Из реакција, посебно косовских Срба, види се да је чин устоличења најважнији догађај у њиховом јавном животу и да увек представља тачку од које се мери време
„Ово је једном у веку”, каже Зорица Филиповић у Пећкој патријаршији, на устоличењу Патријарха српског Порфирија. Из реакција, посебно косовских Срба, види се да је чин устоличења најважнији догађај у њиховом јавном животу и да увек представља тачку од које се мери време. Он се увек догађа једном у веку. У последњих тридесет година памти се устоличење Патријарха Павла, велики народни догађај, нека врста изласка из комунизма – личио је на празник града Пећи и његових грађана. Није прошло ни двадесет година, а устоличење Патријарха Иринеја личило је на прославу у затвору, са страним трупама Кфора и с неколико Срба који су живели и покушавали да се врате у град Пећ. При повратку са свечаности многобројни аутомобили и аутобуси су каменовани, међу њима и возило тадашњег владике, а садашњег Патријарха Порфирија. Није о томе никад проговорио ни реч. Јуче је било његово устоличење, хиљаде људи, кишни дан и поруке мира. У Пећи, први пут у историји, за устоличење нема ниједног српског становника. У околини је свака српска кућа осетила тако ретку свечаност. Јуче су фризери по гетима Метохије имали пуно посла. Неке старице које живе саме, у потпуној изолацији, спремале су се да иду у Пећ као на ходочашће. На устоличењу су се нагледале света. Једна од основних Патријархових порука била је упућена управо њима.
„Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза с Богом и с Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице, која је изван сваке идеологије”, поручио је Патријарх.
Прогнани Срби овде оживљавају своје градове, свечан, тих и одмерен Драган Божовић изгледа као човек који у себи носи све детаље Пећи и Метохије.
„Возили ме по Пећи, па ја кажем: види ово, види ову зграду… Све је другачије. Док нисмо избегли, могу да кажем: лагали су они нас, лагали смо ми њих, али се живело. Онда је дошла политика са својим лажима и – ту смо где смо”, каже Јулка Дашић, просветни радник.
Сестра Мардарија, из Патријаршије, трчи и стиже на све стране да дочека и угости. Има се осећај заједништва у којем је свако нашао неки нови део себе.
„Велика је радост бити сада у Пећкој патријаршији поводом устоличења Патријарха српског Порфирија и моја част је тим већа, што је мој прадеда, витешки краљ Александар I, баш на овом месту, у Пећкој патријаршији, присуствовао устоличењу Патријарха српског Димитрија, првог патријарха по успостављању Српске патријаршије. Био сам овде и 2010. године на устоличењу блаженопочившег Патријарха Иринеја, сада сам овде на устоличењу Патријарха Порфирија и срећан сам што као праунук краља Александра могу да наставим континуитет присуства чланова краљевске породице Карађорђевић на устоличењима патријараха српских у Пећкој патријаршији”, каже за „Политику” принц наследник Филип Карађорђевић.
Векови, историја и стваралачке личности овде су уградили и исписали себе, сваки од ћивота под сводовима пећких цркава има своју причу, која често звучи као да је испричана јуче. Архиепископ Данило Други у житију које је написао Светом Арсенију Сремцу, наследнику Светог Саве, наводи његове речи: „Отворимо наше мисаоне очи и уши срца и уклонимо се од свију злих дела, обратимо наше разуме ка добрим и богоугодним стварима.”
Много касније, 1689. године, цетињски Митрополит Висарион је за Пећку патријаршију записао да је то „општа обитељ што луче зрачи по целој земљи српској”, а век и по потом, велики Његош је сањао да се овде смири као чувар светога трона и престола.
Јуче су хиљаде знаних и незнаних, великих и малих, богатих и сиротих, славних и заборављених, прогнаних и поскитаних крочиле с Патријархом Порфиријем на пећки трон. Јуче је он на њега понео камење којим су га каменовали и сваки камен претворио у поруке љубави.
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
