Иван Булатовић: Апостолу слободе
Да није било тебе, можда бисмо имали оправдање да ћутимо, да се предамо, да заборавимо на слободу. Но, сви памтимо твоју непоновљиву личност. Није било давно када си отишао, ево тек четири године… Четири године откад си незадрживо узлетио на небо.
Хвала ти што си нас слободи учио као нико у овом времену када се о слободи пуно говори, а најмање је има. Хвала ти што си нас научио да попу треба рећи поп, а бобу – боб! Хвала ти што си надахнуо душу овог народа на старим његовим идеалима устанака, буна и непокора.
Опрости, свети владико, што не знамо као ти бити храбри и срчани, као ти сваку умишљену величину ставити на њено мјесто и, напослетку, као ти се борити за слободу народа и појединца.
Да те није било, лако бисмо. Имали бисмо изговор. Овако, само можемо да се зацрвенимо пред твојом величином.
Но, знамо да ти ово читаш – живљи него икад – и да узимаш живо учешће у судбини овога народа. Нису те залуду ових дана на заставе ставили, као стег слободе, као Светог Саву онда када су наши преци устајали против дахија и кабадахија и овдашњих ситних слугу ових силника.
Знамо да ово чујеш, поучени твојом дивном вјером којом си са својим претходником на трону, Светим Василијем Острошким, разговарао као са својим живим пријатељем. Треба нама доста до те твоје вјере, али ти дометни мутавима (како си знао рећи) храбрости, вјере и широкогрудости, да не изневјеримо завјет коме си нас научио.
(Аутор чтец и појац Храма Свете Tекле у Даниловграду, правник и теолог, био је дугогодишњи предсједник Православног братства „Свети Арсеније Сремац“ из Даниловграда и Предсједник Братства православне омладине Црне Горе)
