Интервју: Купола храма и купола падобрана постале су моје небо

Разговор са протопрезвитером Миајлом Бацковићем, сарадником мисионарског портала Кинонија: Купола храма и купола падобрана постале су моје небо

РАЗГОВОР ВОДИО: катихета Бранислав Илић

• Високопречасни оче, Господ Вас је преко Ваших благочестивих и побожних родитеља привео из небића у биће у далекој Јужној Африци. Реците нам како је дошло до тога да се баш тамо родите?

Често чујемо да људи говоре о промислу Божијем и теоретски знамо шта би то требало да значи, али као и све друге теорије схватимо их тек када их доживимо или проживимо. Мислим да човјек спознајом промисла о себи кроз искуство, али прије свега, кроз Господа постаје мудрији а то значи прво спознати себе и свој пут.

Седамдесетих година прошлог вијека моји родитељи као и многи други отиснули су се у свијет тражећи боље услове за живот, а дјелимично и због неслагања са тадашњим комунистичким режимом у отаџбини. Отац из комитске породице, а мајка из четничке, били су као дјеца, а касније и као млади људи на неки начин обиљежени као “грађани другог реда” најблаже речено. Одлазе прво у Њемачку на рад, а касније и у Јужну Африку гдје се након тринаест година брака рађам прво ја, а након двије године и мој брат. Управо те године када сам се ја родио освештани су и темељи првог храма Српске Цркве на Афричком континенту, цркве Светог Томе у Јоханезбургу. Тамо сам одлазио са родитељима недељом и празницима и код тадашњег пароха оца Драгана гдје похађам и вјеронауку. Тада у Јужној Африци влада апартхејд (прогон црнаца од бијелих) и ја као дијете не разумијем тада како је страшно бити означен и прогањан само због боје своје коже, захваљујући својим родитељима ја се ипак дружим са једним дјечаком који се звао, вјероватно се још тако зове, Мадондо. Он је био син жене која је радила код нас и само је она имала право да долази у центар града, али би моја мајка кријући доводила и њеног сина на рођендане и друга славља код нас. Касније гледајући фотографије са тих догађаја и знајући у каквом су страху живјела та дјеца црне боје коже био сам захвалан својим родитељима што бар на том једном примјеру нису дозволили да и ми будемо дио те мржње, и то ће као дио мог васпитања касније утицати на моје животно опредјељење да не пристајем на “апартхејд” у било ком облику!

• Потичете из знамените породице, Ваш прађед по коме сте добили име, био је перјаник црногорског краља Николе. Лепа је прилика да нам предочите неке, по Вашем мишљењу, важне детаље у погледу Вашег прађеда и уопште породице из које потичете?

Рођен далеко од своје Отаџбине, али у дому гдје се чувала традиција, растао сам уз гусле и причу о својим прецима, о малој али јуначкој земљи, Српској Спарти, о каменитом гнијезду соколова, о владици и владару, о горштацима из епске порзије, о својој Црној Гори. Родитељи нису дозволили да даљина и окружење измјене оно што јесмо, имао сам срећу да по повратку разговарам и учим од свог ђеда Радоша Крвавца који је био краљев војник у Отаџбини, и који ми је рекао ИСТИНУ о којој смо тада другачије учили у школама. Сазнао сам од муслимана из тог краја касније да је мој ђед Радош спасио од прогона и покоља цијело њихово село и зато су га старији људи веома цијенили и били му захвални. Слушао гусле о својим прецима и разговарао са још увијек тада живим свједоцима тог времена. Отац ми је често причао о свом ђеду по којем је и мени дао име, о перјанику краља Николе Петровића, о српском комити, борцу са Брегалнице и Мојковца, на чијим је грудима била златна Обилић медаља за храброст, како је на Брегалници спасио једног младића из свог села и везао 15 Бугара, како је као старац којем се син, а мој ђед Петар млад упокојио, па он подизао своју унучад продајући ордење да би прехранио породицу након рата. Касније сам схватио да истинским херојима ордење није битно, оно је само физички свједок једног јунаштва, и када се то јунаштво више није цијенило јер је дошло такво вријеме или невријеме, онда ни ордење више није имало сврху. Старом јунаку нису смјели доћи ни на сахрану, од Туњева, села гдје нам је кућа, до Дреновштице, села гдје смо након Косовске битке дошли и населили га, и цркве Светог Николе гдје су га сахранили само пар храбрих људи и жене које су пратиле поворку. Без ратничких почасти јунак прогоњен и у том часу одлази у вјечност. Касније сам од људи у Пјешивцима, а то је наше племе у Катунској нахији, сазнао још много детаља о свом прађеду и својим прецима на које сам поносан и захвалан Господу.

