Црквено поштовање и прослављање Пресвете Богородице темељи се на догматској истини да је света Дјева – Приснодјева, и да је света Дјева – Богородица. Приснодјевство Пресвете Богородице је предсказано у старозавјетним пророштвима, а потврђено је у новозавјетној богочовјечанској стварности.
Свети Јован Дамаскин каже да је стварање видљивог свијета и превасходно свода небеског предображавало рођење Пресвете Дјеве. „Када је Бог, пише Св. Јован Дамаскин, желио да приведе човјека из небића у биће, тада је најприје распрострто небо, утврђена земља, море затворено у своје границе, и све, што је требало да испуни земљу и море, доведено је у савршен поредак. Потом је човјек, као Цар, смјештен у рај, да би живио у добродјетељи. А када су се људи подвргли труљењу, тада милосрдни Бог, не желећи да Његово створење сасвим пропадне, ствара друго, ново небо, земљу и море, гдје је Несмјестиви благоизволио да се смјести ради пресаздавања људског рода. То ново небо, земља и море јесте Блажена и Пресвета Дјева“ (Св. Јован Дамаскин, Бесједа на Рођење Пресвете Богородице).
Прво обећање о Спаситељу које је дато палом човјеку, садржало је у себи и пророштво о Пресветој Дјеви: „И непријатељство ћу поставити“, говори Господ (Пост. 3,15), осуђујући змију (ђавола), „између тебе и жене, између сјемена твога и сјемена њезиног: оно ће ти на главу стајати, ти ћеш га уједати за пету.“ Већ у овим Господњим ријечима, да ће сјеме женино „газити главу“ змије, наговјештава се блага вијест спасења кроз Христа. Ева, прва жена у историји је згријешила и навела Адама, првог човјека на гријех. А Евина кћи Марија, „благословена међу женама“, није згријешила и родила је ново сјеме, „благослoвен плод утробе Своје“, Новог Адама – Христа Спаситеља. Дакле, још од тада унапријед је проповиједан Онај Који ће се родити од жене Дјевојке. Ева је, по ријечима блаженопочившег епископа Атанасија Јевтића, трагична но величанствена фигура историје рода људског, која ће се спасти рађањем дјеце (1Тим. 2,13-15) и тиме бити прамајка свих живих, и тако прамајка Христова као праобраз Богородице Марије, Друге Еве.
Као што је дрво живота, које је расло посред Раја и давало живот онима који су окушали од њега, предображавало Спаситеља свијета, тако је сам Рај праобраз Пресвете Дјеве. „Ти си тајанствени рај, Богородице, који је необрађиван родио Христа, кроз коју је животворно дрво Крста засађено на земљи,“ пјевамо у једној црквеној химни. Лађа, у којој се Ноје са својим потомством спасио од потопа, такође је праслика Пресвете Дјеве. Ноје је саградио барку у вријеме када је у свијету царовало опште безакоње, као што је Спаситељ припремио Себи Дјеву да, оваплотивши се од ње, спаси свијет од зла и безакоња. Кроз барку су се изабрани спасили од воденог потопа, а кроз Пресвету Дјеву се спасавају од грјеховног потопа. Од Ноја који је изашао из лађе, произашао је изнова људски род, а од Христа, Који се родио од Марије, човјечанству је дат нови, узвишенији живот.
И бројне друге старозавјетне личности се јављају као праобрази Пресвете Богомајке. Рођење Исака (сина обећања) од Саре предображавало је рођење Сина Божијег од Пресвете Дјеве, рођење обећаног Месије. У пјесмама претпразништва Рођења Пресвете Богородице пјевамо: „Рођење Исака од бездјетне мајке отклонило је срамоту и увеличано је славом: рођени од Тебе је свет, прву славу Теби принесе, Пречиста Дјево и Мати“ (Минеј, 5/18 септембар, 4. пјесма канона).
Патријарх Јаков, којем је било дано обећање да ће се у његовом сјемену благословити сва кољена на земљи, имао је тајанствено виђење љествице – праобраза Пресвете Богородице: “И усни, а то љестве стајаху на земљи, а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху; И гле, на врху стајаше Господ и рече: Ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем“. (Пост. 28, 12-14). Стога Црква пјева: „Радуј се Љествице висока, коју Јаков видје“ (Благовијести, стихира на Господи возвах).
Боговидац Мојсије, коме је од Бога дано да види многе новозавјетне тајне, видио је на Хориву у тајанственом виђењу несагориву купину, праслику личности Дјеве Богородице која, рађајући као Дјева оваплоћеног Бога Логоса, остаје увијек Дјева. Као што је купина обузета огњем остала неповријеђена, тако и Богомајка по рођењу није изгубила своју дјевственост: “Јер као што огањ није спалио грм, тако је Дјева родила, и остала је Дјева“. Дјева постаје мајка, остаје Дјева, дјевство не противрјечи њеном материнству, а материнство не поништава њену дјевственост. Праслику Дјеве видимо и у симболици Црног мора које је чудесно раздијелио Мојсије, потом и у огњеном стубу који је водио Израиљ кроз пустињу, а сви ови праобрази су узвишеним поетским изразом опјевани у химнографији Цркве.
