Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски господин Јоаникије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Пајсије служили су Свету архијерејску литургију у Бару, поводом храмовне славе Светог Јована Владимира. Саслуживали су: протојереј – ставрофор Александар Илић из епархије захумско херцеговачке, протојереј ставрофор Радоман Михајловић, протојереј Мирослав Петров, архијерејски намјесник трнавски из Епархије жичке, јеромонах Козма (Митровић)- игуман манастира Режевићи, јеромонах Никон (Кокотовић) – игуман манастира Доњи Брчели, протојереји: Игор Балабан, Јован Пламенац, Синиша Смиљић, Младен Томовић, Љубомир Јовановић, Никола Радовић, јеромонах Филотеј (Марковић) – сабрат манастира Градиште, јеромонах Гаврило (Штрбац) – сабрат цетињског манастира, јереји: Александар Орландић, Маријан Петковски, Дејан Томовић, Крсто Пламенац и ђакон Ведран Грмуша.
У чин протојереја произведени су јереји Александар Орландић и Маријан Петковски.
Након Јеванђелског зачала вјернима се бесједом обратио Владика Пајсије.
Подсјетио је на ријечи нашег Владике Николаја који је говорио да свијет кука за својима у гробљу, а Господ пјесмом тражи своје, буди и васкрсава. Међутим, неријетко бива да силе човјекове душе вјера, љубав и нада које га повезују са Светом Тројицом, ослабе. Тада човјек себе везује за земаљско и на мјесто које припада Богу вјечном, постави нешто пропадљиво.
„И тако се често дешава да човјек своју наду положи на оно што је земаљско- на материју која пропада, а у најбољем случају отац своју наду положи на сина, мајка на ћерку, брат на брата, пријатељ на пријатеља. Али и тада они изгледају као два слијепца који један другога воде или као два хрома који један другоме помажу. Једино онда када човјек положи наду своју на Бога, онда овај живот има смисла, јер само зато човјек и постоји – да се опет врати у наручје Божије, да се опет врати у близину Божију. И такав примјер нам даје и Свети краљ Јован Владимир, покровитељ овога града који је могао и имао више прилике од многих његових савременика да се поузда на нешто што је земаљско. Као што је владарска власт и моћ и богатство и тако редом. Али, као што каже наш отац Јован Златоуст да када би човјек могао овим тјелесним очима видјети духовну љепоту, он би се подсмјехнуо над оном тјелесном. Тако је и Свети Јован Владимир видио колико је биједно људско и земаљско надање и све то презрео и своју наду положио на васкрслога Бога. А тај васкрсли Бог није га оставио, него као што каже Свети отац Николај претходно, да свијет док је оплакивао своје закопане у гробу, Христос је пјесмом тражио своје, одгртао их и васкрсавао. И тај примјер требамо и ми браћо и сестре да подражавамо и да слиједимо. Да молимо Бога да нам открије те духовне, небеске љепоте, да их видимо својим силама душе, а онда кад их видимо да се љубављу вежемо за Бога, за оно што је небеско и да на крају овоземаљског живота, онда кад земља ова од које смо створени прекрије наша тијела, чујемо ту радосну пјесму Христову који нас препознаје као своје, који нас диже и васкрсава“- навео је Његово преосвештенство Владика диоклијски господин Пајсије.
Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије након освештавања славског колача вјернима се обратио ријечима поуке.Честитајући храмовну славу свештенству, али и свима сабранима истакао је да се у граду Бару послије хиљаду година, а трудом и жртвом блаженопочившег Митрополита Амфилохија изградио храм посвећен ономе који је својом жртвом утемељио наше претке у вјери, јер је Свети Јован Владимир христолика жртва и христолико лице наших предака који су примили свету вјеру православну од свете браће Кирила и Методија и њихових ученика.
„И баш та света вјера православна коју су наши преци примили дала је прве плодове управо на овом подручју. Прве свете и велике плодове, а међу њима је и Свети Јован Владимир, заједно са Светим Климентом Охридским, Светим Наумом Охридским и осталима светима. Видимо, дакле, да смо у давном времену имали овдје вјеру распрострањену и да смо имали свете Божије угоднике. А најљепше лице свих тих светих Божијих људи је Свети Јован Владимир који је имао толику љубав према Христу Господу, толико је био испуњен љубављу Божијом, истином Божијом, правдом, честитошћу, добротом, да је био увијек спреман да се жртвује за Христа Господа. Његов животни пут је страдалан, много страдалан, али је још више славан“- бесједио је Митрополит.
Поучавајући даље о животу Светог Јована Владимира, Високопреосвећени владика навео је да је Светом Јовану једино било важно да увијек буде са Господом и да је увијек био спреман да страда за Христа, те га је Господ удостојио таквог подвига који би се могао упоредити са жртвом Христовом, јер је страдао као јагње Божије, без икакве кривице, али да га је Бог зато толико прославио и опредијелио да његово потомство иде његовим путем.
Митрополит црногорско – приморски господин Јоаникије упутио је молитву Богу да кроз сва времена будемо на путу Христовом, на путу Његових светих апостола, мученика и угодника међу којима је и Свети Јован Владимир.
„Он се сјединио и кроз вјеру и кроз подвиг и кроз љубав, а нарочито својом жртвом са својим народом и остао је у срцу нашега народа кроз сва времена. А он има ту благодат да нас својим светим молитвама заступа пред престолом Божијим и да силази међу нас, и да нас укрепљује, води и руководи и увијек изводи из свакога искушења. А најважније је да изграђујемо наше спасење кроз љубав према Богу и љубав једних према другима“- закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски господин Јоаникије.
Старјешина храма у Бару о. Слободан Зековић се захвалио Митрополиту Јоаникију и Епископу Пајсију на благословима, молитвама, љубави и учешћу у прослави храмовне славе, као и свештенству и монаштву који су саслуживали.
Лана Остојић