• Ослушкујући призив Божји који је одзвањао у Вашем срцу, после завршене основне школе своје школовање наставили сте у најстаријој средњој школи у Црној Гори – Богословији Светог Петра Цетињског. Поред Вашег сећања на дане проведене у Цетињској богословији, замолио бих Вас да у једном ширем контексту поделите са нама детаље живота на Цетињу који тада није било лак?

Слушајући и упијајући све ове приче о својим прецима, о Ловћену и владици Раду, о Светом Петру, о ониме што истински јесте моја Црна Гора, пожелио сам да и ја будем дио те Светиње, да и ја оправдам своје поријекло. Негдје у седмом разреду основне школе одлучио сам да ћу бити свештеник, али о томе нисам никоме говорио па ни родитељима, желио сам да та жеља у мени сазри и да једну тако озбиљну одлуку за мене тада, донесем без утицаја било чијег. У то вријеме још живог комунизма то је била “табу тема” сматрало се да само она дјеца која су сиромашна или којима “нешто фали” како су говорили, уписују Богословију. Још увијек јак утицај идеологије која је убијала епископе и свештенство, прогањала Цркву и вјерни народ, није могла да прихвати обнову древне Цетињске Богословије. Када сам рекао свом свештенику оцу Ранку Лончару, младом пароху Тиватском да имам жељу да се упишем у Богословију он ме је повео у Котор код првог ректора обновљене Богословије, оца Мома Кривокапића, и тај сусрет ће обиљежити цијели мој живот! Прошли смо кроз величанствени храм Светог Николе у Котору па изашли на бочна врата и ушли у радионицу гдје су се тада правиле свијеће, ту ме је сачекао у радном комбинезону правећи свијеће, духовни горостас, озбиљног. а пуног љубави лица, наш отац Момо. Загрлио ме је и дао ми благослов! Једног лијепог јутра са мајком сам дошао на Цетиње, Цетиње напокон! То гнијездо мојих дјечачких идеала, замишљао сам да ће сваки човјек ту бити сличан оним јунацима из пјесама и прича које сам слушао у Африци, да су сви монаси као игуман Стефан из Горског Вијенца. Мирис расцвјеталих липа пред Цетињским манастиром и свјеже покошене траве на пољани испод гувна, оног гувна гдје је Свети Петар заклињао војску пред битке на Крусима и Мартинићима, тај мирис и мирис тамјана из манастира се помијешао са мојом маштом и то ће остати најљепши додир мог срца са Цетињем. Реалност је касније покушала да поквари тај тренутак, али уствари само сам одрастајући почео улоге својих идеала да стављам у реално вријеме у којем смо живјели. Могао бих много да причам о времену проведеном у Богословији, о браћи са којима сам дијелио знање и кору хљеба у тим тешким данима за наш народ, распад Југославије, санкције, рат… а на Цетињу комунизам поприма свој нови облик израстао из те идеологије, прогон Цркве се наставља сад кроз вишепартијски систем и такозвану демократију. Поред оснивања националних странака, оснива се и такозвана “Црногорска црква” политичка организација која окупља групу црквених деликвената и атеиста који како рекоше оснивају цркву због државе..!? Касније ћу схватити да је Цетиње уствари био и остао политички полигон на којем се спроводи најпрљавији план гонитеља Цркве. Схватио сам и да је највећи прогон увијек гдје је највећа Светиња. Млада школа, млади професори, расли смо заједно и сазријевали кроз страдање и свакодневни прогон што ће се касније испоставити као благослов за све нас. Имали смо част и благослов да растемо у сјенци духовних горостаса као што су блаженопочивши патријарх Павле, митрополит Амфилохије, владика Атанасије, отац Момо и многи они који су и данас наш узор и стубови наше Цркве. Цетињска Богословија је увијек па и након обнове била и остала духовни расадник њиве Господње.

• Премудром одлуком блаженопочившег митрополита Амфилохија, 1992. године обновљен је рад Цетињске богословије, а друга генерација обновљене богословије је, управо, Ваша. Како су изгледали ти почеци? Не можемо, а да не поменемо Вашег првог ректора, учитеља и духовног оца – блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића. Како бисте нам представили личност незаборавног проте чије ће име остати златним словима записано на страницама историје Српске Православне Цркве?

