Недеља 16. по Духовима саборно и литургијски је прослављена у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом Литургијом, началствовао је Јереј Александар Орландић. Саслуживао му је протојереј Љубомир Јовановић. За пјевницом је одговаро хор „Свети Јован Владимир“ којег води професорица Маја Басараб. Свете апостолске посланице читао је богослов Марко Орландић.
По завршетку читања зачала из Светог Јеванђеља у којем Господ говори о човјеку који одлазећи на пут дозива слуге своје да им преда своје таланте, отац Александар је казао да Господ у тој Јеванђелској причи говори о духовном дару и благодати Божијој, коју сви ми примамо на крштењу, када се у Светој Тајни крштења и миропомазања облачимо у самога Господа Исуса Христа. Затим се вјернима обратио пригодном бесједом.
По мјери чистоте срца и вјере, сви примамо на литургији благодат Божију:
Тада бивамо запечаћени благодаћу Духа Светог у тајни миропомазања, али и у цијелом нашем животу. У сваком сусрету са Господом, светотајинском или у нашем личном молитвеном покајничком подвигу, ми се сусријећемо са Господом и примамо благодат Божију, примамо те таланте. Прије свега на Светој Литургији, овдје сабрани. Она је, дакле, слика онога будућега царства, као Света Тајна присуства Господњега и наше заједнице са Њим. Ту примамо изобилно благодат Божију. И као што један од отаца, тумачећи ово Јеванђелско зачало, каже да то што Господ каже, да је свако добио по својој моћи, то значи по мјери своје вјере и чистоте срца. Односно, онолики сасуд који му принесемо, он ће га напунити. И они који имају мање вјере, мању чистоту срца, мању спремност да приме Господа, они ће примати мањи сасуд и примиће мање благодати. Они који имају више вјере, примиће више. Али Господ свима даје, свима сипа благодатно таланте. Тако и данас, овдје и свуда на Светој Литургији, Господ излива изобилно благодат своју. Неко ће од нас примити један талант, неко ће примити два, пет, десет, сто, неко неће примити ни један. Неко ће доћи можда на Свету Службу, биће овдје присутан само физички, а умом, срцем, ко зна где ће лутати. А они таланти ће пролазити, падати мимо њега“, појаснио је отац Александар.
„Међутим, и они који приме талант, било један, два, пет, сто, опет, као што нам ово Свето Јеванђеље говори, питање је шта ће урадити са њима када изађу из овог светог храма? Односно, шта ћемо са том благодати Божијом, коју примамо на Светој Литургији, урадити? Да ли ћемо је, трудећи се да живимо истинским хришћанским животом, покајничким, молитвеним, подвижничким животом сачувати? Не само сачувати, него, као што каже Јеванђеље, умножавати? Јер ми заиста не можемо да стагнирамо. Или напредујемо, или назадујемо. Како ћемо употријебити ту благодат Божију? Да ли ћемо је својим животом умножавати, или ћемо одмах, када изађемо кроз двери храма, утонути у ову сујету свјетскога живота? Свето Писмо каже да је свијет похота очију, похота живљења и надменост живота. Или, како каже св. Апостол Павле, ко хоће да буде пријатељ свијету, непријатељ Божији постаје. Као када би нам неко дао мноштво злата, сребрника или новца. Нико од нас није толико неразуман да га расипа, да га пушта низ вјетар. Међутим, када то чинимо са благодаћу Божијом коју примамо на Светој Литургији, одмах када изађемо из светога храма утонемо, као што често знамо, у празнословље, осуђивање и друге наше страсти. Тиме расипамо оно што смо примили. Тиме чинимо много гору ствар за нас, него када бисмо просули и бацили благо земаљско које смо задобили. Дакле, Света Литургија јесте центар нашег хришћанског живота, свеукупног нашег живота, нас који смо православни хришћани. Међутим, ако сав свој живот хришћански сведемо само на тај сат времена недељно, онда ништа нисмо учинили. Јер потребно је заиста и да ту благодат умножавамо и да стражимо над свим срцем својим. И ако паднемо да се покајањем опет враћамо Господу сваког трена, сваког часа. Јер како кажу оци: „Ко се не сретне у овоме животу са Христом, (то јест у срцу своме ако не прими Христа) неће Га срести ни у вјечности.“ И да да Бог да на овој Светој Литургији и током свог живота свога ми се сријећемо се Христом, отворена срца да примамо ту благодат Божију, примамо Христа у себе, у срце своје, да би у вјечности били са Њим. У вјечном царству Оца, Сина и Духа Светога“, закључио је јереј Александар.
Потом су се вјерни причестили Светим Христовим Тајнама, а заједничарење вјерних након отпуста на литургији настављено је у Саборном Храму Светог Јована Владимира.
