Јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, синоћ, 12. јуна, на темељима древне Дукље, одржао је предавање на тему ”Има ли наде?“.
Организатор догађаја је парохија рогамско-пиперска, а модератор вечери био је свештеник Владимир Милуновић.
Игуман подмаински Рафаило казао је да има оних који мисле да има наде мимо Наде, па су помало и упорни у том ишчекивању и редовно незадовољни, разочарани, љути јер се те наде не остварују и онда пројављују своје незадовољство на различите начине:
„Сви очекују и вјерују да има наде. Међутим, Црква Христова, иако сурово, али оданости истине ради, тврди да нема наде и да је не може бити и да је неће бити мимо онога који јесте Нада наша. На крају наших светих богослужења, у којима се наша нада утврђује на темељу вјере непоколебљиве, из које клија и сама љубав, па онако наситивши се пуноћом живота дјеца Божија на крају кратко али врло јасно и врло прецизно, изражавају још једном благодарност ономе који јесте Нада наша. Сјетите се на крају службе кад свештенослужитељи, у име своје и у име литургијске заједнице, изговарају сљедеће речи: Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“
Мимо Христа, како је нагласио игуман, наде не може бити. Постоје лажне наде, а у складу са њима и читав један сет лажних обећања, лажних утјеха и на тој лажи и на том лажном надању послије се калеме све друге пројаве лажи – лажна учења и вјеровања, лажне вриједности, њихови промотери, па онда незадовољства кроз револуционарне обрте и тако све у једном кружном току агоније.
„Данас се налазимо можда у једној од посљедњих завојница, јер људска природа већ изнемогава под притиском безнадежности, полако улазећи у оно најгоре што може да нам се деси – у зону убитачног очајања. Зато је свједочење Цркве вазда било, како рече отац Вања некада одавде, из ових светих храмова, тај снажни глас, та громовита проповијед, да има наде“, казао је отац Рафаило и подсјетио на страдање хришћана из првих вјекова који су Наду имали и за њу животе полагали и онда кад ни једне друге наде није било. То је њима било све: Све за Христа, Христа ни за шта.
На крају јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, поучио је сабране да када исповједамо нашу вјеру кроз Симбол вјере, исповједамо прво вјеру у Оца, па онда вјеру у Сина, па онда вјеру у Духа Светога, Господа, Животворнога, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, који је говорио кроз пророке, па онда у једну, свету, саборну и апостолску Цркву:
„Шта то значи? Ако хоћеш заједницу са Светом Тројицом, ако хоћеш ову вјеру да имаш и да она тебе има, да је живиш и она да те оживљава, онда Цркве да се држиш, и то једне, једине, саборне, апостолске Цркве – православне. И у њој све ће ти се отворити да видиш и да знаш и да имаш, и у њој да чекаш други долазак Господњи и живот будућег вијека. Е то је наша Нада. Чему се надамо? Скором доласку Господњем.“
Потом је услиједила дебата на тему предавања, које је одржано у оквиру духовне трибине „Катедра Јустинијана“ на Дукљи.
Весна Девић