Сусрет са сваким човјеком је благослов, некад је тај сусрет додир срца са срцем, а некад сусрет са мржњом, али увијек је сусрет благослов ма какав био, јер је он животна школа. На живот гледам као на бројаницу коју плетемо са својим сапутницима и гдје нам се живот преплиће са другим људима. Сусрет у радионици са оцем Момом ће бити сусрет у вјечности јер бих тај сусрет издвојио као сусрет са не само својим узором и духовним, већ сусрет који је остварио и сачувао вјеру у све оне дивне идеале у које вјерујемо. Отац Момо би могао да буде тема о којој би могли да направимо посебан разговор и опет не би било довољно времена да се каже све. Сваки богослов цетињски је иако одвојен од своје куће, у интернату, имао свог оца и то је био наш ректор. Човјек крштењем постаје онај који носи живо Јеванђеље, а причешћем Христоносац, и то је идеал и циљ сваког од нас. Отац Момо је својим животом испунио овај циљ и свима нама постао узор и путоказ како и ми да сачувамо ову Светињу. Он је постао живо јеванђеље и свуда и на сваком мјесту свједок Јеванђеља. Његова појава, мантија, ход, служба, бесједа, и дјела мени су постале идеал и узор како треба да изгледа и да живи један свештеник. Сви ми који смо имали благослов да са њим живимо и од њега учимо, сваки ученик Богословије па и они којима није био ректор и професор су имали и имају путеводитеља и узор свештенослужитеља и човјека! Када је била прослава 50 година свештеничке службе оца Мома, ја сам имао част да у име његових ученика држим здравицу, и тада сам рекао да је био најгори ректо, а најбољи отац и човјек којег смо имали! Наравно био је најбољи ректор, али не по неким аршинима данашњице, он је увијек и у сваком случају родитељски помагао ученику ма колико био крив, његова љубав и повјерење које нам је неизмјерно давао била су за нас обавеза да будемо исправни, а највећа казна за нас била је када би њега растужили! Учење уз оца Мома било је лако али оправдати научено након њега, то је тешко!

• Познато је да сте били припадник елитне 63. падобранске бригаде тадашње војске Југославије. Како је дошло до тога да кренете овим путем? 

Није било лако у то вријеме бити ученик Богословије, борба у себи и са људима око себе. Али то је била истинска школа, школа која нас је припремила за све оно што ће доћи. Та школа не би била потпуна да након ње нисам отишао у војску, и то не било коју јединицу војске, већ у најбољу, специјалну јединицу 63. Падобранску бригаду. Легендарна јединица била је након Богословије још један изазов и још један идеал из дјетинства, у мојој породици није било свештеника али је било ратника и бораца, па сам хтјео поред духовног борца да научим и како бити ратник, како поред духовног витештва постати ратник витез. Оно што данас учим своју дјецу и дјецу којима држим вјеронауку је шта је то витез, шта је то витештво и ко су били наши витезови! То сам и сâм научио, поред историје у школи, и учења о нашим светим ратницима, о великим духовницима нашег рода, и теорије, управо доласком у ову јединицу. Ту сам упознао истинске ратнике, обучене специјалце и борце, али прије свега ту ми се међу браћом под падобранском куполом испунило све оно што сам као дијете слушао и као ђак учио у Богословији. Све се некако сложило у глави, као да је то био природни наставак Богословије. Ту сам поред оца Мома упознао још једног човјека који је био узор ратника и Српског војника, између осталих истицао се наш командант Горан Остојић, својим ставом, висином тијела и ума показивао је своје Дурмиторско поријекло, а својим разумјевањем војника подсјећао на војводе Бојовића и Мишића. Као и отац Момо у мантији, он је у униформи свједочио и потврдио својим животом и херојским страдањем на Космету, живо јеванђеље. Као што сам у Богословији упознао и живио са људима који су били моја браћа у Христу, тако сам и у војсци упознао и живио са својом браћом витезовима! Када је дошао рат, били смо дјеца, али ниједан није одустао, ниједан се није повукао, иако смо се бојали, тај страх није био кукавички већ онај који ствара херојска дјела. Један другог смо држали ,када би се један уплашио други су га држали, када би један пао имао је ко да га носи. Истински хероји, наша браћа која су своје животе узидали у Српски бедем одбране Косова и Метохије, а душом стали уз Милоша и Лазара у хору српских витезова. Живот са тим људима је обогатио мој живот, у мени су се напокон спојили преци ратници и моја љубав ка свештенослужењу, купола храма и купола падобрана постале су моје небо.

