Kalendar za 25. jun

Pre­po­dob­ni Onu­fri­je Ve­li­ki

Prepodobni inok Pafnutije, koji se podvizavao u jednom od pustinjožiteljnih manastira egipatskih, ostavio nam je povest o tome kako je pronašao u pustinji prepodobnog Onufrija Velikog i druge pustinjake. Svoju povest on ovako počinje:

Boraveći i pobožno tihujući u mome manastiru, u meni se jednoga dana pojavi želja da odem u unutrašnju pustinju i vidim, ima li tamo neki inok koji više od mene služi Gospodu. Ustavši, ja uzeh malo hleba i vode, i krenuh na put. Izađoh iz svog manastira, ne rekavši ništa nikome, i uputih se u najdublju pustinju. Putovao sam četiri dana, ne okusivši ni hleba ni vode, i dođoh do jedne zatvorene pećine koja je imala samo jedno malo prozorče. Ja provedoh kod prozorčeta čitav sat kucajući, i očekujući da će neko po običaju monaškom izaći iz pećine i dati mi pozdrav u Hristu. Ali pošto ne dobih odgovora, niti mi ko otvori, ja sam otvorih vrata i uđoh govoreći: blagoslovi! I ugledah u pećini nekakvog starca koji je sedeo i kao spavao. Ja ponovo rekoh: blagoslovi! i dodirnuh njegovo rame s namerom da ga probudim, no ono beše kao prah; i opipavši telo njegovo, ja nađoh da je umro pre mnogo godina. Ugledavši haljinu gde visi na zidu, ja je dodirnuh, i ona se u mojoj ruci pretvori u prašinu. Ja onda skidoh sa sebe mantiju, pokrih njome telo umrloga i, iskopavši rukama raku u peščanoj zemlji, pogreboh telo podvižnikovo sa uobičajenim psalmopjenijem i molitvom, i sa suzama. Zatim, prihvativši se malo hleba i vode, ja se okrepih, i prenoćih kraj groba toga starca.

Sutradan izjutra, satvorivši molitvu, ja krenuh u najunutrašnjiju pustinju. Putujući nekoliko dana ja naiđoh na drugu pećinu, i ugledah pred njom tragove nogu ljudskih, i pomislih da neko živi u toj pećini. Zakucah na vrata, i pošto ne dobih odgovora ja uđoh u pećinu. No ne našavši tamo nikoga, iziđoh napolje, pomišljajući u sebi da tu verovatno živi neki sluga Božji koji je u to vreme otišao malo u pustinju. I ja reših da tu pričekam tog slugu Božjeg, pošto sam želeo da ga vidim i pozdravim u Gospodu. I provedoh ceo dan u očekivanju, neprestano pojući psalme Davidove. A to mesto beše vrlo lepo; tu se nalažaše urmina palma sa rodom i mali izvor vode žive; i ja se veoma divljah lepoti toga mesta, želeći da i sam tu živim, kada bi to bilo moguće.

Kada se dan stade kloniti k večeru, ja ugledah stado bivola koje iđaše k meni, i usred stada – slugu Božjeg (to beše Timotej Pustinjak). Kada se stado približi meni, ugledah čoveka bez odela, koji nagotu tela svog pokrivaše vlasima. Prišavši mestu gde sam ja stajao, on me zagleda, pa misleći da sam duh i priviđenje on stade na molitvu, jer su ga na tom mestu mnogi nečisti dusi kušali priviđenjima, kao što mi posle on sam ispriča o tome. A ja mu rekoh: Što se plašiš, slugo Isusa Hrista, Boga našeg? Pogledaj i vidi stope moje, i znaj da sam ja takav čovek kao i ti; opipaj me i uveri se da sam ja telo i krv.

Pošto me je neko vreme posmatrao i uverio se da sam stvarno čovek, on se uspokoji, pa zablagodari Bogu i reče: Amin. Zatim mi priđe, zagrli me i uvede me u svoju pećinu, i ponudi mi urme i čistu vodu sa izvora, i sam se prihvati zbog mene. I upita me: Kako si ovamo došao, brate? – A ja, izlažući mu svoje misli i namere, odgovorih: Želeći da vidim Hristove sluge što se u ovoj pustinji podvizavaju, ja iziđoh iz svog manastira i doputovah ovamo; i Bog mi ispuni želju, jer me udostoji videti tvoju svetost. – Zatim ga ja upitah, rekavši: Kako si ti, oče, došao ovamo? koliko se godina podvizavaš u ovoj pustinji? čime se hraniš i zašto ideš nag, ne odevajući se ničim?

Onda mi on stade kazivati sledeće: Najpre sam živeo u jednoj od tivaidskih kinovija, provodeći monaški život i usrdno služeći Bogu. Rukodelje mi beše tkanje. Ali se u meni pojavi pomisao koji mi govoraše: izađi iz opštežića i živi sam, i trudi se podvizavajući se, da bi primio od Boga veliku nagradu; jer ti možeš od truda ruku tvojih ne samo hraniti sebe, nego i nište hraniti i stranstvujuću bratiju zbrinjavati. – S ljubavlju poslušavši ovaj moj pomisao, ja iziđoh iz bratstva, načinih keliju sebi u blizini grada i upražnjavah moje rukodelje. I imađoh dovoljno što mi treba za život, jer sam zarađivao trudom ruku svojih. K meni dolažahu mnogo po moje rukotvorine i donošahu sve što mi treba; davah utočište i putnicima, a preostatke razdavah ništima i nevoljnima. No mome životu pozavide neprijatelj naš, đavo, koji uvek vojuje protiv sviju: želeći da uništi trudove moje, on stavi jednoj ženi misao u dušu, da dođe k meni radi mog rukodelja; i ona dođe i naruči platno, koje ja izradih i predadoh joj. Potom me ona zamoli da joj načinim i drugo platno; i među nama se razveza razgovor i slobodnije ponašanje; i začevši greh, mi rodismo bezakonje; i provedoh s njome šest meseci, grešeći sve vreme. Zatim pomislih u sebi da me danas ili sutra može snaći smrt, i ja ću otići u večnu muku. I rekoh sebi: Teško meni, dušo moja! Bolje ti je da bežiš odavde, da bi pobegla od greha i ujedno s tim od večne muke! – Stoga ostavivši sve, ja tajno pobegoh odande i dođoh u ovu pustinju; i stigavši do ovog mesta, ja nađoh ovu pećinu, izvor i urminu palmu koja ima dvanaest grana; i svakog meseca po jedna od grana rađa mi to liko roda, da mi je to dosta za ishranu u toku trideset dana. A kada se završi mesec i ujedno s tim rod na jednoj grani, onda sazreva druga grana. I tako se, blagodaću Božjom, hranim, i ništa drugo nemam u svojoj pećini. I odeća moja od dugog vremena ovetša i raspade se potpuno; i nakon mnogo godina (jer već trideset godina boravim u ovoj pustinji) izrastoše na meni dlake, kao što vidiš, i one mi služe mesto odeće pokrivajući moju nagotu.

