Иван Булатовић: Активизам Цркве у свијету у вријеме агресивне секуларизације

Предсједник Братства православне омладине Црне Горе на Фестивалу “Српска утјеха руском срцу”

У петак 21. октобра 2022. године, четвртог дана Међународног фестивала „Српска утјеха руском срцу“ који се одржава на Свето-Тихоновском православном универзитету у Москви, у оквиру секције „Руско српско-насљеђе. Временско и вјечно“, учешће је узео предсједник Братства православне омладине Црне Горе Иван Булатовић. Булатовић је говорио на тему „Активност Цркве у свијету у епохи агресивне секуларизације“.

Свој реферат аутор је засновао на искуству Цркве у борби за одбрану светиња у Црној Гори током литија 2020. године, која се завршила успјешно – одбраном светиња од агресиввне секуларизације. Излагање је било посвећено основним принципима које је Црква изградила у односу на друштво и државу, а који су омогућили да се борба за одбрану светиња оствари на начин на који се то догодило.

Након излагања, услиједила су бројна питања присутних, која су, између осталог, била посвећена личности блаженопочившег митрополита Амфилохија и његовој улози у изградњи односа Цркве и друштва, како у Црној Гори, тако и на васељенском плану.

Излагање Ивана Булатовића преносимо у цјелости:

***

Црква Христова као богочовјечански организам постоји одувијек. Она није од овога свијета и историјске промјене се не дотичу њене суштине. Ипак, Црква као организација дјелује у свијету, позвана на мисију од самог Господа, који је послао апостоле, а преко њих и сваког хришћанина, да проповиједају јеванђелску ријеч Божију сваком створењу (Мк. 16, 15) до краја свијета и вијека. Стога у односу на мисију Цркве у свијету није безначајно какав је однос Цркве и друштва.

У дугој двијехиљдугодишњој историји Цркве као организованог живота хришћанске заједнице, овај однос је пролазио кроз много различитих фаза. Ипак, најдужи период историјског постојања Цркве везује се за такозвану Константиновску еру, односно вријеме у којем је Црква имала кључну улогу у формирању друштвене климе и посебно система вриједности у друштву. Након периода гоњења на Цркву у прва три вијека након Педесетнице, држава и друштво су препознали Цркву као неког ко може послужити као морални критеријум за развој друштва у правцу здравих друштвених односа. У том смислу, Црква је дала велики допринос развоју свијести о једнакости људи, потреби заједништва и принципима хуманости међу људима.

С друге стране, овај однос није нужно позитивно утицао на саму Цркву, јер се Црква, налазећи се у повлашћеном положају у друштву, нашла истовремено у искушењу да своје постојање подреди овоземаљским циљевима, а не ономе што је Христово учење. Деформације које су историјски настајале губљењем ове равнотеже могу се подијелити у двије групе. Прва се састоји у томе да Црква постане пуко оруђе у рукама државног апарата, које је задужено за администрирање моралног живота чланова друштва према принципима који су долазили од монарха, за шта као примјер можемо узети поједине периоде из историје Византијског царства, када су вјерски фанатици на цариградском царском престолу гурали цркву у јерес, или црквене реформе императора Петра Првог. Друга врста деформације настале у оквиру овог облика односа Цркве и друштва настајала је на хришћанском Западу, гдје је преовладало учење о претварању држава и друштава у квазиесхатолошке заједнице такозване Државе Божије, у којима је огромна моћ и богатство било концентрисано у рукама црквених великодостојника и Христова Невјеста постајала везана земаљским оковима зависности од овога свијета и његових пролазних циљева. Обје ове деформације су представљале губљење из вида суштинске везаности Цркве за Царство небеско и радосно ишчекивање Другог доласка Христовог.

Са стварањем модерних либералних друштава, која су почела да се формирају од времена Француске револуције, основни принцип организације друштва постаје губљење везе између Цркве и државе, а самим тим негирање хришћанске суштине друштвеног уређења. Процес развоја секуларизма долази до свог врхунца током двадесетог вијека и у наше дане, када се либерализам проглашава за једнако вриједне све религијске и антирелигијске праксе, сваки модел понашања и сваки облик морала који за безличну парадигму оваквих друштава представља подједнако истинит начин друштвеног дјеловања. У таквој атмосфери свако доказивање да је нека проповијед, заправо ријеч истине, сусреће се са равнодушним Пилатовим питањем: Шта је истина? (Јн. 18, 38)

У таквом друштвеном миљеу Црква бива потиснута из јавног простора, проглашена за неког ко својом тврдњом да је она та која је Стуб и тврђава истине, подрива слободу осталих друштвених субјеката, због чега Црква бива сведена искључиво на црквени простор, а испољавање вјере на приватно окружење. Само свједочење о припадности Цркви, понегдје бива проблематизовано, па се вјерска обиљежја уклањају из јавног простора, а они који их носе на себи бивају опоменути, а каткад и кажњени.

