БЕСЈЕДА НА ПРВУ НЕДЕЉУ ВЕЛИКОГ ПОСТА
Ево, сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!
(2 Кор 6, 2)
Браћо! Овим ријчима се свети апостол Павле обратио коринтским хришћанима. Оне нијесу изгубиле снагу и значај у току цијелих 19 вјекова. Ове риjечи нису изгубиле снагу и значај у току 19 вјекова, тако да се односе на нас, на данашње вријеме. Истинско, благопријатно вријеме, вријеме спасења. Вријеме Великог Поста најбоље је и најпогодније за наше поправљање и покајање; И Света Црква као чедољубива Мати омогућава нам да га искористимо за поправљање и спасење. Вријеме Великог Поста је вријеме уздржања и поправљања, вријеме покајања, због чега нам црквени канони забрањују употребу мрсне хране, а савјетују да и посну храну користимо што је могуће умјереније, мање и простије, забрањују било какве бучне скупове и весеља. Али, за истински прави пост није довољно само мало јести и користити и јести посну храну – већ је неопходно уздржавати се од разних задовољастава и весеља. Неопходно је уздржавати се од ријечи и прича, неопходно је обуздаавти свој језик и узбјегавати оне људе који много празнослове. Потребно је себе смирити, не жалити се и не роптати у случајевима невоља, потребно је са трпљењем носити свој животни крст. Томе треба додати и дјела љубави и милосрђа.
„Раздај гладнима хљеб твој и сиромахе и прогнане уведи у кућу“ (Ис. 58, 7) говори Господ преко свог пророка Исаије.
„Клони се од зла, и чини добро (Пс. 34, 14). Покајте се, загледајте се у дубоке тајне својих душа и откријте дјела греховна и изнесите их духовном оцу, уздржавајте се од сваке лоше ријечи и дјела, учите се добродјетељи и само тако ће ваш пост бити истински хришћански пост. Сваки који је поштује речено залуду пости.
Ето, постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах“ (Ис. 58, 4-6) – каже Господ преко Исаије.
Пост треба да буде вријеме покајања и свјесности о својим греховима. Све помаже таквом покајању. Весеља, бучни скупови, забаве су престали, чак и само Богослужење у Великом посту наводи на душевну тугу и покајање.
Многи од нас не признају нити сматрају сматрају да имају неке важне грехове, мали су па се могу и прећутати, многи тако мисле. Али ако се загледамо у своје срце, ако размотримо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи много мана и грешака, чак и преступа, за које је сваки дужан да одговара Господу. Зато, сада, када је право вријеме, када је дошао дан спасења, испитајмо своје срце, принесимо истинско и искрено покајање за своје преступе, недостатке и грешке.
Кад би схватили право лице те биједе у коју смо упали због грехова, када би смо постали свјесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, тада би се обратили за помоћ Милосрдном Богу. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим Тајнама Тијела и Крви ми очишћујемо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови.
Браћо! Послушајте само шта нам говори наш сладчајши Спаситељ: Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ко послије овога не жели да се сједини с Христом? Како човјек смије одлагати а тиме сматрати непотреним то општење?
„Ако не једете Тијело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју крв има живот вјечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6, 53-54) говори нама и цијелом човјечанству Господ Исус.
Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим Тајнама! Ко ће после овога и ових ријечи да се удаљи од причешћа? Зар неко жели да буде непријатељ сам себи? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и свјетовне бриге, кажу они, не дозвољавају нам да пођемо у цркву и да се причестимо; Зар због приземних и свакодневних брига и послова треба да заборавимо на бригу о Небеском Царству, о вјечном спасењу? Зар је немогуће одвојити неколико дана у току цијеле године да би се употријебили за испуњење највишег и првог дуга сваког хришћанина?
„Каква је корист човјеку ако задобије цио свет а души својој науди?“ (Мк. 8, 36) говори Спаситељ. Међутим, има људи који нису у стању да посвете Богу и своме спасењу ни један дан.
. Они су се толико сродили са гријехом да не могу да се не могу раздвојити. А има и таквих који говоре: „Покајаћу се за своје гријехе прије смрти“. О, безумниче! Зар не знаш да је ваш живот у власти Бога и да Он га може у једном трену прекратити? Господ вас зове да добијете вјечно блаженство и рај, а ви Му непокајаног срца и самоувјерено одговарате: „Сјутра, прекосјутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: не познајем вас… звао сам вас, али не послушасте, савјетовао сам вас и не разумјесте, него одбацисте Моје савјете (Прич. 1, 24-25).
О, суровости и непокајаности људска! Браћо залутала! Још Данас, глас Божји чујте, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3, 7-8).
Не одлажите, возљубљена браћо дан спасења. Сада као никада је дошло благодатно вријеме сједињења са Христом, вјечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар да је не искористимо?
Завршићу ријечима божанског Павла: „Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости… не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа нашега Исуса Христа“ (Рим. 13, 11-14). Амин.
(Бесједа је одржана на прву недељу Великог поста у цркви Кишињовске митрополије, 7. марта 1910. године. Са руског језика превео мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре по благослову Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског и егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 67-70; Одеса, 1912.г; издање „Друштва Братољубивог“.)
