Вратимо се себи! Ако човек има себе, има цео свет, а ако нема себе шта му вреди што има пет кућа, аутомобила или прегршт других материјалних добара. Поручио је ово у божићном разговору за Радио Фочу, професор Православног богословског факултета у Фочи, Зоран Јелисавчић. На питање да ли човјек данашњице може да побиједи материјализам као неодољиви изазов, Јелисавчић је рекао да сматра да се не може побиједити, али да се може контролисати успостављањем другачијег система вриједности.
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Рођењем Христовим кроз историју десиле су се јако велике промене, нарочито у Римском царству које је у почетку прогонило хришћане, само хришћанство, али је временом прихватило ту исту веру. И то је онај преображај који је морао да се догоди. Има Христос једну реченицу која баш о томе говори: „Не може се град сакрити кад на гори стоји.“ Хришћанство је сувише јака религија која је морала да изађе на историјску сцену. Није могло остати затворено у себе, морало је да се отвори, па по цену да малко буде другачије него што је то било у прва три века. И у том смислу је рођење Христово прекретница у историји, која се показала после. Углавном у историји тако велике идеје не заживе одмах, односно потребно је време за сваку идеју, па и за хришћанство.
РАДИО ФОЧА: „Свијет јe спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успјех да би се гарантовала „распјевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овдје! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада – ријечи су чувеног православног теолога и свештеника Александра Шмемана.
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Навео бих овде једну изјаву Ернста Блоха, марксисте и атеисте, који се бавио хришћанством. Он за Христа каже: „Видите, човек који се родио у „штали“, умро на „вешалима“ (на крсту), за себе каже да је Спаситељ света“. Или је био луд, каже Блох, или је стварно Спаситељ света. Хришћански извештаји, наставља Блох, нам говоре, да је Христос говорио смислене ствари. Према томе, није био луд. Што нам према томе даље говори да је био Спаситељ света.
Блох је, подсећам, био атеиста, али је проучавајући Христове поруке, односно објаве, схватио да ако би човечанство то усвојило, то би било спасење за цело човечанство.
РАДИО ФОЧА: Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. Често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: У почетку рођење Христово није ни слављено, у прва три века. Иначе на Истоку се рођендани нису славили. Празници рођења нечијег нису много били уважавани. Иначе и данас црква празнује само три рођења, Христов, Богородичин и Јована Крститеља-Ивањдан. На истоку се увек трагало, како каже Андрић, за оним како ово, зашто оно. А то, каже Андрић, задужује код Бога. На Истоку се увек више разматрало то ког смисла има што си се ти родио. Шта ако си се родио!? Родила се и лисица у јазбини, па шта с тим!? Та дијалектика је и присутна на старим фрескама, средњовековним. Данас сликају Христа као дете у јаслама, а раније се није сликао у јаслама, већ је у позадини била мрачна пећина, Богородица углавном седи поред. Када погледате на тим старим фрескама, Он није повијен у неке пелене, већ у траке. Тим тракама на блиском Истоку, повијали су се покојници када неко умре, нису имали покров као ми. Увијали су их у траке и тако полагали у гроб. Стара иконографија је хтела да нам каже ево и овај који се родио, по закону дијалектике, и он ће умрети. Видите да је увијен у траке, он већ иде у смрт. Као и сви ми чим се родимо.
РАДИО ФОЧА: Ко може данас бити радостан? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: У 17. веку, на пример, поводом тог новчаника и потрошачког менталитета који је већ био почео на Западу, Оливер Кромвел својим указом забранио је слављење Божића, не црквено, литургијско, него прославе код куће. Зашто је то урадио. Јер је говорио да се тај празник изопачио и нијe више био оно што би требало да буде. На пример, сува шљива је у Европи имала посебно место и улогу. Сви су за Божић у Енглеској правили пудинг од сувих шљива. Али пошто је то била сиротињска храна, прављење пудинга за Божић подизало је цене и онда сиротиња нема шта да једе преко зиме. И зато је рекао – како сада ми говоримо о Христу, а радимо такве ствари. Није пудинг тај који прославља Христа, већ ми у Цркви. И онда је забранио прављење пудинга из социјалних и верских, наравно, разлога.
Сви ћемо се ми, наравно, „преједати“ на Божић, али шта значи храна на тај дан. Храна је једино наша жеља, а у нашим срцима би требало да буде литургијска прослава Христа. Није битно шта ћемо тај дан јести. Зато Божићу и претходи пост, као дисциплина.