Но, овакав положај Цркве има извјесних позитивних страна. Ослобођена раније друштвене улоге, Црква стиче могућност да самостално организује свој живот, невезано за друштвени курс којим се води држава, и да своју мисију прилагођава својим потребама, односно јеванђелским заповијестима. На овај начин Црква постаје лишена превелике бриге за материјално богатство и позиције друштвене моћи и тиме се у цјелости посвећује свом основном задатку – путу у живот вјечни, у сусрет Христу.

На оваквој двострукој основи почива положај Цркве у савременом секуларном друштву и окружењу које је у најмању руку равнодушно према ријечи коју проповиједа Црква, а понекад и отворено супротстављено. Из таквог положаја Цркве извиру и путеви њеног активизма који треба да оправда њено постојање – да све људе и све народе приведе Царству Божијем. За данашњи положај Православне цркве може нам увјек као оријентир бити искуство првих вјекова постојања Цркве, како је то често наглашавао блаженопочивши митрополит црногорски и приморски Амфилохије.

Један успјешан примјер дјеловања Цркве у таквом окружењу представља борба за одбрану светиња у Црној Гори, која је вођена првенствено преко молитвених литија у свим градовима Црне Горе и завршена тријумфом вјерног народа, који је успио да одбрани своје светиње од радикалне секуларизације. Овај примјер може бити користан свуда гдје се Црква налази под притиском секуларизованог друштва или чак у условима гоњења, којих, нажалост, има и у наше вријеме, а чега смо свједоци и на територијама на којима живе православни хришћани.

С тим у вези, желио бих да извучем неколико основних принципа који су важни да бисмо разумјели природу наведених процеса и да би се на успјешан начин изборили за оно што овосвјетским речником називамо вјерска права, а нашим литургијским речником то зовемо свједочење Истине Божије свијету и у свијету.

Као прво, треба нагласити да Црква мора да се избори за своје мјесто у јавној сфери. Да би изашла на проповијед, Црква мора да изађе из затворене сфере приватности које јој секуларистичко друштво додјељује. Ријеч Цркве мора бити таква да је свима доступна. Овим се ни на који начин не крше права оних који себе сматрају агностицима или атеистима, јер је свако слободан да сам одабере да ли ће тај глас чути и да ли ће га прихватити.

Не само да је Црква дужна да свједочи основне јеванђелске истине, него је потребно да је спремна да одговори на потребе, дилеме и проблеме савременог човјека. Живимо у окружењу које се стално мијења и за десет година се промијени друштвена слика и односи међу људима више него за читав један вијек у прошлости. У таквим условима Црква треба да чује шта савремени човјек има да каже и да сагледа његове проблеме, па из свог искуства, које сеже до вјечности, нађе адекватан одговор на то. Васељенски сабори на којима су формулисана правила живота хришанске заједнице и хришћанина као појединца одржавани су прије више од хиљаду година, те је стога свака помјесна црква дружна да, користећи се међусобним искуством са осталим помјесним црквама, формулише адекватан одговор на савремена питања. Најгора је ситуација када свештеник или епископ, сусрећући се са неким горућим проблемом, мора да каже: „О овоме Црква још нема став“.

У том смислу, Црква се не смије повлачити из јавне сфере и затварати очи пред таласима проблема који надолазе, већ се са њима треба храбро ухватити у коштац. Постоје савремене појаве које немају аналога у прошлости и не можемо се ослонити на оно што су искуства ранијих вјекова, као што је на примјер феномен трансхуманизма. На њих Црква треба да одговори, наоружавши се молитвом и уз саборно расуђивање засновано на Светом Јеванђељу.