Čuvši ovo od tog podvižnika, priča Pafnutije, ja ga upitah: Oče, u početku tvojih podviga na ovom mestu, da li te je što ometalo ili ne? – On mi odgovori: Pretrpeo sam bezbrojne napadaje od demona. Mnogo puta oni su stupali u borbu sa mnom, ali me nisu mogli savladati, jer mi je blagodat Božja pomagala; odolevao sam im krsnim znakom i molitvom. Osim vražjih napadaja, mojim podvizima smetala je još telesna bolest, jer sam silno patio od stomaka, da sam i na zemlju padao od strašnih bolova; i nisam mogao stojeći vršiti običajne molitve, nego sam, ležeći u svojoj pećini i valjajući se po zemlji, obavljao molitveno pravilo sa velikom mukom, i nisam imao snage ni da izađem iz pećine. Molio sam se milosrdnom Bogu, da mi zbog bolesti podari oproštaj grehova mojih. Jednom, kada sam sedeo na zemlji i grčio se od bolova u stomaku, ja ugledah pred sobom česnoga muža koji je stajao i pitao me: Od čega boluješ? – Ja mu jedva mogoh odgovoriti: Bolujem, gospodine, od stomaka. – On mi reče: Pokaži mi gde te boli. – Ja mu pokazah. A on pruži ruku svoju, metnu dlan svoj na bolesno mesto, i ja se tog časa iscelih. On mi onda reče: Eto si zdrav, ne greši više, da ti ne bude gore, nego služi Gospodu Bogu svom od sada i do veka. – I od toga vremena, hvala Bogu, ja više ne bolujem, blagodareći Boga i slaveći milosrđe Njegovo.

U takvom razgovoru, veli Pafnutije, ja provedoh sa tim prepodobnim ocem skoro svu noć. Izjutra ustadosmo na običajnu molitvu. A kad se razdani, ja mnogo molih tog prepodobnog oca, da mi dopusti da živim pored njega ili bar negde zasebno u njegovoj blizini. A on mi reče: Ti, brate, nećeš moći ovde podneti demonske napasti. – I sa tog razloga on ne pristajaše da ostanem kod njega. Zatim ga molih da mi kaže svoje ime. I on reče: Ime mi je Timotej. Pominji me, ljubljeni brate, i moli za mene Hrista Boga, da do kraja izliva na mene Svoje milosrđe, kojega me udostojava. – A ja, kaže Pafnutije, pripadoh k nogama njegovim, proseći ga da se moli za mene. On mi reče: Vladika naš Isus Hristos neka te blagoslovi, i neka te zakloni od svakog iskušenja đavoljeg, i neka te vodi pravim putevima, da bi ti nesmetano prešao k svetima Njegovim.

Blagoslovivši me, prepodobni Timotej me otpusti s mirom. Ja primih iz njegovih ruku urme za put, zahvatih u svoj sud vodu sa izvora, pa poklonivši se svetom starcu tom, odoh od njega, slaveći i blagodareći Boga što me udostoji da vidim takvog ugodnika Njegovog, da se koristim rečima njegovim i da dobijem blagoslov od njega.

Vraćajući se otuda, nakon nekoliko dana dođoh u pustinjski manastir, i zadržah se u njemu da se odmorim i provedem neko vreme. Sa tugom sam razmišljao i govorio sebi: Kakav je moj život? kakvi su moji podvizi? moj život nije ni senka prema životu i podvizima ovog ugodnika Božjeg koga videh. – U takvom razmišljanju provedoh ne malo dana, želeći da u bogougađanju podražavam tog pravednog muža. Blagodareći milosrđu Božjem, koje me je podsticalo da se brinem o duši svojoj, ja se nisam lenjio da ponovo krenem u unutrašnju pustinju, i to neprohodnim putem gde živi varvarski narod, zvani Mazik. Ja sam svim srcem želeo da doznam, ima li i drugi takav pustnnjak koji služi Bogu, da ga pronađem i dobijem od njega ono što je korisno po moju dušu.