РАДИО ФОЧА: У посљедњих двадесет година убрзаног технолошког развоја човјечанства начин живота је промијењен више него у прошлости за два вијека. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човјека? Да ли савремено доба све више познаје један назовимо култ одређен фразом „рад на себи и за себе“?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Живимо у периоду који је запоставио смисао живљења. Андре Маљро, француски писац, говорио је да је ово први пут у историји, мислећи на 20. век, да једна цивилизација не зна зашто живи. Некад су људи знали. Нека је то било и погрешно нешто, бесмислено можда, али су знали, имали су неки циљ. Данас немате то. Зато и имамо то што имамо, много негативних појава. Стари народи су трагали за смислом, а данашњем човеку је све тешко. Запоставили смо ту потрагу за смислом. Када деци поменете неку књигу они вам кажу да ће то сазнати на интернету. То је та данашњица, нема потребе да се ја трудим, када то има на интернету.
РАДИО ФОЧА: Човјек треба да јача у Богу, а не у свом егу. Бог јесте са нама, али је зато сујета свуда око нас? Нису то више само појединачни случајеви, већ социолошки феномен. Како се излијечити од једне од исконских људских бољки, која је све више деструктивна, а све мање покретачка?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Неки рецепт, нека формула не постоји. Оно на шта хришћанство указује јесте борба са самим собом. Мало да ограничимо своју вољу, осећај моћи, који је погубан углавном. Достојевски нам каже да ако нема Бога, све је дозвољено. Док је Мекинтајер, који се бави историјом морала, обрнуо то и рекао ако је све дозвољено, онда Бога нема. Не чуди тај практични атеизам у данашњем свету, јер је човек себи све дозволио, мисли да је Бог. Сујета је данас постала нешто нормално, а није уопште. Та људска сујета свуда око нас, жеља за поседовањем, начин како се долази то тога, све је као дозвољено. А није!
РАДИО ФОЧА: Као православни хришћани, позвани смо да у себи изграђујемо здраву свијест, пут средине, живот у врлини, ослобађајући се мржње и предубјеђења према некоме или нечему. Како у овом модерном свијету живјети и тежити врлинама?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Било је одувек тешко, али данас посебно тешко. Зато што смо избомбардовани са свих страна. Почев од првог разреда основне школе, деца уче ствари које нису примерене нама. Бројни покрети, информације, све то дезоријентише младе људе. Ја се и не чудим младима, ја се чудим родитељима. Из куће све полази.
РАДИО ФОЧА: У овим тешким временима по цијело човјечанство, влада узнемиреност у читавом свијету. Чују се и виде различити сценарији, планови, невоље … На Божић се молимо да свјетлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми.
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Ако узмете Јеванђеље, нема ту ништа неразумно. Ако сте хришћанин морате бити поборник мира. У свим ратовима страдају невини, ништа се неће десити богатим Палестинцима, већ оној дечици. И овима у Украјини, које имао пара изашао је. Било је страдања и пре. Сада су страдања постала масовна, јер је човечанство напустило проверене ствари, односно ствари које су постајале у традицији и до којих се држало. Данас више нема правила. Човечанство је кренуло једним путем и не дај Боже нека катастрофа би једино могла да поврати људе да се мало смире или ограниче. Јер ко год има моћ, он ће је негде употребити. Што би му уопште требала. А обично људи моћ употребе за зло. То је некакав усуд историје.
РАДИО ФОЧА: Историјски ход српског народа свједочи деценије и вјекове мукотрпног трајања који је обиљежила беспоштедна борба, прије свега, за слободу. Многи ову годину најављују као годину нових искушења, проблема, личних и националних, затим вјечног питања Исток или Запад, Да ли су та искушења заиста тако велика или су све вријеме са нама и у нама?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Увек је било искушења, само што је српски народ кроз историју успевао да некако нађе свој идентитет и свој пут. Мислим да ипак у српском народу постоји некаква свест, не мислим на црквену, националну, већ општељудску. Није толико црно, као што нам се чини. Има таме свакако. Та дилема Исток или Запад је псеудопроблем, шта нас то брига. Ми имамо своје и то је то. Има владика Николај једно дело „Изнад Истока и Запада“ и тако би и требало бити. Нико се ни на шта није претплатио.
Ми некако јесмо изгубили свест о себи данас. Знате како су Срби у 19. веку били организовани у Сарајеву, па боље него Немци у Берлину. И црквено, национално, просветно, грађански, културно, пола оних зграда у центру Сарајева Срби су подигли, исто тако у центру Загреба. И наједном, после тога, неко затишје. Негде смо мало отказали. Треба радити јако дуго на побољшању менталног стања и менталног здравља српског народа. Нема тог стабилног друштва.
РАДИО ФОЧА: Често видимо мутне облаке који обавијају људске животе. Видимо ли и бриљантну небеску свјетлост која се пробија кроз њих?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Мислим да се види. Када видите све те неке хуманитарне акције око нас, њихова база је у хришћанству. Можда то људи не раде из верских разлога, али је хришћанство ипак успоставило ту социјалну делатност. Хришћана је у почетку било јако мало, али је цар Констанин ипак признао хришћанство. Није битан број, битан је квалитет. Ми ако будемо хтели, успећемо. И бићемо светлост свету.
Новинар: Радмила Првуловић
Извора: www.radiofoca.com