• Када сам једном од својих пријатеља предочио жељу да са Вама приредим интервју, његов одговор је био: То је онај свештеник који је са љубављу и одважно пригрлио уплакану мајку која је неутешно плакала за својим настрадалим сином. Драги оче, ваистину, Ваше име и дивно свештено служење постало је свима познато и због пастирске љубави коју сте на посебан и, рекли бисмо библијски начин, пројавили приликом погреба настрадалог војника. Како Ви сада сагледавате наведени догађај од кога је прошло више од 20. година, а још увек је жив и осликава Вашу пастирску љубав и жртву? 

На жалост, лично свједочење онога у шта вјерујемо, у идеале СЛОБОДЕ и очување СВЕТИЊЕ нашег опредјељења, често значи да и својим животом то морамо посвједочити. Тако су и неки од моје браће и сабораца свој овоземаљски живот ставили на олтар наше Слободе. Многе су српске мајке принјеле највећу жртву на овај ОЛТАР, своју дјецу. Тешко је мајци па и оној која је васпитала своје дијете да је “земаљско за малена царство, а небеско увијек и довјека” да прихвати ту болну рану свога срца, није лако ни свештенику који сахрањује јунака рећи ријечи које ће њено срце залијечити. Ја сам служио парастос Драгану Бјелановићу, пострадалом полицајцу, родом из Велике, који је бранећи Пећ положио свој живот. Оно што је занимљиво за овај снимак који сте поменули је то што је настао сасвим случајно, ако постоји случајност. Тога дана сам служио и Литургију на којој сам бесједио, бесједио сам и на гробу након парастоса, све вријеме док су камере биле укључене Драганова мајка се држала да не заплаче и борила се са својим болом и сузама, оног тренутка када је камерман спустио камеру мислећи да је искључио, мајка је заплакала и ја сам је загрлио изговоривши из срца мајци те ријечи: Немојте ви да плачете, зато што треба да плачу мајке оних који су га убили, и оних који и дан данас убијају, њихове мајке треба да плачу јер су родиле убице, а мајке наших јунака не треба да плачу него да буду поносне јер су родиле јунаке… Када је камерман монтирао снимак позвао ме је и рекао да је невјероватно како је камера за коју је мислио да је искључена снимила то на крају за шта се испоставило да је једино битно речено тога дана поред свих ријечи које сам изговорио.

• Дуги низ година били сте парох у Грбљу. Замолићу Вас да учините осврт на овај период Вашег пастирског деловања у Боки Которској?

Занимљиво је и то како сам постављен за пароха у Грбљу. Наиме, требало је да идем у Јужну Африку на службу, међутим парохија ГОРЊОГРБАЉСКА је тада била без пароха јер је дотадашњи парох отишао у Тиват на нову службу, а неко је морао да буде за Митровдан на парохији, пошто сам ја одрастао у Тивту и познајем Грбаљ, менталитет и обичаје у Боки, јер сам као ђак ишао са свештеницима, митрополит је одлучио да привремено ја будем постављен за вршиоца дужности пароха у Горњем Грбљу. То привремено је потрајало дванаест година и хвала Богу на том дару. Ту сам не само научио како у пракси бити свештеник већ и како радити са људима на парохији, у мјесту велике историје и духовности, гдје се на простору од само 90 квадратних километара налази 20 села са 65 храмова и 3 манастира. По предању Цар Лазар је поријеклом управо из Грбља. То страдално мјесто које је у великој величини остало вјерно Српству и својим прецима, након Другог рата пострадало је од Комуниста. Од рушења Превлачке Светиње и пропасти Српског царства, Грбаљ је као Српска жупа био под окупацијом од Млетака, Турака, Француза, Аустроугара… и они су градећи храмове сачували себе и своје Српско Православно име. Та својеврсна затвореност према околним мјестима је створила народ који има свој законик и правила, своју културу и став са “бедемом” неповјерења према свима док се не докаже да нису злонамјерни, а у сваком случају велики домаћини и људи великог срца. Могао бих и о Грбљу говорити много, али оно што је мени као човјеку и свештенику битно, јесу људи који чине и који су чинили сваки крај и земљу онаквом каква јесте, а Грбаљ су били и остали људи које сам сретао и са којима сам живио. Грбаљ је био и остаће у мом срцу као велики дар који сам добио од Господа.