Polazeći na preduzeti mnome pustinjski put, ja uzeh sa sobom malo hleba i vode, koji mi trajahu ne dugo. A kad mi nestade hleba i vode, ja se sneveselih; no ipak sokoljah sebe i putovah četiri dana i četiri noći bez hrane i pića; onda veoma iznemogoh telom i, pavši na zemlju, očekivah smrt. Tada ugledah muža svetolika, prekrasna i presvetla, gde priđe k meni, metnu mi ruku svoju na usta, i postade nevidljiv. I ja tog časa osetih u sebi snagu, i više nisam bio ni gladan ni žedan. Ustavši, ja produžih putovanje u unutrašnju pustinju, i tako provedoh još četiri dana i četiri noći bez hrane i pića; ali opet stadoh iznemogavati od gladi i žeđi. Podigavši ruke k nebu, ja se pomolih Gospodu, i ponova videh onoga muža, koji mi priđe, dodirnu rukom svojom usta moja, i postade nevidljiv. Od toga ja opet dobih veliku snagu, i nastavih put. U sedamnaesti dan moga putovanja ja stigoh do neke visoke gore. Umoran, ja sedoh u podgorju da se odmorim. Utom ugledah izdaleka muža koji je išao k meni, izgleda vrlo strašnog; sav je bio obrastao u guste dlake kao zver, i bio je beo kao sneg, jer od starosti beše osedeo. Kosa i brada dosezahu mu do zemlje, i kao odeća pokrivahu mu telo; bedra mu behu prepasana lišćem od pustinjskog bilja. Kada videh da se ovaj muž približava k meni, ja se prepadoh i utekoh na stenu što beše na vrhu gore. A on, došavši do tog podgorja, sede u hladu da se odmori, jer se beše umorio od silne žege, a i od nemoći staračke. Pogledavši na goru, on ugleda i povika k meni govoreći: Siđi k meni, čoveče Božji, jer sam i ja čovek kao ti; živim u ovoj pustinji Boga radi.

Čuvši to, veli Pafnutije, ja svesrdno pohitah k njemu i padoh mu pred noge. A on mi reče: Ustani, sine moj! Ta i ti si sluga Božji i prijatelj svetih Njegovih; ime ti je Pafnutije. – Ja ustadoh, a on mi naredi da sednem, i ja s radošću sedoh blizu njega. Onda ga ja usrdno molih, da mi kaže svoje ime i ispriča svoj život, kako u pustinji boravi, i koliko je vremena tu. A on, videći da ga usrdno molim, stade mi kazivati o sebi, govoreći ovako:

Ime mi je Onufrije; u ovoj pustinji živim šezdeset godina, lutajući po gorama, i ne videh ni jednoga čoveka, sem što tebe sada vidim. Ranije sam živeo u jednom česnom manastiru, zvanom Eriti, blizu grada Hermopolja u Tivaidskoj oblasti. U tom manastiru ima stotinu bratije; svi su oni jednodušni, provodeći zajednički život složno u velikoj ljubavi u Gospodu našem Isusu Hristu. Zajednička im je hrana i odeća; provode isposnički život u pobožnom tihovanju i miru, slaveći dobrotu Gospodnju. U detinjstvu svom ja sam tamo, kao početnik, upućivan i poučavan od svetih otaca usrdnoj veri i ljubavi prema Bogu i ustavima monaškog života. Slušao sam ih kako razgovaraju o svetom proroku Božjem Iliji koga je Bog krepio da živi u pustinji posteći se, i o svetom Preteči Jovanu kome nikada niko od ljudi ne beše sličan, i o njegovom životu u pustinji sve do dana njegovog javljenja Izrailju.

Slušajući sve to, ja sam pitao svete oce: Šta, dakle, jesu li oni što se u pustinji podvizavaju veći od vas u očima Božjim? – Odgovarajući, oni mi govorahu: Da, čedo, oni su veći od nas; jer mi svakodnevno viđamo jedan drugog, i saborno vršimo s radošću crkveno bogosluženje; ako smo gladni, imamo gotov hleb; isto tako ako smo žedni, imamo gotovu vodu; ako se desi kome od nas da se razboli, bratija ga dvore, jer svi zajednički živimo, i jedan drugog pomažemo i služimo radi ljubavi Božje. A oni što u pustinji žive, lišeni su svega toga. Ako koga od pustinožitelja snađe tuga, ko će ga utešiti? u bolesti – ko će mu pomoći i poslužiti? ako Satana napadne na njega, gde će on naći čoveka da mu um obodri ili posavetuje, kada je on sam samcit? i ako ne bude hrane u njega, gde će je lako nabaviti? isto tako i kada ožedni, nema vode u blizini. Tamo, čedo, predstoji nesravnjeno veći trud nego nama koji živimo u zajednici: jer koji se odaju pustinjačkom životu, revnosnije služe Bogu, predaju se najstrožijem postu, velikodušno podnose glad, žeđ, podnevnu žegu i noćnu hladnoću, snažno odbijaju napade nevidljivog neprijatelja i primoravaju sebe na sve moguće načine da ga pobede, i usrdno se staraju da prođu tesan i tužan put što vodi u carstvo nebesko. Zbog toga im Bog šalje svete anđele, koji im hranu donose, vodu iz kamena izvode, i toliko ih ukrepljuju da se na njima zbivaju reči proroka Isaije koji govori: Koji se nadaju Gospodu, dobiće novu snagu, okrilatiće kao orlovi, trčaće i neće sustati (Is. 40, 31). A ako se neko od njih i ne udostojava da očigledno vidi anđele, on se u svakom slučaju ne lišava njihovog nevidljivog prisustva, i oni ga čuvaju na svima putevima njegovim, štite ga od napadaja vražijih, pomažu mu u delanjima njegovim, i molitve njegove prinose Bogu. Ako koga od pustinjaka zadesi neka neočekivana napast vražija, on pruža ruke svoje k Bogu, i odmah mu se šalje pomoć s neba, i sve se napasti rasprštavaju zbog čistote srca njegova. Zar nisi slušao, čedo, šta Sveto Pismo govori: Bog ne ostavlja one koji Ga traže, i neće svagda biti zaboravljen ubogi, i trpljenje nevoljnih neće nigde propasti (Ps. 9, 19); zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove (Ps. 106, 6); jer Gospod svakome daje prema trudu koji čovek uzima na sebe Gospoda radi. Blažen je dakle čovek koji tvori volju Gospodnju na zemlji; jer takvome anđeli služe, ma da nevidljivo; i čine da se raduje duhovnom radošću, i ukrepljuju ga svakog časa dok se nalazi u telu.

