„Trepetljika trepetala puna bisera,
aj ovi naši beli dvori puni veselja…“
Iz dvorišta kuće porodice Radovanović u Orahovcu, uz zvuke harmonike orila se pesma. Uz običaje iz jedne od soba, izvedena je devojka obučena u narodnu nošnju. Mali Petar Radovanović je preuzeo ulogu mladinog brata, a dve njene drugarice i roditelji su ih pratili dok su izlazili na ulicu. Prolaznici, iznenađeni pesmom zaustavljali su se i divili lepoti mlade Nikoline Medan iz Novog Sada obučene u narodnu nošnju.
Otkud sad mladenci kod Radovanovića, pitali su se, znajući da je iz njihovog doma pre samo šest meseci sa svatovima izvedena i put Banja Luke ispraćena njihova najstarija ćerka Jovana. Saša, koji je vešto razvlačio harmoniku i uveseljavao malobrojne svatove, je sada Jovanin suprug, a današnji mladoženja Jovan Sotirov iz Zrenjanina je njegov najbolji drug i pobratim.
Pobratimi Saša i Jovan nisu rođeni na Kosovu i Metohiji, niti su tu rođeni njihovi roditelji. Ali znajući da su tu srpski koreni i da su tu najveće srpske svetinje krenuli su da dolaze i obilaze svetinje i ljude. Saša je u Orahovcu pronašao životnu saputnicu, a Jovan je pred Bogorodičinom ikonom u hramu osetio da mu srce bije jače nego ikad i osetio da je to poziv da tu dovede svoju devojku Nikolinu i zaprosi je. U avgustu joj je predložio da zajedno idu za Orahovac uveravajući je da im se ništa loše neće desiti jer u sebi nose čistu ljubav.
-Doveo me je na slavu Bogorodičine crkve u Orahovcu, na Veliku Gospojinu. Radovanovići su nam otvorili vrata svoga doma i primili nas kao svoje. Na liturgiji, u porti crkve, pred ikonom Presvete Bogorodice Jovan me je, po blagoslovu oca Milana, zaprosio-priča nam Nikolina.
– I ne znam da li sam ja bila srećnija il svi oni ljudi i ona deca oko nas jer su nas pozdravili mnogoljetstvijem, aplauzom, osmehom i suzama radosnicama. Otac Milan, koji je već pre prirastao za srce Jovanu, nas je blagosiljao. I tu je već doneta odluka da naše venčanje bude na Kosovu i Metohiji, u Orahovcu. Zbog nas, ali i zbog Srba koji tu žive i koji sve manje imaju prilike da se raduju, da slave i svadbuju.
-Pošto je Orahovac malo mesto, danas sa malim brojem Srba danas koji tu žive, a time i venčanja nisu tako česta, želeli smo da im priredimo malo radosti, da zajedno sa nama pamte ovaj događaj i da ih usrećimo-potvrdio je Jovan priču svoje zaručnice.
-Zavoleo sam ovo mesto, ove ljude, zavoleo sam oca Milana koji svojim životom i služenjem Bogu uliva nadu i veru svom narodu koji tu živi i čini da ostanu tu na svojoj zemlji. Radovanoviće, Radiće… čovek jednostavno oseti da tu pripada.
Zbog pripreme Bogorodičine crkve u Orahovcu za freskopis, otac Milan je predložio da venčanje bude u sabornom hramu posvećenom Svetom arhiđakonu Stefanu u Velikoj Hoči. Blagoslov je prihvaćen i tamo su se mladenci uputili u subotu, nešto posle podneva. Na nebu, sa kojeg je celu noć i jutro padala kiša, zasijalo je sunce.
-Toliko sam puta dolazio na Kosovo i Metohiju, al evo sam prvi put u Velikoj Hoči- skidajući šajkaču sa glave, prošaputa Jovan Nikolini, koja je zadivljena lepotom svetinje celivala ikonu u sredini hrama. Otac Milan ih je dočekao kadionicom iz koje se širio miris tamjana i kao da se ulivao u kadionicu koju je na ikoni u ruci držao Sveti Arhiđakon Stefan.
Sa pevnice je milozvučnim glasom na jektenija odgovarala devojčica Pavlina Radovanović, a sa zidova svetinje mladence su posmatrali svetitelji iz roda Nemanjića, ali i brojni drugi doslikani rukama zografa Josifa iz Lazaropolja u 19. veku.
Neizvesnost zbog situacije na Kosovu i Metohiji poslednjih meseci, i iskušenja koja su im se usput dešavala, nisu umanjili radost mladenaca i malobrojnih svatova. Sa njima su radost venčanja delili svetitelji dalekih vekova. Širile su ruke svetiteljke, a blagosiljali prepodobni oci. U očima mladenaca su se caklile suze dok je otac Milan na njihove glave spuštao krune, a ruke im vezao belom maramom izvezenom crvenim cvetovima, sličnim onim koji su krasili prednji deo Jovanove košulje.
Mladina haljina je bila u istoj boji kao Bogorodičin ogrtač na ikonostasu, a zlatni ukrasi na jeleku kao da su preslikani sa carskih dveri i procvetalog krsta nastavljenog na duborez debarskih majstora. Vekovima razdvojeni, a opet kao da u istom vremenu žive uokvireni ljubavlju Božjom.
Iz molitvene čaše ispijali su Jovan i Nikolina vino doneto iz Hilandara za ovu priliku. I to nije slučajno, prošaputa neko. Veliku Hoču je još Stefan Nemanja darovao Hilandaru, i evo danas je otud vino došlo da ispiju mladenci polazeći na zajedničko bračno putovanje.
Otac Milan je čestitajući mladencima venčanje rekao:
-I kao što je Gospod učinio čudo u Kani Galilejskoj na molbu svoje majke i pretvorio vodu u vino, tako je i danas ovde učinio čudo i doveo vas da se venčate u ovome drevnom hramu, da dvoje jedno budete, da se volite i slušate. Da Gospod da da u životu odolite svim iskušenjima, da ne odbegne ljubav koja vas je spojila i dovela ovde, podari vam što više dece, i da se ljubav umnožava i da sa njima zajedno obrađujete njivu Gospodnju.
Mnogaja ljeta poželeli su okupljeni mladencima i uz pesmu, a pre izlaska iz hrama, mladenci su se poklonili i pred svetiteljima na sedefnoj ikoni Velikih praznika, najočuvanijom i najvrednijom ikonom ove vrste na Kosovu i Metohiji.
Vreme je poslužilo mladence da prošetaju Velikom Hočom, na tren se zaustave i pred Kulom Lazara Kujundžića, i muralom velikog Petera Handkea, a potom se i provesele za svadbenim ručkom u kući kod prijatelja, Jovanovog imenjaka.
Uz harmoniku se igralo kolo, a pesmom se šetalo od Kosova i Metohije do Novog Sada, Banja Luke i Pala.
-Utiske ćemo sabirati kad stignemo kući. Sad jedino znamo da nas je Bog udostojio velikog blagoslova da se venčamo na Kosovu i Metohiji, u Velikoj Hoči, u svetinji iz doba Nemanjića, a to ćemo pamtiti i nositi u srcu dok smo živi – gotovo jednoglasno su nam rekli Jovan i Nikolina polazeći zajedno za Novi Sad gde će započeti svoj zajednički život.
Olivera Radić