Јеванђелска благовијест је увијек нова и остаће нова до краја времена, али је важно и да Црква ту вијест преноси савременим језиком, односно начином комуникације који омогућава да га савремени човјек разумије. Не живимо више у времену попут оног када је одржан Први васељенски сабор, када је о једносуштности Сина са Оцем расправљано чак и на цариградским пијацама. Данашњи човјек је у великој мјери духовно неписмен и у односу на то треба прилагодити мисију Цркве. Нажалост, тежња да се на прави начин дође до сваког човјека често се претвара у нездрави, недуховни и сасвим погрешни модернизам, који жели да Цркву потчини хировима савременог свијета. Стога треба имати мудрости и, држећи се вјековног предања Свете Цркве, наћи ријеч адекватну за разумијевање вјечних и непромјењивих истина вјере, а не освештани живот хришћанске заједнице претварати у „вашар таштине“.

Ова присутност Цркве односи се не само на она питања која носе строго вјерски карактер, већ је Црква дужна да јавно изнесе свој став и у односу на сва друга питања која на било који начин утичу на живот хришћанина, а њен глас треба да се чује. Црква треба да наступа као морални оријентир, свјетионик друштва. То Црква треба да чини са достојанством Онога који је њена глава – Самог Христа, не упадајући у јалове препирке и не спуштајући се на ниво који би могао укаљати њен углед, прије свега пред Богом, а онда и пред вјерним народом. Ипак, Црква мора бити спремна да се суочи са нападима оних којима њено присуство смета, али у том смислу, осим искуства светих мученика, има и искуство светих отаца који су знали да на прави начин одговоре овим изазовима, са свијешћу да је Истина оно што свједоче.

У информатичком друштву у којем живимо, најважнији облик комуникације су медији. Преко њих не само да се савремени човјек информише, него у њиховом окружењу живи. С друге стране, Црква постоји и своју суштину остварује ван тог простора. Није случајно свештеник Павел Островски напоменуо да је потребно да пређемо на офлајн режим да бисмо уопште ступили у простор духовног живота.

Ипак, данас је комуникација без медија немогућа те је потребно да их Црква употријеби као оруђе своје мисије. При том, они морају то и остати – дакле само оруђе. Мисија, пак, треба да се оствари уласком човјека у освештани простор хришћанске заједнице, у ком тренутку се исцрпљује улога медија. То је једини пут да се избјегну застрањења да некад монаси оставе своје монашко молитвено дјелање и претварају се у звијезде друштвених мрежа на којима наступају и тим наступима подређују све оно што раде, као да је то само по себи циљ. Такође, онлајн преноси богослужења никада не могу бити адекватна замјена за живо учешће у њима.

Оно што је основни задатак медија, интернета и друштевних мрежа јесте да правовремено пренесу информацију – у овом случају информацију о основним истинама вјере и о догађајима у Цркви. У ову категорију спада и црквена проповијед. Црква је одувјек, још од апостолског доба, имала свештенике којима је посебно послушање било пресвећивање људи кроз проповијед. Они свештеници који су надарени за овакву врсту комуникације са јавном сфером, треба да на такав начин, по благослову Цркве, остварују њену мисију и приводе људе познању Бога, свједочећи им и покајање за опроштај грехова, али и радост живота у Христу.

Још један критеријум који је важан за освајање простора у јавној сфери је одсуство било каквог страха пред могућом критиком или поругом од стране оних који не би хтјели да виде црквени активизам у друштву или који се уопште непријатељски односе према Цркви. Црква је заснована на Христу који је Пут, Истина и Живот и зато црквена заједница, али и сваки појединац, треба да буде „слободан и храбар“, како је то Господ рекао Исусу Навину при уласку у Земљу обећану (Исн. 1, 6-7). При том је важно да се такво присуство не заснива на екстравагантности у циљу привлачења пажње, нити да се појединци, без заснивања својих активности на саборном уму Цркве, истичу промовишући себе или износећи своје личне ставове као ставове Цркве.

Једино сабрани у једно, излазећи у миру из простора храма у свијет који треба да преобразимо у простор спасења, можемо на прави начин бити војници Христови и на ријечи и на дјелу и борци за Царство небеско, који с радошћу ишчекују Христа.

Ово су основне поставке на којима је била заснована борба за одбрану светиња у Црној Гори и због чега је она била успјешна, као аутентично свједочење вјере према Богу, љубави према ближњима, али и ревности за светињу Божију. То је залог успјеха сваке мисије без обзира на вријеме у којем се остварује, па зато и за наше вријеме можемо рећи: ево сад је најпогодинје вријеме, ево сад је дан спасења (2 Кор. 6, 2).

Извор: ЄТОС