Најмлађи магистар историје Филозофског факулетата у Новом Саду Лазар Радан из Требиња објавио је прошле године своју прву књигу и то на тему устанка у Источној Херцеговини, познатог као Невесињска пушка. Ово дјело прати ситуацију прије, за време и после Херцеговачког устанка 1875-1878. године, као израза и тежње српског народа за слободом.
У разговору за радио Светигору г. Радан истиче да се идеја за ову књигу родила још у вријеме студиja: „Са сада већ бившим ментором сам се договорио да ћемо за мастер тему мога рада радити устанке. Мојом неком иницијативом, могу тако рећи, дошли смо на идеју да то буде ипак један устанак и то Херцеговачки устанак или „Невестинска пушка“ с тим да помоћу компаративне анализе најприје објасним зашто да узмем Источну Херцеговину а не комплетну стару Херцеговину. То би изискивало много више времена, много напорнијег рада и много више труда у смислу истраживања различитих архива на различитим језицима.“
О приликама, или боље речено неприликама које су владале на терену прије избијања Херцеговачког устанка историчар Радан наводи да су се оне највише огледале у неуспјелој аграрној реформи Османског царства које се највише одразило на обичног тежака:
„Када је Османско царство увидјело да касни за европским монархијама и европским развијеним државама, односно великим силама, хтјели су напрасно да изведу неке реформе у администрацији, управи, пореском систему и свему осталом у чему се побунила та конзервативна струја бегова и ага, који нису дозволили ту врсту реформи и због тога настаје велика криза која се огледа у великој пропасти царства како финансијској тако и материјалној. Царство просто губи територије, долази до сукоба које царство не може да контролише, долази до повећања пореза тако да је заправо српски тежак или сељак у годинама пред почетак устанка плаћао 25 различитих врста пореза. Ти порези некада су били смислени али некада је порез био потпуно сраман. Рецимо, људи су били осуђени да плаћају порез такозване прве брачне ноћи, где су младожење морале своје жене да шаљу агама али између осталог порези као што су зубарина, односно порез на трошење зуба тих Ага који једу храну коју им дају ти исти сељаци. Затим порез на кориштење кантара, порез на кориштење вага или порез на кориштење рецимо казана за печење ракије тако да је у принципу било врло неиздржљиво. Дакле највећи проблем свега тога је то управо аграрно питање које није било довољно ријешено и оно што је заправо било окидач за почетак устанка јесте такозвано издавање пореза под закуп. Дешавало се да неки богаташи дођу код локалног аге или бега, њему плате порез за одређено село а онда са својим батинашима, заптијама и војницима уђу у то село и наплаћују стопу пореза која њима одговара. Тако да су то били неки окидачи, али оно што је главни и незаобилазан фактор јесте то неријешено аграрно питање које се нажалост, што и пише у књизи, није ријешило ни после Херцеговачког устанка.“
Када је у питању избијање устанка и ток војних операција гост радија Светигоре је истакао да су се оне одвијале у неколико етапа:
„Прва устаничка година може се назвати годином од љета 1875. па све до љета 1876.године. Ту устаници ратују препуштени сами себи. То је једна права локална сељачка буна која избија у околини Невесиња а онда се готово у исто вријеме запаљује такозвана Горња Херцеговина и Доња Херцеговина. Та прва устаничка година сасвим сигурно је егзибициона година гдје су устаници сами малтене ратовали и имали одређену врсту помоћи из Црне Горе. Та врста помоћи је зависила од калкулације књаза Николе Петровића који је у тим тренуцима ипак био прагматик и његова улога у томе свему се посебно може анализирати и описати али у сваком случају се може рећи да је он у почетку био прилично незаинтересован из страха од Аустроугарске да помаже устанике а онда касније је индиректно помагао те устанике све до љета 1876 године када крећу ослободилачки ратови Србије и Црне Горе против Османског царства. Долази до оне најодлучније фазе устанка односно биткe на Вучијем Долу и онда та 1876. година па до љета 1877 обиљежена је заиста великим значајним операцијама српских војски. Када је коначно после опсаде попустио Никшић ствар у своје руке преузима дипломатије која ће одиграти главну улогу у тим посљедњим фазама устанка. Берлински конгрес који је трајао од 13 јуна до 13 јула 1878.године, где су велике европске силе окупиле своје дипломате, представљао је идеју да се Европа довољно добро подијели како би се осигурао мир за неки наредни временски период. На Берлинском конгресу треба истаћи двије битне ствари: прва ствар јесте да су Србија и Црна Гора стеклe међународно признање и не само да су успели да изборе независност него су и Србија и Црна Гора прошириле своје територије. Са друге стране су некако сељани Херцеговине, који су и започели све то, заправо били препуштени сами себи како то иначе и буде случај у односима са великим силама. Они заправо нису остварили своју идеју, дакле идеја за слободном Херцеговином није доживела свој тријумф обзиром да је 25. чланом берлинског мировног уговора простор Босне и Херцеговине потпао под територију Аустроугарске монархије. То мировно решење заправо није донијело ону жељену идеју слободе и уједињења српског народа коју су ти исти устаници или тек њихови потомци свесрдно изборили на крају Великог рата.“
Лазар Радан о значају теме устанка у Херцеговини за српску историографију наглашава да се о њој поново сада обнавља неко интересовање са великом надом да ћемо идуће године обиљежити јубилеј од 150 година од почетка Херцеговачког устанка:
„Тако да се ја надам да ће генерално доћи до већег интересовања барем са те научне стране да се опишу неки недовољно истражени аспекти тог устанка. У принципу постоје вакуми у историографији када се у одређеном периоду нешто ради па се касније мање обрађује али Херцеговачки устанак је некако, у неком континуитету, био неисцрпна тема и оно што је мене натјерало да напишем нешто и коначно спакујем у ту једну књигу јесте та база података која треба да нам послужи за неку озбиљније истраживање у будућности.“навео је на крају разговора историчар Радан.
