и духовне дарове. Да би их на прави начин употребљавао, а не злоупотребљавао.

У чему јесте у ствари гријех човјеков, гријех људскога бића? Гријех је у томе што оно што нам је Бог дао, што имамо у себи, што је уграђено у нама, не употребљавамо на прави и истински начин него га злоупотребљавамо. А све што нам је дато, дато је Божије љубави ради, ради усмјерења према Богу, према Њему као вјечном животу.

Тако и Света тајна брака, јединства мушкога и женскога, она није дата човјеку ради задовољења људске похоте и људске страсти. Јер, када се та похот обоготвори, која данас јесте, а сјутра није, онда кроз њу и преко ње, пошто је она пролазна, и људско биће постаје пролазно и ништавно, и клања се нечему што је лажно и што пролази, а што он проглашава за једино своје добро, а у суштини то је оно што га заводи и одваја га од оног правог истинског циља његовог. Није ли речено језиком Пророка Божијег, како је Бог благословио мушко и женско, и рекао: „Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владајте небом и земљом.“ Другим ријечима, то што има човјек у себи, чиме га је Бог обдарио, није му дато да буде слијепо, да буде бесловјесно, да буде бесплодно, него да рађа плод, а једни истински плод је онај плод који је Богом благословен: „Рађајте се и множите се!“ Јер, дрво које плода не доноси у огањ се баца, па макар то било и изузетно лијепо дрво. Ја се сјећам једне шљиве из свога дјетињства, која је расла поред потока и која је била најљепша међу осталим шљивама. Никада са ње шљиве нијесмо убрали, и отац је једанпут рекао: „Па нема вајде, најбоље да ту шљиву посијечемо па да је макар искористимо да се подложи у пећ.“ Друге шљиве поред ње нису биле тако лијепе, често су биле од бремена од плода и ружне и савијене, али су биле пуне плода, плода који је био сочан, који је био диван. Тако и човјек. Сва љепота људскога бића, и душевна и тјелесна, ако је бесплодна па онда је она да се сијече и да се у огањ баца. Зашто то говорим? Говорим зато што је у ово наше вријеме дошло до обоготворења људске страсти, људске похоте, дошло је до обоготворења човјека самог по себи. Он јесте чудесан и величанствен, људско биће јесте зеница васионе, али само онда ако је открило у себи онај свој вјечни смисао, вјечни дар. Ако то нема, ако је човјек само смртно и пролазно биће, ако је све што је у њему ништавно и пролазно и данас јесте а сутра није, онда је проклет дан у који се родио човјек. Само оно што кроз човјека и у човјеку рађа плод оно је истинско и право.

О путу живота и путу смрти

Данас се и овдје код нас, а и свуда у свијету, говори о људским правима. Тачно, човјек има права, он је Богом обдарен, слобода га је створила и за слободу је створен, али постоје два пута којим човјек ходи овдје на земљи, хтио или не хтио, и то је записано у Књизи живота – пут живота и пут смрти. Пут живота је онај који усмјерава у оном правцу, и у времену и у вјечности, из којег се јавља истински човјек, а прави човјек је вјечни и бесмртни а не пролазни човјек. Зашто смо ми овај Храм посветили Христовом Васкрсењу? Да бисмо спознали себе и свој смисао. А смисао нашега живота није смрт и пролазност него је, кроз тајну Христовог Васкрсења, вјечни и непролазни живот у Христу Богу, Дародавцу свакога живота. Дакле све што радимо, што мислимо, што осјећамо, што имамо у себи, оно је призвано да се и појединачно и заједнички усмјери у том правцу раста и узрастања у врлинском живљењу, и приношења Христу Богу на дар свих човјекових дарова. Не што то Њему треба, него што кроз то ми постајемо прави и истински људи. То је наше право Богом дано, и задатак наш: да кроз овај пролазни живот земаљски задобијемо и стекнемо вјечни и непролазни, бесмртни живот.

Постоји и други пут, пут не живота него пут смрти. И то је људско право. У једном роману Достојевског говори се о јунаку Кирилову, који је дошао до убјеђења да је највећа његова слобода да уништи себе самога, да изврши самоубиство, да је то врхунац људскога права и људскога достојанства. Тачно, крене ли човјек путем смрти, обоготвори ли човјек своје страсти и своје похоте, обоготвори ли човјек предмете око себе, веже ли се за ствари и предмете овога свијета свим својим бићем, постане ли то његово благо, онда је природно да и он сам кроз те сусрете са пролазним свијетом око себе, чије обличје пролази, постаје пролазан и ништаван. Кроз задовољење својих страсти и својих похота, било кроз храну, било кроз свијет око нас било кроз другог човјека, било да је мушко или женско, постаје и он, природно, пролазан и ништаван. Свака људска страст пролази, и ако таквим пролазним страстима, без обзира колико оне у нама биле присутне, жртвујемо себе, своје биће, свој смисао, свој циљ, онда нијесмо далеко отишли, онда смо претворили себе и своје страсти и своје похоте у идоле. А тада постајемо јалова бића, постајемо дрво које не доноси плода.