Sve to slušajući u svome manastiru od svetih otaca, ja – smireni Onufrije osetih u duši i srcu slast slađu od meda, i činjaše mi se da se nalazim u nekom drugom svetu: jer se u meni pojavi neodoljiva želja da idem u pustinju. I ja, ustavši noću i uzevši malo hleba za četiri dana, iziđoh iz manastira polažući svu nadu na Boga, i krenuh putem što vodi na goru, sa namerom da odatle idem u pustinju. I čim stadoh ulaziti u pustinju, ugledah ispred sebe luču blistave svetlosti. Uplašen silno, ja stadoh, i već počeh pomišljati da se vratim u manastir. Međutim, luča svetlosti mi se približi, i ja čuh iz nje glas koji mi govoraše: Ne boj se! Ja sam anđeo koji hodim s tobom od rođenja tvog, jer sam od Boga dodeljen tebi, da te čuvam; i sada mi je naređeno od Gospoda, da te vodim u ovu pustinju. Budi dakle savršen i smiren srcem pred Gospodom, i s radošću Mu služi, a ja neću odstupiti od tebe sve dok mi Sazdatelj ne naredi da uzmem dušu tvoju.

Rekavši to iz svetle luče, anđeo pođe ispred mene, a ja mu radostan sledovah. Pošto prođosmo šest do sedam miliarija, ja ugledah izvrsnu pećinu, i luča anđelske svetlosti iščeze iz mojih očiju. Približivši se pećini, ja zaželeh da doznam, ima li nekog čoveka u njoj. Došavši do vrata, ja po monaškom običaju viknuh: blagoslovi! – I ugledah starca, česna i svetovidna izgleda; iz njegovog lica i pogleda lijaše se velika blagodat Božja i duhovna radost, koje behu u njemu. Ugledavši ga, ja brzo padoh pred noge njegove i poklonih mu se. A on, podigavši me rukom svojom, poljubi me i reče: Jesi ti brat Onufrije, moj satrudnik u Gospodu? Uđi, čedo, u moje obitalište. Bog neka ti je pomoćnik; prebivaj u zvanju svom, tvoreći dobra dela u strahu Božjem.

Ušavši u njegovu pećinu, ja provedoh s njim ne malo dana, i truđah se da se naučim od njega vrlinama njegovim, što i postigoh, jer me on nauči ustavu pustinjačkog življenja. Kada starac uvide da je duh moj već prosvećen za pojimanje dela ugodnih Gospodu našem Isusu Hristu i za neustrašivo protivstajanje tajnim vojevanjima vraga i strašilima, koje pustinja ima, on mi reče: Hajde, čedo, da te vodim u drugu pećinu, koja se nalazi u unutrašnjoj pustinji, da u njoj sam živiš i podvizavaš se u Gospodu, jer te Gospod promislom Svojim zato i posla ovamo, da budeš žitelj unutrašnje pustinje.

Rekavši to, on me uze i povede u najdublju pustinju; putovali smo četiri dana i četiri noći. Najzad petoga dana nađosmo malu pećinu. Tada mi onaj sveti muž reče: Ovo je mesto koje ti Bog ugotovi da se nastaniš u njemu. – I provede starac sa mnom trideset dana, poučavajući me dobrim delima. A po isteku trideset dana, ostavljajući me Bogu, on otide u svoje obitalište. I od tada on dolažaše k meni jedanput godišnje; i tako me je posećivao svake godine sve dok se ne prestavi k Bogu. A kad poslednje godine, po običaju svom, dođe k meni, on se prestavi ka Gospodu. Ja mnogo plakah za njim, i pogreboh telo njegovo blizu mog žilišta.

Posle toga ja, smireni Pafnutije, upitah ga: Oče sveti, jesi li mnoge trude uzeo na sebe u početku, po dolasku svom u ovu pustinju? – Blaženi starac odgovori mi: Veruj mi, vozljubljeni brate, ja uzeh na sebe tako teške trude, da sam mnogo puta očajavao za svoj život, misleći da sam blizu smrti: iznemogavao sam od gladi i žeđi, jer spočetka nisam imao ništa ni da jedem ni da pijem, sem što sam nalazio neko pustinjsko zelje i njime se hranio, a žeđ sam svoju rashlađivao samo nebeskom rosom; danju me je pekla sunčana žega, a noću sam se smrzavao od hladnoće, i telo mi se kvasilo od rose nebeske. I šta sve nisam pretrpeo? i kakve sve trudove nisam uzimao na sebe u ovoj neprohodnoj pustinji? Nemoguće je ispričati sve trudove i podvige, a i ne treba objavljivati ono što je čovek dužan radi ljubavi Božje raditi nasamo. Blagi Bog, videći da sam se sav predao isposničkim podvizima i dušu svoju uneo u gladovanje i žeđovanje, naredi anđelu Svome da se brine o meni i da mi svaki dan donosi po malo hleba i po malo vode radi ukrepljenja tela mog. Tako me je anđeo hranio trideset godina. A po isteku tih trideset godina Bog mi udesi obilniju ishranu, jer blizu moje pećine obrete se urmina palma sa dvanaest grana: svaka grana odvojeno od drugih donosila je rod svoj, jedna jednog meseca, druga drugog, i tako svih dvanaest redom za dvanaest meseci. Kada se završavao jedan mesec, završavao se i rod na jednoj grani; nastupanjem drugog meseca, nastajao je rod na drugoj grani. Pored toga, po zapovesti Božjoj poteče u blizini mojoj i mali izvor žive vode. I evo već drugih trideset godina ja živim u takvom izobilju, jer ponekad jedem hleb što mi anđeo donosi, a ponekad se prihvatim urmi i pustinjskog zelja, koje mi je, po ustrojstvu Božjem, slatko kao med, i pijem vodu sa izvora, blagodareći Boga. A više svega hranim se i napajam slatko rečima Božjim, kao što je pisano: Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4). Brate Pafnutije! ako usrdno ispunjavaš volju Božju, Bog će ti poslati sve što ti treba; jer je u Svetom Evanđelju kazano: Ne brinite se govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve to neznabošci ištu; a zna to i otac vaš nebeski da vama treba sve to. Nego ištite najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 31-33).

Kada prepodobni Onufrije govoraše sve ovo, ja se, veli Pafnutije, divljah njegovom čudesnom žitiju. Zatim ga opet upitah, govoreći: Oče, otkuda se pričešćuješ Prečistim Tajnama Hristovim u subotu i nedelju? – On mi odgovori: Anđeo Gospodnji dolazi k meni i donosi Prečiste Hristove Tajne i pričešćuje me. I ne samo k meni dolazi anđeo sa Božanstvenim Pričešćem, nego i ka ostalim podvižnicima koji Boga radi žive u pustinji i ne vide lica čovečjega; pričešćujući ih, on ih ispunjuje neiskazanim veseljem. Ako pak neko od pustinjaka zaželi da vidi čoveka, onda ga anđeo uzima i uznosi k nebesima da vidi svete i razveseli se; i prosvećuje se duša takvoga pustinjaka kao svetlost, i raduje se dušom što se udostojio videti nebeska blaga, i zaboravlja sve trude svoje kojih se poduhvatao u pustinji. A kada se pustinjak vrati na svoje mesto, onda stane još usrdnije služiti Bogu, nadajući se da na nebesima dobije zanavek ono što se udostojio videti.

O svemu ovom prepodobni Onufrije razgovara sa mnom Pafnutijem u podnožju one gore gde se sretosmo. Od takvog razgovora sa prepodobnim ja se ispunih velike radosti, pa zaboravih i na sve trude mučnog putovanja mog, praćenog glađu i žeđu. Ukrepivši se duhom i telom, ja rekoh: ja sam blažen što se udostojih videti tebe, sveti oče, i slušati divne i slatke reči tvoje. – A on mi reče: Ustanimo, brate, da idemo mome obitalištu. – I ustavši, krenusmo. A ja, kaže Pafnutije, ne prestajah diviti se blagodati prepodobnoga starca. Pošto pređosmo dve ili tri miliarije, mi stigosmo do česne pećine svetoga. U blizini pećine beše izvrsna palma i tecijaše mali potok žive vode. Zaustavivši se kod pećine, prepodobni se pomoli Bogu. A kad završi molitvu reče: Amin. Zatim sede, pa ponudi i mene da sednem pored njega. I razgovarasmo, kazujući jedan drugome dobra Božija. A kada se dan stade kloniti k večeru i sunce naginjati zapadu, ja ugledah između nas čist hleb i vodu. I reče mi blaženi muž onaj: Brate, prihvati se hleba što je pred tobom i vode, da se potkrepiš, jer vidim da si iznemogao od gladi i žeđi i od putnih napora. – Ja mu odgovorih: Živ Gospod moj! neću jesti i piti sam, već samo zajedno s tobom. – No starac ne pristajaše da jede; ja ga dugo moljah, i jedva ga umolih da ispuni moju molbu. Onda uzesmo hleba, prelomismo ga i jedosmo dosita a hleb nam i preteče. Zatim se napismo vode, zablagodarismo Bogu, i svu tu noć provedosmo u molitvi.

A kada svanu dan, ja primetih da se lice prepodobnoga izmenilo posle jutarnjeg molitvenog pojanja, i uplaših se. Shvativši to, on mi reče: Ne boj se, brate Pafnutije, jer Bog, milosrdan prema svima, posla te k meni da pogrebeš telo moje, pošto ću ja danas završiti svoj privremeni život i preći na beskonačni život ka Hristu mom u večni pokoj. – A beše taj dan dvanaesti juni; i zavešta prepodobni Onufrije meni, Pafnutiju, govoreći: Vozljubljeni brate, kada se vratiš u Egipat spominji me pred bratijom i pred svima hrišćanima.

A ja mu, veli Pafnutije, rekoh: Oče sveti, ja bih želeo da po tvom odlasku iz tela obitavam ovde na tvom mestu. – Prepodobni mi na to odgovori: Čedo, nije te Bog poslao u ovu pustinju radi toga da se u njoj podvizavaš, nego da vidiš sluge Božije, pa da se onda vratiš natrag i pričaš o vrlinskom životu njihovom bratiji, radi duševne koristi slušalaca a u slavu Hrista Boga našeg. Stoga idi, čedo, u Egipat, k svome manastiru i ka drugim manastirima, i pričaj šta si u pustinji video i čuo; i pričaj takođe i ono što ćeš tek videti i čuti; sam pak podvizavaj se u dobrim delima, služeći Hristu Bogu.

Kada prepodobni to reče, ja padoh k česnim nogama njegovim govoreći: Blagoslovi me, svečesni oče, i pomoli se za mene da steknem milost pred Bogom; pomoli se za mene, da me Spasitelj udostoji videti tvoju svetost i u budućem veku kao što me udostoji videti te u ovom životu. – Prepodobni Onufrije me podiže sa zemlje i reče mi: Čedo Pafnutije, Bog te neće ožalostiti nego će ispuniti molbu tvoju; i blagosloviće te, i utvrdiće te u ljubavi Svojoj, i prosvetiće umne oči tvoje ka bogoviđenju, i izbaviće te od svakog pada i lukavstva đavoljeg, i dovršiće u tebi početo dobro delo; kriliće te anđeli Njegovi na svima putevima tvojim i čuvaće te od nevidljivih neprijatelja, da oni ne bi našli ništa zbog čega bi te optužili pred Bogom u času groznog ispitivanja.

Posle toga prepodobni otac mi dade poslednji celiv u Gospodu; pa se stade moliti Bogu sa mnogim suzama i uzdasima. Preklonivši kolena i dugo se pomolivši, on leže na zemlju i izgovori poslednju reč svoju: U ruke Tvoje, Bože, predajem duh moj! – I kad izgovaraše ove reči, njega obasja s neba divna svetlost; i pri sijanju ove svetlosti, prepodobni vesela lica ispusti duh svoj. I odmah se ču u vazduhu glas anđela koji su pevali i blagosiljali Boga; jer oni, uzevši dušu prepodobnoga, s radošću je uznošahu ka Gospodu.

A ja, veli Pafnutije, stadoh plakati i ridati nad česnim telom oca, koga nedavno obretoh i tako ga se brzo liših. Zatim svukoh sa sebe mantiju, skidoh postavu s nje, i postavom pokrih svetiteljevo telo, a mantiju obukoh, da se ne bih nag vratio k bratiji. Nađoh i kamen veliki koji beše izdubljen kao grob, ne rukama ljudskim nego promislom Božjim, i u njega položih sveto telo velikog ugodnika Božjeg uz propisano psalmopjenije. Zatim nakupih mnogo sitnog kamenja i njime pokrih sveto telo.

Posle svega ja se stadoh moliti Bogu, da mi dopusti da živim na tom mestu. I htedoh da uđem u tu pećinu, no tog časa pećina se na moje oči sruši, palma koja je hranila svetitelja, iščupa se iz korena, i izvor žive vode presuši. Videvši sve to, ja razumeh da Bogu nije po volji da ja živim tamo.

Nameravajući da krenem na put, ja pojedoh parčad hleba, preostalu od juče; isto tako popih i vodu što beše ostala u sudu; pa opet podigavšn ruke i oči k nebu, ja se pomolih Bogu. Potom ugledah onog istog muža, koga sam ranije video putujući po pustinji; to beše onaj isti muž koji je, ukrepivši me, išao ispred mene. Odlazeći sa tog mesta, ja sam veoma tugovao što se nisam udostojio da svetog Onufrija duže gledam među živima. No potom razmislivši, ja se opet obradovah dušom što se udostojih nasladiti se svetom besedom njegovom i dobiti blagoslov iz usta njegovih. I tako putovah slaveći Boga.

Posle četiri dana hoda ja naiđoh na jednu keliju koja je bila visoko na podgorju sa pećinom. Ušavši u nju, ja nikoga ne nađoh; i posedeh malo razmišljajući u sebi: da li ko živi u ovoj keliji, ka kojoj me dovede Bog? Dok ja tako razmišljah, uđe sveti muž, sav sed, izgleda neobičnog i divnog, obučen u odeću od palmovog lišća. Ugledavši me, on me odmah upita: Jesi li ti brat Pafnutije što pogrebe telo prepodobnog Onufrija? – A ja razumevši da je to njemu Bogom otkriveno o meni, pripadoh k nogama njegovim. On, tešeći me, reče mi: Ustani, brate! Bog te udostoji da budeš prijatelj svetima Njegovim; jer ja od promisla Božjeg saznadoh za tvoj dolazak k meni. Ja ću ti, vozljubljeni brate, otkriti o sebi da sam u ovoj pustinji evo šezdeset godina, i za to vreme ne videh čoveka koji bi došao k meni, sem bratije koja ovde sa mnom obitava.

Dok mi tako razgovarasmo, uđoše tri druga sveta starca, slična prvome, i odmah mi rekoše: Blagoslovi, brate! Ti si brat Pafnutije, naš satrudnik u Gospodu. Ti si pogrebao telo svetog Onufrija. Raduj se, brate, što se udostoji videti veliku blagodat Božju. Gospod nas obavesti o tebi da ćeš danas doći k nama, i naredi ti da jedan dan provedeš s nama. Evo mi već šezdeset godina boravimo u ovoj pustinji, živeći svaki odvojeno; a u subotu prema nedelji sabiramo se ovde. Mi nismo videli čoveka, sem što tebe sada vidimo.

Pošto porazgovarasmo o prepodobnom ocu Onufriju i o drugim svetima, nakon dva časa ti mi starci rekoše: Uzmi, brate, malo hleba i potkrepi se, jer si došao izdaleka, i treba da se uzradujemo s tobom. – I ustavši, jednodušno satvorismo molitvu k Bogu, i ugledasmo pred sobom pet čistih hlebova, veoma ukusnih, mekih i vrućih, kao da su tog časa ispečeni. Potom ti oci prinesoše još štošta od plodova zemaljskih. I sevši zajedno, stadosmo jesti. I rekoše mi starci: Eto mi, kao što ti kazasmo, boravimo šezdeset godina u ovoj pustinji, i svagda nam se po naređenju Božjem nevidljivo donose samo četiri hleba; a sada, zato što si ti došao k nama, bi poslan i peti hleb. Nepoznato nam je otkuda se donose ovi hlebovi, no svaki od nas, ulazeći u svoju pećinu, svaki dan nalazi u njoj po jedan hleb. A kada se sabiramo ovde uoči nedelje, to nalazimo ovde četiri hleba, svakome po jedan.

Pošto jedosmo, mi ustadosmo i zablagodarismo Bogu. Međutim, suton se stade hvatati i približavaše se noć. Mi onda, stavši na molitvu u subotu veče, provedosmo svu noć bez spavanja, moleći se do svanuća u nedelju. A kada se razdani, ja stadoh usrdno moliti te svete oce da mi dopuste da ostanem s njima do smrti svoje. No oni mi rekoše: Nije volja Božja da ti obitavaš s nama u ovoj pustinji, nego je potrebno da ideš u Egipat, da bi obavestio hristoljubivu bratiju o svemu što si video, u spomen naš i na korist slušaocima.

Kada mi oni to rekoše, ja ih molih da mi kažu svoja imena. Ali oni ne htedoše da mi ih kažu. Ja ih i posle toga opet vrlo dugo i veoma usrdno moljah, ali moja molba ostade bez uspeha. Oni mi samo ovo rekoše: Bog koji sve zna, zna i naša imena. A ti nas, brate, pominji, i moli se za nas, da se udostojimo videti jedan drugog u višnjim naseljima Božjim. Staraj se, vozljubljeni, što više možeš da izbegavaš iskušenja i sablazni sveta, da ne budeš posramljen od njih, jer su mnoge odvukli u pogibao. – Saslušavši ove reči od tih prepodobnih otaca, ja padoh k nogama njihovim i, dobivši blagoslov od njih, krenuh s mirom Božjim na put svoj. Ti mi oci prorekoše neke stvari, koje se stvarno i zbiše.

Izišavši otuda, ja putovah jedan dan u pravcu najunutrašnjije pustinje. Došavši do neke pećine, kraj koje beše izvor žive vode, ja sedoh da se odmorim i nasladim lepotom toga mesta. Jer to mesto beše veoma lepo; okolo izvora bilo je mnogo voćki, prepunih rodom. Pošto se malo odmorih, ja ustadoh i prošetah između tih voćki, diveći se izobilnom rodu njihovom i pitajući se, ko li je to drveće zasadio ovde. Bilo je tu raznih voćki: palmi, limunova, jabuka velikih i divnih, smokava, bresaka, vinove loze načičkane izvrsnim grozdovima, i drugih raznih plodorodnih drveta; ovo voće bilo je slađe od meda, i mirisalo je kao najlepši miris, a izvor koji je tuda proticao, zalivao je voćke. Gledajući sve to, meni se činilo da je to raj Božji.

Dok sam se ja tako divio čudesnoj krasoti toga mesta. ugledah četiri blagovidna mladića koji su išli k meni daleko iz pustinje, i behu prepasani ovčijim kožama. Kada mi se približiše, oni rekoše: Raduj se, brate Pafnutije! – A ja, pavši licem na zemlju, poklonih im se. Oni me podigoše, sedoše sa mnom i stadosmo razgovarati. Lica ovih mladića sijahu toliko blagodaću Božjom, da mi se činilo da to nisu ljudi nego anđeli koji su sišli s neba. Oni mi se veoma obradovaše, i uzabravši voće, ponudiše mi da jedem. I obradova se srce moje zbog ljubavi njihove. I provedoh kod njih sedam dana, hraneći se plodovima sa onih drveta. Između ostalog ja ih upitah: Kako dospeste ovde, i otkuda ste? – Oni mi odgovoriše: Brate, pošto te sam Bog posla k nama, to ćemo ti ispričati naš život. Mi smo iz grada Oksirinha; roditelji naši behu načelnici toga grada; želeći da nas nauče knjizi, oni nas dadoše u jedno učilište, i mi se brzo naučismo čitanju i pisanju. A kada stadosmo izučavati više nauke, kod nas sviju pojavi se zajednička i jednodušna misao, jer nam je Gospod pomogao ka boljem: mi rešismo da izučavamo duhovnu mudrost. Od toga dakle vremena, mi se svaki dan sastajasmo i pobuđivasmo jedan drugog na usrđe ka služenju Bogu. Imajući dobru nameru u srcima svojim, mi smislismo da potražimo neko tiho usamljeno mesto, pa da tamo provedemo nekoliko dana u molitvi, da bismo doznali Božju nameru o nama. Stoga svaki od nas uze malo hleba i vode, koliko bi nam bilo dosta za sedam dana, i iziđosmo iz grada. Posle nekoliko dana putovanja mi stigosmo do pustinje, i kada uđosmo u nju, spopade nas užas, jer ugledasmo pred sobom nekog svetlog muža, koji je blistao nebeskom slavom. On nas uze za ruke, dovede nas ovde na ovo mesto, koje vidiš, i predade nas vrlo starom mužu koji služaše Bogu, i već je šesta godina kako mi živimo ovde. Sa tim starcem provedosmo godinu dana, i on nas učaše i upućivaše kako da služimo Bogu. Po isteku godine prestavi se ka Gospodu otac naš, i od toga vremena mi smo ovde sami. Eto, brate mili, mi ti ispričasmo ko smo i otkuda smo. U toku ovih šest godina mi ne okusismo hleba niti kakve druge hrane, sem voća sa ovih voćki. Svaki od nas živi odvojeno u bezmolviju, u molitvenom samovanju i tihovanju. A kada dođe subota, mi se sastajemo na ovom mestu, vidimo se i tešimo u Gospodu. I pošto provedemo zajedno dva dana, subotu i nedelju, opet se razilazimo svaki na svoje mesto.

Čuvši to od njih, kaže Pafnutije, ja smireni upitah ih: Gde se pričešćujete u subotu i nedelju Božanskim Tajnama prečistoga Tela i Krvi Hrista, Spasitelja našeg? – Oni mi odgovoriše: Radi toga se mi i sabiramo ovde svake subote i nedelje, jer sveti presvetli anđeo, šiljan Bogom dolazi k nama i daje nam Sveto Pričešće.

Ja se veoma obradovah, čuvši to, i odlučih da ostanem kod njih do subote, da bih se i ja udostojio videti anđela svetog i primiti iz njegovih ruku Božanstveno Pričešće. I ostadoh tamo do subote. A ostadoše i oni zbog mene na tom mestu, ne razilazeći se u svoja odvojena prebivališta. I provođasmo mi te dane u slavoslovlju Božjem i u molitvama, hraneći se voćem iz vrta i pijući vodu sa izvora. A kada stiže subota, rekoše mi te sluge Hristove: Spremi se, ljubljeni brate, jer će sada doći anđeo Božji i doneti nam Božanstveno Pričešće. Ko se udostoji primiti iz njegovih ruku Sveto Pričešće, tome se otpuštaju svi gresi i on postaje strašan demonima, i k njemu se ne može približiti satansko iskušenje.

Dok mi oni to govorahu ja osetih divan miris, kao od izvrsnog tamjana i najskupocenijih miomira, i čuđah se, jer nikada nigde takav miris nisam osetio. I upitah mladiće: Otkuda dolazi takav neiskazan miomir? – Oni mi odgovoriše: Približava se anđeo Gospodnji sa Prečistim Tajnama Hristovim.

I odmah stavši na molitvu, stadosmo pevati i slavosloviti Hrista Cara, Boga našeg. I gle, čudesna svetlost obasja nas s neba, i mi ugledasmo anđela Gospodnja gde silazi s visine, blistajući kao munja. I ja padoh ničice na zemlju od straha; i mladići me podigoše, govoreći mi da se ne bojim. I ja ugledah gde pred nama stoji anđeo Božji u obliku prekrasnog mladića, čiju je lepotu nemoguće opisati; on držaše u ruci sveti putir sa Božanstvenim Pričešćem. One svete sluge Božje pristupahu k njemu jedan po jedan i pričešćivahu se. Posle njih pristupih i ja grešni i nedostojni, sa velikim trepetom i užasom, a ujedno s tim i sa neizrecivom radošću, i udostojih se pričestiti se Prečistih Tajni Hristovih iz ruku anđela. Za vreme pričešćivanja ja čuh anđela gde govori: Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista, Boga našeg, neka vam bude hranom neprolaznom, veseljem beskrajnim i životom večnim. – A mi odgovarasmo: Amin.

Posle svetog pričešća mi dobismo blagoslov od tog preslavnog anđela. Zatim on na naše oči uziđe na nebesa, a mi, pavši na zemlju, poklonismo se Bogu, blagodareći Mu za toliku milost. U našim srcima beše velika radost, te mi izgledaše da sam ne na zemlji nego na nebu; i od velike radosti duhovne bejah kao u zanosu. Potom one svete sluge Božje donesoše voće i postaviše, i mi, sedavši, prihvatismo se.

A kad subota prođe i nastupi noć, mi tu noć provedosmo bez sna u psalmopojanju i slavoslovljenju Boga. U nedelju pak opet se udostojismo one iste blagodati Božje kao i u subotu: jer k nama dođe na isti način i u istom obliku anđeo Božji, i pričesti nas, i ispuni srca naša prevelikom radošću. A ja, osmelivši se malo, molih anđela Božjeg da mi dozvoli ostati do kraja života mog na tom mestu sa svetim slugama Božjim. No on mi reče: Nije volja Božja da ti živiš ovde; nego Ti Bog naređuje da odmah ideš u Egipat i ispričaš svoj bratiji šta si video i čuo u pustinji, da bi se i oni potrudili provoditi dobar život i ugoditi Gospodu Hristu. Naročito pričaj svima podrobno o svetom životu i blaženoj končini prepodobnog Onufrija, koga si sahranio u kamenu. I kaži bratiji sve što si čuo iz njegovih usta. A blago i tebi što si se udostojio videti tako čudesna i divna velika dela Božija, koja se zbivaju na svetima Njegovim. Uzdaj se u Gospoda da će i tebe uvrstiti u budućem životu među one svete koje si video i sa kojima si razgovarao. Stoga kreni sada na svoj put, i mir Božji neka je s tobom!

Rekavši to, anđeo uziđe na nebo. A ja, veli Pafnutije, toliko se ispunih užasa i ujedno radosti, da sav malaksah i padoh na zemlju kao onesvešćen. Svete sluge Božje podigoše me i utešiše; zatim prinesoše voće koje zajedno jedosmo, i zablagodarismo Bogu. Posle toga, oprostivši se sa svetima, ja krenuh na put. Mladići česni dadoše mi voće za put i ispratiše me oko pet miliarija. Ja ih molih da mi kažu imena svoja. I kazaše mi: prvi se zvao Jovan, drugi Andrej, treći Iraklamvon, četvrti Teofil; i naložiše mi da imena njihova kažem bratiji radi spominjanja u molitvama. I ja ih molih da me pominju u molitvama svojim. Onda ponova davši jedan drugome celiv u Gospodu, mi se rastadosmo; oni odoše u svoje mesto, a ja produžih put u pravcu Egipta.

Putujući pustinjom ja bejah u isto vreme i žalostan i radostan: žalostan, jer se liših licegledanja i slatkog razgovora sa tako velikim ugodnicima Božjim, kojih nije dostojan sav svet; a radostan, jer se udostojih blagoslova njihovog i viđenja anđela i božanstvenog pričešća iz ruku anđelskih. Nakon putovanja od tri dana, ja naiđoh na skit, u kome nađoh dva brata koji se podvizavahu u otšelništvu. I provedoh kod njih deset dana, i ispričah im sve što videh i čuh u pustinji. Oni me slušahu sa velikim umilenjem i radošću, i rekoše mi: Zaista si se, oče Pafnutije, udostojio velike milosti Božije, jer ti Gospod dade da vidiš tolike sluge Njegove.

A i ta dva brata behu vrlinski i ljubljahu Boga svim srcem. I oni zapisaše sve što čuše iz mojih usta. Onda, pozdravivši se sa njima, ja otputovah u svoj manastir, a oni zapisavši povest moju odnesoše svima svetim ocima i bratiji koji življahu u skitu. I svi, čitajući i slušajući, veliku korist dobijahu po dušu, i blagosiljahu Boga koji izliva milost Svoju na sluge Svoje. Zatim položiše u crkvi zapisanu povest moju, da bi je mogli čitati svi koji žele, jer beše puna duhovne pouke i bogomislija. A ja, najmanji sluga Pafnutije, udostojen takve milosti Božje, iako nedostojan, objavljujem svima i usmeno i pismeno ono što mi bi naređeno da objavim u slavu Božiju, i u spomen Božjih svetitelja, i na korist onima koji traže spasenje duši svojoj. Neka blagodat i mir Gospoda našeg Isusa Hrista bude s vama, molitvama svetih i prepodobnih otaca naših koji su Mu ugodili, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Prepodobni Petar Atonski. Prepodobni Timotej, pustinjak Misirski. Prepodobni Vasijan i Jona.