Bogorodica Pec

Pećkea Bogorodica Krasnica

Časopis “Hvosno“ iz 2002. godine, str. 21-23, rubrika: Priča Hvosna

Ime: 23.03.2020 Hazreti Mehrema; Opis: Časopis “Hvosno“ iz 2002. godine, str. 21-23, rubrika: Priča Hvosna Tip: audio/mpeg

Zanimljivo je da su se tada Turci prvi dosetili da bi Majka Božija („Hazreti Mehrema“) mogla pomoći preko ove svoje ikone te su od naših sveštenika zatražili da se sa njom prođe kroz Peć. Kako se sve odvijalo zapisao je još tada i objavio u Carigradskom glasniku Pećanac Petar D. Petrović, a časopis Hvosno je njegov zapis ponovo objavio 2002. godine pod naslovom „Kolera i sveta ikona“:

«Između Globodera i Babinog Mosta na Kosovu logorovao je jedan bataljon anadolske vojske 1911. godine, jula meseca. Kako je bilo pri kraju leta kad je bilo dosta voća, uz to mlad kukuruz, dinje i lubenice, tikve i krastavci i drugo povrće, to je vojnicima bilo dobro došlo da uz pilav i debelo ovnujsko meso to posluži kao poslastica. Svakako, da su se neki prejeli i dobili neku vrstu dizenterije i stomačnu groznicu. Ali ta stomačna groznica i dizenterija bila je za Anadolce kao obična groznica, no, kad ona pređe među Čerkeze, koji su živeli u tom delu Kosova, ona ih poče kositi. Prvo dobiju proliv sa bljuvanjem i posle dva-tri dana nastupi smrt.

To dockan primete lekari, tek kad je ta epidemija uzela maha na Kosovu, pa se brzo prenela u Kosovsku Mitrovicu i Vučitrn. Tako polovinom avgusta puče glas po Pištini da se pojavila kolera kod Globodera i da nemilice kosi.

Svet se našao u čudu – šta ćemo sad?

Turski sanitet je činio sve da se kolera ne širi. Zabranjeno je sirovo voće i povrće, a dozvoljeno je i to samo kuvano, slabo kretanje i stajanje. Gde god odete i prođete miriše karbon i lizol. Kreč se nemilice troši bacajući ga mahom po nužnicima i ćoškovima ulica gde Turci vrše malu nuždu.

Svakoga dana Raško-prizrenska mitropolija dobija izveštaje iz svih krajeva Stare Srbije o pojavi kolere, kao i o broju smrtnih slučajeva.

Mitrovica izveštava: Pojavila se ovde kolera; danas jedanaest mrtvih u varoši.

Novi Pazar: Danas je umrlo dvadeset i sedmoro; kolera uzima sve više maha.

Peć: Danas je umrlo četrdeset i dvoje; kolera sve više besni.

Đakovica izveštava: Grom u koprive ne bije. J. Ćesarević, namesnik. Sutra dan Ćesarević depešira: Umrlo od kolere osmoro; i u koprive grom bije.

Tako su svakog dana stizale depeša za depešom o stanju širenja ili opadanju kolere, kao i brojno stanje umrlih. Svaki drhti, svaki strepi, jer se čovek bori sa nevidljivim mikrobima.

Svet počeo da pije, jer je jedini lek bio: konjak, rakija šljivovica ili komovica.

Najviše plodnog zemljišta našla je kolera u Peći i Novom Pazaru. Tome su najviše doprineli potoci i jazevi da se što više proširi.

U peći je svaki dan sve veći vroj mrtvih. Prekinuti su potoci i jazovi, al je sad sve dockan.

Turci junački podnose. Ali, videći kako Srbi piju rakiju počeše i oni piti, pa i pojedini koji nikad nisu osetili alkohol.

Nesta konjaka u varoši, ali ga brzo doneše iz Mitrovice i Soluna.

Mnogi su se Srbi sklonili sa porodicama van varoši po okolnim selima: Ljevoši, Crnom Vrhu, Sigi i Brestoviku.

Jadan prota Spasa, da ga dohvatite za nos, duša bi mu ispala. Prebledeo je, jer svakog časa očekuje smrt. On nije smeo pobeći. On je morao ostati da sa svojim narodom deli dobro i zlo.

Oni koji su ranije pili, pa i sad, nekoliko njih, koji su se bez straha kretali i sahranjivali mrtve. Od njih se kolera bojala, jer su oni bili pošteđeni do kraja – do prestanka kolere.

Turci se nisu čuvali. Zato su imali najviše žrtava. – Došao mu eđelj!

***

Osamnaestog septembra, tako pred podne, ulazi zaptija u kuću prote Spase Popovića. Kako je prota bio kući, to ga odmah primi. Zaptija pozdravi protu i na turskom jeziku iznese mu razlog svog dolaska:

– Zvao vas mutesarif, efendija!

– Evo, odmah s tobom dolazim

Prebaci mantiju i pođe sa zaptijom.

Posle četvrt časa već je bio kod paše. Upavši u divanhanu, dade paši pat (pozdrav), i upita ga:

– Vi ste me zvali?

– Sedi, popa efendi! I pokaže mu stolicu bliže sebi. Prota Spasa sede.

– Kako je sa kolerom? – upita prota.

– Svakog dana je sve veći broj poboljevanja i smrti. ako ovako produži, pokosiće celu varoš. Ovo je čudo: decu ne mori kolera!!!

– Svakako, jak organizam.

– Ne znam, ali i oni koji dobro piju dobro prolaze. Ja sam i ranije pio, ali sam sada udvostručio obrok!… No, znate li što sam vas ja zvao?

– Da čujem!

– Pričali su mi da vi u manastiru imate čudotvornu ikonu Hazreti Mehreme. Pričali su mi da, kad god bi bila u varoši Peći neka bolest, vi bi tu ikonu nosili po varoši i bolest bi prošla. Kako bi bilo da vi ove nedelje prođete sa ikonom po varoši, po vašem ataru, i učinite sve što treba po veri, ne bi li se Alah i Hazreti Mehrema smilovali da kolera prestane.

– Kako naredite, tako ćemo učiniti!

– Sve što je potrebno mi ćemo pripremiti.

– Hvala vam, ali ću se ja postarati da u nedelju bude sve gotovo. Ako dozvolite ja mislim da svetimo vodicu u kasarni, Šadrvanu i u osnovnoj školi, a posle se vraćamo nazad u manastir Patrijaršiju.

– Dobar ste raspored napravili! Dakle, ja vama proto, ostavljam da se pobrinete za sve.

– Dako Bog dadne i Sveta Bogorodica da prestane ova nesreća, koja preti da uništi varoš. Pričala mi je baba da se u jesen 1841. godine pojavila čuma, vrsta kolere i da je grdno mnogo pokosila ljudi po Evropi. Računa se dvadeset i pet miliona. Pričali su da je bilo čitavih sela koja su ostala pusta i da nije ostalo nikoga da sahrani mrtvace. – Strašno! Dozvolite mi da idem!

Ustaje.

– Danas je petak. Ja ću izvestiti narod u nedelju da dođe u crkvu da što svečanije bude!

Vraćajući se kući, prota je svakoga srbina ili Srpkinju koje bi sreo u putu, izvestio da u nedelju budu svi u crkvi, jer će sići čudotvorna ikona, i daće se svetiti vodica: u kasarni, na Šadrvanu i u osnovnoj školi. Prota je prosto leteo. Više nije prezao od kolere. On se nije bojao. Postao je duševno uzvišen i moralno raspoložen. Kako i ne bi kad inoverni traže pomoć i zaštitu od čudotvorne ikone, Svete Bogorodice iz manastira Pećka patrijaršija.

Istoga dana svi su Srbi znali za naređenje mutesarifovo.

Prota Spasa se odmah pobrinuo da u nedelju nađe Srbe koji imaju pripremiti astal, šandal za sveću, činiju za vodu i struk bosiljka. Izvestio je i upravu manastira.

Sutradan, u subotu je bilo oko sedamdeset smrtnih slučajeva. Svuda čujemo kuknjavu i naricanje. Nestalo je crnih šamija i crnoga platna. Sve se rasprodalo. Svet je utrnuo, jer svakom visi mač smrti nad glavom.

Nedelja je. Lep dan sa suncem.

Narod pridolazi u manastir, muško i žensko, da sa litijom pođe u varoš.

Kad se svrši sveta liturgija, nastojatelj manastira uzima svetu ikonu i polazi iz manastira sa čiracima i crkvenim barjacima. Omladina peva tropar svetoj Bogorodici.

Čudna jesi, pomoštnice, prečistaja mati…

Raduj sja, zaštitnice i spasiteljice roda Serbskago krestonosnago…

Omladina i narod pevaju i druge crkvene pesme o svetoj Bogorodici.