Е, у том правцу се усмјерава савремено човјечанство. Под видом људских права, проглашава се људска страст, похот људска и то чак и неприродна похот, оно што је неприродно људској природи и начину употребљавања, за бога и господа. Тај пут којим креће савремено човјечанство није Божији пут, тај пут је богоборнији од оног пута из времена атеизма комунистичког. Ја вам кажем пред Богом и пред својом савјешћу: савремени поредак овога свијета, евро-американски поредак и ти идеали који се претварају у идоле савременог човјека, они воде и претварају људски живот у параду смрти. Ви знате и овде су се појавиле тзв. „параде поноса“ – онога чега се паметан стиди безуман човјек се тиме поноси. Те параде, започете у Америци 60-их, 70-их година, нијесу ништа друго него су повратак паганству и многобоштву, обоготворењу онога што није Бог истински и прави. Обоготворењу љубави која није љубав него је привид љубави, која је обмана која разара људско биће и људско достојанство, и која прије свега разара онај нукелон људског бића и људске заједнице који почива на светињи брака, на светињи породице.

Бог је тако створио мушко и женско да све што је у њима буде у функцији живота вјечнога, непролазнога. У тој функцији најсветија је функција рађања дјеце. Постоји и други пут, монашки пут у Цркви Божијој, гдје се такође на тајни рађања, на тајни љубави према ономе што је вјечно и непролазно, заснива људски живот. Или кроз светињу брака, светињу породице, или кроз светињу духовног брака са Христом Господом узраста човјек и људско срце постаје не слијепи орган него видовити орган, који прије свега и изнад свега у свему и кроза све види и сагледава вјечно и непролазно лице Божије, види у другом човјеку брата и вјечнога сабрата који није за злоупотребу и за манипулисање него је светиња над светињама, призвана да постане обиталиште живога и вјечнога Бога, Бога као вјечне и непролазне љубави.

Ако се све оно што јесмо и што имамо овдје на земљи не освешта, ако се не просвијетли том божанском вјечном љубављу, оно остаје ништавно и не води истини, правди, добру – ни човјековом ни добру овога свијета, не води ни истинском човјековом савршенству него води у Земљу недођију, како ју је назвао Свети владика Николај.

Призвани смо да идемо или у Земљу недођију или да идемо у Земљу живих. Овај храм и сваки храм је откривење те Земље живих. Изнад свега и прије свега људско срце је мјесто гдје се рађа, гдје се освећује и просвећује људско биће и рађа човјек за ту Земљу живих. Два пута су дакле људском срцу – пут живота и пут смрти, а човјек има право да бира. Овај пут смрти о коме говоримо, који данас називају „парадама поноса“, то је – будите увјерени, пред Богом вам говорим и пред Светим Божијим људима – то је парада смрти. Парада самоуништења, парада убиства, уништења рода људскога, парада самоубиства, то је парада обесмишљења свега онога што јесмо и што носимо у себи. Најављују је и овдје у Подгорици, била је недавно у Београду, на Западу је одавно постала нешто што је природно. Међутим те и такве параде нијесу ништа друго него су срљање људскога рода у пропаст, срљање у самоуништење људскога рода, обесмишљење људске природе и закона у људској природи, обесмишљење саме творевине у којој јесмо и у којој живимо. А и творевина Божија, и људско срце као центар свеукупне творевине призвано је да буде Божије, да буде испуњено божанском силом, божанском љубављу, која је вјечна и непролазна љубав.

Није случајно Господ рекао: „Блажени су они који су чистога срца јер ће они Бога видјети“. Не може човјек помраченог ума и срца и душе похотама и страстима видјети лице Божије, може само видјети предмете. Видовито око људско јесте људско срце, а само оно срце које је чисто, које је дјетиње, које је безазлено, које није помрачено, које није обесвећено, које није постало обиталиште идола, то људско срце је истинско и право срце.

„Гдје је срце ваше, ондје је и благо ваше“. Стоје те ријечи преда мном, стоје пред вама, стоје пред сваким људским бићем од искони до данас и до краја свијета и вијека, само је питање у томе коме Богу ћемо принијети срце своје, чему ћемо принијети своје биће и свој живот и своја дјела и као појединци и као људско друштво, чему ћемо служити овдје на земљи. Ми који смо хришћани, који смо крштени у име вјечне божанске Љубави, у име Оца и Сина и Духа Светога, ми смо се опредјелили једном за свагда за пут живота а не за пут смрти и пролазности. Опредјелили смо се за вјечно Царство небеско а не за пролазно царство земаљско. „Земаљско је за малена царство а небеско је увијек и до вијека“, давно је то опредељење за све нас учинио на Косову великомученик косовски Лазар, а прије њега сви Божији Свети људи, а прије њих Онај који је челник свих људи свих бића. То је сам Господ, који је Царство небеско са Голготе свједочио и у Царство небеско које се приближило призвао све нас и свеукупну творевину.

Предајмо срце своје Богу живоме и истинитоме, и све што јесмо и што имамо, да нас не би Господ посјекао као бесплодно дрвеће и да не бисмо нестали у ништавилу и пролазности, да не би смрт прогутала нас и сва наша дјела и да не би смрт прогутала свеукупну божанску творевину.

Богу нашем, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Преузето из часописа „Светигора”, бр. 241, Ваведење 2014.