Пројекција филма о Сави Владисавићу одржана је у петак, 24. маја 2024. године, када је и свечано отварена изложба поводом 325. годишњице обучавања руских навигатора у школи Марка Мартиновића, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Током вечери говорили су амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Његова екселенција господин Владимир Маслеников, затим савјетник директора Руског дома Павел Бушуjев, као и редитељ филма Славица Стефановић и потомак Саве Владиславића господин Бранко Вукомановић.
У уводном и поздравном слову уредник медијских платформи Саборног храма и службеник Управе Храма Борис Мусић је поздравио све присутне у име свештеног братства Саборног храма у Подгорици, на челу са протом Николом Пејовићем, истакавши да је пројекција филма о Сави Владисавићу, као и отварање изложбе поводом 325 година обучавања руских навигатора у школи Марка Мартиновића, веома вриједна и важна, будући да се овог пута могу и видјети и чути неки историјски детаљи и факти које јавност до сада није имала прилику сазнати.
Потом је ријеч узео Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Црној Гори г. Владимир Маслеников, који је отворио изложбу, али и дао посебан осврт на спорне догађаје у Уједињеним нацијама поводом недавно изгласане резолуције о Сребреници:
,,Мислим да је Петар Први био иницијатор наших веза са Црном Гором, и са Боком которском. Желим да честитам дан Светих Кирила и Методија, који је, такође, дан словенске писмености и то је нешто што обједињава словенске народе, посебно народе Црне Горе, Србије, Русије, и због тога овај дан је дан наших народа, словенских народа. Због тога што смо пред гробним мјестом Митрополита Амфилохија, морам да кажем да јучерашњи догађаји у Њујорку јесу велика срамота за иницијаторе резолуције о Сребреници, која је велика пријетња за мир на Балкану и у супротности са Дејтонским споразумом. Као што већ знате, Русија је гласала против ове резолуције. Добро дошли на изложбу.“
Послије обраћања амбасадора Масленикова услиједила је пројекција филма о Сави Владисавићу, након које се сабранима обратила редитељка овог остварења – госпођа Славица Стефановић. Она је поздравила присутне и изразила велику благодарност што се баш у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења одржава пројекција овог остварења.
У наставку вечери, ријеч је узео потомак Саве Владиславића г. Бранко Вукомановић који се осврнуо на његов величанствени сусрет са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, који се управо догодио када је Митрополит освештавао споменик Сави Владисавићу:
,,Равно прије 10 година сам се упознао са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем на празник Светога Саве у Херцег Новом, баш онда када је лично он освештавао споменик грофа Саве Владисавића, грофа Илирског, који је у Русији познат као гроф Рагузински. Постоји једна предивна историјска паралела. Цар Петар оснива град Санкт Петрсбург и посвећује га Светом Петру, Христовом апостолу. А десна рука цара Петра – Сава Владисавић, оснива на Свету Тројицу 1727. године град Тројицко-Савск и посвећује га Светом Сави Српском. Дакле Петар – Светом Петру, а Сава – Светоме Сави.“
Бранко Вукомановић је затим испричао један историјски догађај када се Сава Владисавић налазио у мисији у Кини код кинеског цара:
,,Огромне су заслуге Саве (Владисавића). Ја волим да дам неки примјер из тог реалног живота, а то зовем историјом реалног живота. Рецимо, догађај из Савине мисије у Кини, приликом једног сусрета током аудиенције код кинеског цара. Цар је уприличио свечену вечеру, а то се дешавало у вријеме фестивала лампиона који се у Кини традицилно одржава и до дан данас. Цар својој послузи налаже да принесу Сави златни тањирић са супом, а онда цар устаје са својега мјеста, одлази до Саве, који је сједео са његове десне стране на почасном мјесту, и лично му послужује вечеру. Након те вечере из протокола кинеског цара долазе до грофа Сава Владисавића и кажу му да тако велику част није доживио никада прије њега ниједан инострани изасланик у Кини. И када смо видјели сусрет кинеског предсједника Сиђи Пинга и предсједника Руске Федерације Владимира Путина, ми можемо са поносом да кажемо да се он никад не би десио без заслуге Саве Владиславића, јер је он препоручио рускоме двору да се са Кинезима потпише и води политика вјечног мира на развој и благостање два царства.