Оци Цркве виде праобраз Пресвете Дјеве како у самој Скинији, тако и у многим свештеним предметима који су употребаљавани у старозавјетном богослужењу. Ово је нарочито представљено у празнику Ваведења – увођења Марије у храм. У богослужбеним пјесмама овог празника пјева се: “Пречисти Храм Спасов уводи се у храм Господњи.“ Према томе, смисао Ваведења и богослужбеног прослављања и сјећања на тај велики догађај је показана истина да од тог тренутка човјек (у личности Марије Дјеве) постаје храм. Дакле, од тог тренутка нису више камени храмови и олтари божанско средиште свијета већ је то сам човјек – његова душа, тијело и свеколики његов живот. У овом догађају видимо чудесну слику, која је изображена и у иконографији: један живи, људски храм – мала Дјева Марија улази у други, камени и материјални храм и тим уласком изнутра испуњава и заокружује коначни његов циљ и назначење. Стога празник Ваведења Пресвете Богородице у храм означава крај материјалног храма као мјеста Божијег обитавалишта и крајње испуњење његовог времена и улоге.
У месијанским псалмима такође налазимо одређена мјеста која директно указују на Пресвету Богородицу. У 44. псалму, цар Давид пророчки пјева у славу Месије, а истовремено пророкује и о Пресветој Дјеви. „Стаде Царица с десне стране Тебем одјевена у позлаћене ризе, преукрашена…“ (Пс. 44, 10). Исте ове стихове изговара и свештеник у чину Проскомидије, вадећи честицу за Пресвету Богородицу и постављајући је са десне стране Агнеца.
Код пророка Исаије налазимо јасно пророчанство о безмужном рођењу Сина Божијег од Марије. „Ево Дјевојка ће затрудњети и родиће Сина и надјенуће Му име Емануил (Ис. 7,14)“. Јеванђелист Матеј, наводећи ријечи Архангела Господњег: „Јосифе, не бој се узети Марију за жену, јер оно што ће се од ње родити од Духа је Светог“, додаје: „А све се ово догоди, да се испуни речено преко пророка који говори: Ево Дјевојка ће затрудњети и родиће Сина и надјенуће му име Емануил што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1, 20-23). Код истог пророка налазимо још једно предсказање, да ће Пресвета Дјева произаћи из племена Давидова. Пророкујући о Месији, Исаија говори: „Изаћи ће штап из коријена Јесејева и цвијет из коријена његова изникнуће“ (Иса. 11, 1). Под „штапом“ овдје Црква разумије Пресвету Дјеву, кад пјева: „Исаија те назва штапом, од кога нам израсте красни цвијет Христос Бог, на спасење онима који са вјером и љубављу притичу покрову Твоме“ (Октоих, глас 5. канон Пресвете Богородице, пјесма 4). Пророк Исаија Богородицу назива још и „Пророчицом“ (Ис. 8,3), „новим свитком“ (Ис. 8,1), „запечаћеном књигом“ (Ис. 29,11), „облаком лаким“ (Ис. 19,1) итд.
И велики пророк Језекиљ је пророковао о Пресветој Дјеви. У чудесној визији Господ открива светом пророку Језекиљу истину о Пресветој Богомајци: њено пречисто дјевичанство прије Оваплоћења и по Оваплоћењу Бога Логоса. И то је открива у символичкој визији светих врата, кроз која пролази само Господ Бог наш, и она остају заувијек затворена. Овако он описује своје виђење: „И одведе ме опет к вратима спољашњим од светиње, која гледају на исток, а она бјеху затворена. И рече ми Господ: ова врата нека буду затворена и да се не отворају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих; зато нека буду затворена. За кнеза су; сам кнез нека сједа на њима да једе хљеб пред Господом; кроз тријем од овијех врата нека улази и истијем путем нека излази. И одведе ме к сјевернијем вратима пред дом; и видјех, и гле, дом Господњи бјеше пун славе Господње, и падох на лице своје (Јез. 44, 1-4). Читајући ово пророштво на паримијима на Богородичне празнике, Црква показује да она ово пророштво приписује личности Пречисте Богомајке.
Да би, дакле, припремио људе за долазак Господа Исуса Христа, Дух Свети је тајну Оваплоћења и многе догађаје из земног живота Спаситеља предобразио у старозавјетним пророштвима. Несумњиво, ова пророштва и праобрази тичу се и Његове Пресвете Мајке, зато што је било потребно припремити људе, како за долазак Оваплоћеног Слова, тако и за појаву оне која ће Га родити.
Јеромонах Никон Кокотовић:
