Бранко Вуковић је већ својом првом књигом пронашао право изворишта поезије за дјецу, изнова пронашавши дијете у себи. Али то дијете сада је наоружано бројним знањима и различитим умијећима, отуда може тако самоувјерено да пјева на различите теме, па чак понекад и ненаметљиво пружи неку моралну поуку.
Најчешће то дијете што нас чека у нама самима откријемо тек када почнемо да се посветимо дружењу с дјецом, било да нам је посао или ријеч о времену које проводи са сопственим малишанима.
Тек када заборавимо да смо одрасли и када престанемо да се трудимо да се спустимо на ниво дјетета, већ када себе уздигнемо до величанственог дјечјег свијета, настају дивне пјесме за дјецу, какве срећемо и у књизи Рајичњак.