Пошто Сава Владисавић важи за оснивача Руске обавјештајне службе, он није пропустио да у свом обавјештајном извјештају, који је поднио царици Ани Ивановној, напише програм, један војни план, како Руска империја може да покори Кину, али он то пише са ,ако’. Услов – ако Ваше царско величанство тако одлучи да води политику према Кини, али моја препорука је да се са Кинезима води политика вјечног мира на благостање два царства. Резултате видимо дан данас. И у овом новом свијету који се сада ствара, коме присуствујемо, васкрсава управо то завјештање о ком сам говорио“, закључио је Бранко Вукомановић.
У свом обраћању господин Павел Бушујев, савјетник директора Руског дома, закључио је да сама цифра 325 година јасно показује да је пријатељство између српског и руског народа старије од постојања неких народа и земаља које претендују да то древно и велико пријатељство осујете:
У наставку он је дао посебан осврт на лик и дјело Саве Владисавића, истичући притом и једну од његових највећих карактерних особина, а то је његова изузетна дарежљивост и пажња коју је показивао цијелог свог живота:
,,Он је поклонио невјероватну количину блага за српски народ. До прије неких мјесец дана, ја сам знао само да је он поклонио три нека предмета. Међутим, прије мјесец дана имао сам срећу да учествујем у једној експедицији Ермитажа музеја у Црној Гори и у оквиру те експедиције успио сам да нађем још 13 предмета, значи укупно 16 предмета који имају лични потпис Саве Владисавића и које је он поклонио Пивском манастиру и Цетињском манастиру, манастиру Савини, Житомислићу манастиру. Буквално, нема манастира овдје у овим крајима којем он не би нешто поклонио. Његова дарежљивост за Русију се пројављује још и у томе да је Русији поклонио дивне и вриједне књиге, руским манастирима је поклонио путире, дискосе, звездице, а нама поклонио Пушкина.
Желим да се захвалим домаћинама који су нас примили овде. Захваљујем се наравно блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који нас обједињује и који нас је раније обједињавао и који ће нас објдињавати“, поручио је господин Павел Бушујев.
Филм о Сави Владисавићу описује живот и дјело грофа Саве Рагузинског или Илирског (рус. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Јасеник, 16. јануар 1669 — Санкт Петербург, 17. јун 1738) Сава Владисавић био је руски и српски политичар, савјетник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске империје, обавјештајац, путописац, велики добротвор и дародавац манастира Света Тројица код Пљеваља.
Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Свети Василије Острошки је од Луке праћен у Пећ и назад, када је и острошки манастир богато даривао. Владиславић је рођен на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка, у Херцеговини.
Изложба посвећена јубилеју 325 година од обучавања руских навигатора у школи Марка Мартиновића биће отворена до 6. јуна у крипти Саборног храма у Подгорици.
Представници породице Мартиновић су дуги низ година били везани за морепловство и поморску трговину, имали су под контролом преко 40 трговачких бродова и основни капитал у висини од 100 000 златних дуката.
Марко Мартиновић је наставио породични посао, од ране младости служио је на очевом броду, завршио је приватну поморску школу у Перасту, затим се бавио поморском трговином, командовао је венецијанским војним бродом „Св. Антонио“, а 1686. године учествовао је у бици венецијанских бродова против Турака код Херцег Новог. Својим вјештинама и способностима Марко је зарадио поштовање те је именован за професора на Поморској академији у Венецији.
У свом родном Перасту је 1697. године отворио поморску навигациону школу под називом „Nautika“, гдје су се обучавали будући капетани бродова.
Цару Петру I и његовом окружењу је Марка Мартиновића препоручио грчки трговац Жуан де Жеролемо.
Поред одличног познавања поморства, које је красило Мартиновића, руског цара је привукло и његово словенско поријекло.
Текст, фото: Борис Мусић
