„Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему“ (Псалам, 118)
Освануло је сунчано јутро у граду под Требјесом, а звона са звоника велелепног никшићког храма објавила су радост вишеструког празника који је био и повод торжественог литургијског сабрања. Ходајући улицама вољеног града и хитајући ка храму који је, ваистину, душа Никшића, слушао сам прелеп цвркут птица, та птичија песма указивала је на посебност овог дана. Помислих у себи: Цела природа учествује у овом вишеструком празнику и заједно са псалмопојцем Давидом поји песму: „Све што дише нека хвали Господа“ (Псалам, 150). Испред храма затичем радосну дечицу која свечано обучена раздрагано ходају и гестикулацијом свог тела и искреним осмехом на свој начин учествују у радости овог посебног дана.
Величанствени возглас „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа“, означио је почетак свете Литургије, те небоземне тајне која небо низводи на земљу, а нас са земље узводи на небеса. Почело је прекрасно појање хора који у овај празнични дан слави своју небеску покровитељку. У дубини свога срца ослушкујем пажљиво сваки тон и на тренутке имам осећај као да се налазим у небеским висинама. Ваистину, то је Литургија, чудесна тајна загрљаја Бога и човека. Литургија је текла својим свештеним током, а појање вољеног хора било је све торжественије и молитвеније, постало је удружено са оним птичијим хором који је на свој начин прослављао Творца, а нама људима поручивао: Ово је дан радости и љубави. Освештани су славски приноси поводом славе хора који носи име Преподобне мати Ангелине и њеним молитвама руковођен чудесно украшава молитвени живот Цркве. Испред храма је уготовљена богата трпеза, али и духовна трпеза христолике љубави коју су уготовили сви чланови хора предвођени њиховом професорицом Аном.
Вишеструки је празник, али та вишеструкост стаје у један назив: Празник љубави. Ваистину, ово је био празник љубави у Никшићу. Овај празник руши све овоземаљске преграде и границе. Ослушкујући своје срце похитао сам из Новог Сада прешавши више стотина километара како би био учесник овог величанственог сабрања, али и како бих се лицем к лицу сусрео са драгим хористима и њиховом професорицом, који као једна дивна и складна породица заузимају посебно и драгоцено место у мом срцу. Неко ће се запитати да ли је, заиста, адекватан назив „празник љубави“. Не само да је адекватан, него је и једини исправан назив који открива суштину. Пуне двадесет и три године овај хор сведочи и песмом проповеда љубав. Најпре прославља Бога чије је друго име Љубав, а потом сведочи љубав која се суштински пројављује у светој Литургији кроз љубављу испуњен сусрет човека са Богом. Љубав је и надахнитељ професорици Ани која више од две деценије стоји на челу хора и личним примером пројављује љубав. Хор Преподобне мати Ангелине својим деловањем наставља освештану нит неговања изворног појања које је неизоставни део богослужења.
Подсетимо, Господ Исус Христос и Његови ученици, као што Јеванђеље сведочи, служили су се појањем на својим сабрањима. Свети апостоли и јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су, после Тајне Вечере, Христос и Његови ученици „отпојали хвалуˮ и изишли на Маслинску Гору (Мат. 26, 30; Марк. 14, 26). Апостол и јеванђелист Лука, описујући исти догађај мало детаљније, каже: „А када се Он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше, говорећи: благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама!ˮ (Лук. 19, 37). Апостол Павле, пишући Ефесцима, саветује: „Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христаˮ (Ефес. 5, 19). Затим исто понавља пишући Колошанима: „Реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својимˮ (Кол. 3, 16). У Посланици Јеврејима апостол Павле наводи Давидов псалам: „Објавићу Име Твоје браћи својој, усред сабора песмом ћу те величатиˮ (Јевр. 2, 12). Из ових речи јасно видимо да је апостол Павле сматрао да је појање прикладан начин прослављања Бога. Да би се избегло естетско уживање у појању, он наглашава неопходност унутрашњег расположења побожности, тојест потребу да појање буде „у срцу свомеˮ. На овај начин, литургијске песме доживљавамо као „духовни принос и духовну жртвуˮ, што је и било у складу са Христовим учењем о „обожењу у духуˮ (Јов. 4, 23). Све наведено својом усрдном службом сведочи и наставља хор Преподобне мати Ангелине.
Овогодишњу славску радост употпунила је прослава имендана девојчице Ангелине која дечјом чистотом следује пример своје молитвене заштитнице, а како и не би, када је рођена и одрасла у породици која је најпре изнедрила светитеља – у лику Светог свештеномученика Риста Јарамаза, а потом и великог међу протођаконима православне васељене – блаженопочившег и незаборавног протођакона Владимира Јарамаза, човека анђелске душе и милозвучног гласа.
Једним устима и једним срцем упутили смо молитве Преподобној мати Ангелини, да професорици Ани подари снаге и мудрости да још усрдније и са већом вером, надом и љубављу стоји на челу хора и врши службу која јој је поверена, а да малој Ангелини подари благослов, љубав и радост у свим данима њеног живота.
У Граду Светог Василија,
првог дана Светоуспенског поста,
1/14. августа 2024. лета Господњег.
Бранислав Илић, катихета
