„Трепетљика трепетала пуна бисера,
ај ови наши бели двори пуни весеља…“
Из дворишта куће породице Радовановић у Ораховцу, уз звуке хармонике орила се песма. Уз обичаје из једне од соба, изведена је девојка обучена у народну ношњу. Мали Петар Радовановић је преузео улогу младиног брата, а две њене другарице и родитељи су их пратили док су излазили на улицу. Пролазници, изненађени песмом заустављали су се и дивили лепоти младе Николине Медан из Новог Сада обучене у народну ношњу.
Откуд сад младенци код Радовановића, питали су се, знајући да је из њиховог дома пре само шест месеци са сватовима изведена и пут Бања Луке испраћена њихова најстарија ћерка Јована. Саша, који је вешто развлачио хармонику и увесељавао малобројне сватове, је сада Јованин супруг, а данашњи младожења Јован Сотиров из Зрењанина је његов најбољи друг и побратим.
Побратими Саша и Јован нису рођени на Косову и Метохији, нити су ту рођени њихови родитељи. Али знајући да су ту српски корени и да су ту највеће српске светиње кренули су да долазе и обилазе светиње и људе. Саша је у Ораховцу пронашао животну сапутницу, а Јован је пред Богородичином иконом у храму осетио да му срце бије јаче него икад и осетио да је то позив да ту доведе своју девојку Николину и запроси је. У августу јој је предложио да заједно иду за Ораховац уверавајући је да им се ништа лоше неће десити јер у себи носе чисту љубав.
-Довео ме је на славу Богородичине цркве у Ораховцу, на Велику Госпојину. Радовановићи су нам отворили врата свога дома и примили нас као своје. На литургији, у порти цркве, пред иконом Пресвете Богородице Јован ме је, по благослову оца Милана, запросио-прича нам Николина.
– И не знам да ли сам ја била срећнија ил сви они људи и она деца око нас јер су нас поздравили многољетствијем, аплаузом, осмехом и сузама радосницама. Отац Милан, који је већ пре прирастао за срце Јовану, нас је благосиљао. И ту је већ донета одлука да наше венчање буде на Косову и Метохији, у Ораховцу. Због нас, али и због Срба који ту живе и који све мање имају прилике да се радују, да славе и свадбују.
-Пошто је Ораховац мало место, данас са малим бројем Срба данас који ту живе, а тиме и венчања нису тако честа, желели смо да им приредимо мало радости, да заједно са нама памте овај догађај и да их усрећимо-потврдио је Јован причу своје заручнице.
-Заволео сам ово место, ове људе, заволео сам оца Милана који својим животом и служењем Богу улива наду и веру свом народу који ту живи и чини да остану ту на својој земљи. Радовановиће, Радиће… човек једноставно осети да ту припада.
Због припреме Богородичине цркве у Ораховцу за фрескопис, отац Милан је предложио да венчање буде у саборном храму посвећеном Светом архиђакону Стефану у Великој Хочи. Благослов је прихваћен и тамо су се младенци упутили у суботу, нешто после поднева. На небу, са којег је целу ноћ и јутро падала киша, засијало је сунце.
-Толико сам пута долазио на Косово и Метохију, ал ево сам први пут у Великој Хочи- скидајући шајкачу са главе, прошапута Јован Николини, која је задивљена лепотом светиње целивала икону у средини храма. Отац Милан их је дочекао кадионицом из које се ширио мирис тамјана и као да се уливао у кадионицу коју је на икони у руци држао Свети Архиђакон Стефан.
Са певнице је милозвучним гласом на јектенија одговарала девојчица Павлина Радовановић, а са зидова светиње младенце су посматрали светитељи из рода Немањића, али и бројни други досликани рукама зографа Јосифа из Лазаропоља у 19. веку.
Неизвесност због ситуације на Косову и Метохији последњих месеци, и искушења која су им се успут дешавала, нису умањили радост младенаца и малобројних сватова. Са њима су радост венчања делили светитељи далеких векова. Шириле су руке светитељке, а благосиљали преподобни оци. У очима младенаца су се цаклиле сузе док је отац Милан на њихове главе спуштао круне, а руке им везао белом марамом извезеном црвеним цветовима, сличним оним који су красили предњи део Јованове кошуље.
Младина хаљина је била у истој боји као Богородичин огртач на иконостасу, а златни украси на јелеку као да су пресликани са царских двери и процветалог крста настављеног на дуборез дебарских мајстора. Вековима раздвојени, а опет као да у истом времену живе уоквирени љубављу Божјом.
Из молитвене чаше испијали су Јован и Николина вино донето из Хиландара за ову прилику. И то није случајно, прошапута неко. Велику Хочу је још Стефан Немања даровао Хиландару, и ево данас је отуд вино дошло да испију младенци полазећи на заједничко брачно путовање.
Отац Милан је честитајући младенцима венчање рекао:
-И као што је Господ учинио чудо у Кани Галилејској на молбу своје мајке и претворио воду у вино, тако је и данас овде учинио чудо и довео вас да се венчате у овоме древном храму, да двоје једно будете, да се волите и слушате. Да Господ да да у животу одолите свим искушењима, да не одбегне љубав која вас је спојила и довела овде, подари вам што више деце, и да се љубав умножава и да са њима заједно обрађујете њиву Господњу.
Многаја љета пожелели су окупљени младенцима и уз песму, а пре изласка из храма, младенци су се поклонили и пред светитељима на седефној икони Великих празника, најочуванијом и највреднијом иконом ове врсте на Косову и Метохији.
Време је послужило младенце да прошетају Великом Хочом, на трен се зауставе и пред Кулом Лазара Кујунџића, и муралом великог Петера Хандкеа, а потом се и провеселе за свадбеним ручком у кући код пријатеља, Јовановог имењака.
Уз хармонику се играло коло, а песмом се шетало од Косова и Метохије до Новог Сада, Бања Луке и Пала.
-Утиске ћемо сабирати кад стигнемо кући. Сад једино знамо да нас је Бог удостојио великог благослова да се венчамо на Косову и Метохији, у Великој Хочи, у светињи из доба Немањића, а то ћемо памтити и носити у срцу док смо живи – готово једногласно су нам рекли Јован и Николина полазећи заједно за Нови Сад где ће започети свој заједнички живот.
Оливера Радић