• Доласком Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Методија на трон ове славне епископије, Ви сте своје ревносно пастирско служење наставили у Никшићу – Граду Светог Василија Острошког.

Након величанствених Литија и свега што се дешавало у Црној Гори, након одбране Крстионице гдје је почео крај богоборачком режиму Мила Ђукановића који је уствари био само наставак оног режима који је након 1945. године окупирао Српски народ, режима који је по истој матрици ОЗНЕ, УДБЕ.. наставио свој обрачун са Српском Црквом као стожером Српског народа и након побједе СВЕТИЊЕ не политике, већ народа који је бранио СВЕТИЊУ, након те побједе која је била опет не крај, већ почетак неке нове борбе за очување онога што смо бранили, духовно и физички мирећи дубоко подјељену Црну Гору. Они који су били на челу те борбе нису дочекали да је виде, слично Мојсију који је водио свој народ по пустињи и када су стигли до ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ И СЛОБОДЕ, он није у њу ушао, тако смо и ми остали без митрополита Амфилохија и оца Мома. Али они су били дрво које плодове добре рађа, па су тако након њих дошли митрополит Јоаникије и владика Методије као достојни наследници прекаљени духовно и као ратници за Светиње. Црква је слична војсци па ми као Христови војници идемо тамо гдје је то потребно за мисију, тако да сам ја из Грбља доласком владике Методија у Никшић на трон Епархије будимљанско-никшићке, дошао да своју службу наставим на овој бразди њиве Господње. Могло би се рећи и да сам се вратио на територију одакле су моји преци, па и мој отац отишли, тај круг сам затворио за сад. Велика је част прво бити у овој Епархији и на овом простору благословеном ногом Немањића и древног трона у Ступовима, освештаном крвљу мученика Величких и Полимских, крвљу мученика Пивских и новомученицима у јамама које још чекају свој гроб и истину, под омофор Светог Василија Острошког. Ко год је срео владику Методија зна о каквом се човјеку ради, укратко он је поред Јеванђеља које ходи међу нама остварио оно што држи све нас на овом свијету, ону највећу ријеч стваралачку, а та ријеч која живи у њему и његовом срцу је ЉУБАВ! Дакле велики је благослов живјети и радити уз таквог човјека којег прије свега доживљавам као свог брата већ више од 20. година, а онда, наравно, и као свог архијереја и оца!

• У Христу драги оче Миајло, која је Ваша порука? 

Желим да Вам се захвалим на овој великој части да разговарамо. Велика је част и одговорност поред свих оних великих теолога и отаца, бити дио ове велике писане мисије наше Цркве. Овај разговор почели смо говорећи о промислу Божјем, то би била и порука цијеле ове наше приче, ја сам тек након много времена схватио зашто ме је Бог водио неким тада за мене несхватљивим путем, често немирним морима, људски сам често и осуђивао своје родитеље што су ме вратили тада када је овдје све кренуло низбрдо, нисам разумио ни зашто је гдје год сам дошао постајало тешко и како ништа није било баш лако.  Осјетио сам како је имати и лијепо живјети, а онда доћи до тога да се преживљава. Када је кренуо прогон наше Цркве, када сам остајао усамљен са само неколико људи у тој борби, хапшен и без основних људских права мене и моје породице, ја сам кроз то пролазио лако као да се то неком другом дешавало, онда сам схватио да Господ увијек води баш тамо гдје треба и баш на начин који ће нама бити на спасење. Само треба отворити своје срце прије свега и очи душе наше, и прихватити тај свој пут! Ове створене очи су као сунђер који све упија и често су гладне видљивог, склоне надражајима који су варљиви, али ако те информације пустимо кроз филтер срца, мудрошћу и слободном вољом прихватимо, онда оне могу да буду добре за сазријевање и схватање промисла Божијег. Ко тражи дубину смисла свог постојања ван сваког детаља свог живота чекајући некакве знакове поред пута, тај ће као и онај утопљеник који је чекао спас и пропустио три чамца на крају разочаран осуђивати Бога што га није спасио, а он га је чекао, спознати да су та три чамца уствари били послати од Бога!

Извор: 2024 © Кинонија