Добродошлицу окупљеним мештанима Ораховца и Велике Хоче, аутору књиге и гостима, пожелео је парох ораховачки отац Милан Станојевић, а са биографијом Рада Булајића окупљене је упознала професорица српског језика књижевности из Ораховца Оливера Радић.

-Мр Раде Булајић, дипломирани теолог и дипломирани историчар, мастер историје и теологије, чтец Српске Православне Цркве, асистент на катедри за библистику, на Православном богословском факултету у Фочи, и управник Архива Манастира Острога, рођен је 16. јула 1990. године у Врбасу. Основну школу и Гимназију је завршио у Врбасу. Основне студије Историје на Философском факултету у Новом Саду је завршио 2013. године, а мастер рад на тему ,,Свети краљ Милутин (1282-1321) и манастир Грачаница” на истом факултету одбранио 2014. године. То је преточено у књигу коју ми данас овде представљамо. Завршио је и основне и мастер студије на Православном богословском факултету ,,Свети Василије Острошки” у Фочи, добивши највеће признање од председника Владе Републике Српске г. Радована Вишковића 2021. године. Члан је редакције Свевиђа, листа Епархије будимљанско-никшићке за веронауку, хришћанску културу и живот цркве. Редовни је сарадник Православног мисионара,Светигоре, Светосавског звонца…. Бави се писањем есеја, путописа и прозних текстова. Организавао је више предавања значајних духовника и професора за средњошколце и учествовао у бројним харитативним активностима-рекла је између осталог Оливера Радић.

О књизи су говорили: историчар из Дома културе Грачаница Александр Гуџић, вероучитељ из Добоја Дарио Милетић и сам аутор.

Александар Гуџић је направио осврт на део књиге о животу и делу Св. Kраља Милутина, а Дарио Милетић је говорио о архитектури и фрескопису манастира Грачанице.

-Kњига је мастер рад нашег госта одбрањена на Филозофском факултету у Новом Саду, методолошки добро конципирана, подељена на четири поглавља. Писана је једноставним и читким стилом и омогућује брзо и незамарајуће читање. У првом поглављу аутор се позабавио темом задужбинарства. Он даје дефиницију задужбине, пише о црквеном задужбинарству, о манастирима као задужбинама и говори о територијалним поседима које су имали манастири како би могли несметано да функционишу и да се издржавају. У другом поглављу аутор даје кратак историјат Српске православне цркве од примања хришћанства у 9. веку па до појаве Светог Саве који је основао аутокефалну и самосталну Српску цркву, а један део књиге је аутор посветио и историји Србије у време краља Милутина. Краљ Милутин је најзначајнији српски владар и то аутор истиче у својој књизи. Он је неко ко је поставио темељ моћи да би након две генерације његов унук направио царство, државу која је била у највећем територијалном успону у Европи тога времена. Мени је пажњу привукла и живост српске средњовековне дипломатије која је обиловала у средњем веку- рекао је Александар Гуџић и закључио:

-Оно зашто је корисно прочитати ову књигу је да се аутор потрудио да на једном месту сакупи низ значајних података. Ако прочитате ову књигу научићете нешто ново о институцији задужбинарства и о Грачаничкој повељи. Аутор се потрудио да до танчина објаснио Грачаничку повељу која је лична карта самог манастира и која је јако важна у данашњем тренутку када је на Косову и Метохији доминантан један наратив од албанске стране да су Срби у једном тренутку окупирали те цркве. Раде Булајић документовано одговара наративу, делу албанске научне јавности чија је Грачаница.

Грачаница је печат и потврда нашег постојања

Дарио Милетић је у уводном слову рекао да Грачаницу чини седам векова историје и културе једног народа, и да је она ,,печат, односно потврда нашег постојања једне напредне и културне цивилизације на овом простору,,:

-Грачаница говори ко смо, шта смо и коме припадамо, а најважније је то што нам показује циљ ка коме сви треба да тежимо; Грачаница је суштина и круна једне развијене културе и цивилизације. Ктитор манастира Грачанице јесте Стефан Урош II Милутин (праунук великог жупана Стефана Немање, унук Стефана Првовјенчаног, син краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске). Мени је занимљиво што задужбине и данас постоје, а што не постоје дворци тих великаша из лозе Немањића. То доказује да су они имали свест зашто и за кога граде. Седам векова је прошло, а они су се одржали у том стању и то говори о континуитету српског народа и нашој бризи за то.

Дарио је истакао да се за време владавине династије Немањића посебно истичу три „камена темељца“ који су најзаслужнији да Немањићу буду то што јесу: Стефан Немања, Краљ Милутин и Цар Душан, рекавши да се за време владавине краља Милутина тадашња српска држава преобразила из једне мале балканске краљевине у велику и моћну државу.

-Двори краља Милутина налазили су се у Неродимљу код Урошевца. Краљ Милутин није у Србију донио само византијски начин живота, него и највеће домете умјетности и културе. Поред тога што је био велики владар и војсковођа, Милутин је био и велики задужбинар. Данас је познато око четрдесет његових задужбина, од којих је Грачаница посљедња, а може се рећи и најуспјелија задужбина краља Милутина. До времена владавине краља Милутина у Србији је преовладавао рашки стил градње, док се стил градње за вријеме Милутина све више приближавао византијском (српско-византијски стил). Грачаница је саграђена на темељу цркве из 12. вијека, а она на темељу још старије, из 6. вијека, што нам говори о континуитету хришћанства на овим просторима.

Говорећи о иконопису манастира Грачанице Дарио Милетић је казао да је веома богат и да је само дечански богатији по броју композиција и фигура:

-Унутрашњу припрату и наос дијели славолук и он нам говори каква је била српска држава у средњем вијеку. На њему су приказани десно краљ Милутин (70 год.), а лијево краљица Симонида (26 год.).Да не знамо ништа о нашој држави само тај лук би нам много рекао о краљевском пару. Христос преко анђела шаље круне краљевском пару и то значи божанску власт коју они имају. У Грачаници је по први пут насликана и Лоза Немањића (послије је поновљена у Пећкој Патријаршији и Дечанима).

Он је истакао да се поменута, оснивачка повеља краља Милутина налази у ђаконикону на западном зиду, а да је изнад ње насликан Свети Илија у пустињи:

-Повеља је написана рашким правописом у 53 реда, испод које се налази краљев потпис и година 6830. (1321.-година завршетка градње манастира). Централна тема повеље јесте Преображење, односно таворска свјетлост којој краљ покушава да се приближи (говори из перспективе грешника). Грачаница нам показује ко смо ми били и зашта смо се спремали и да имамо свест о очувању тих светиња, јер ако то нестане нестаће и нас.

Пут краља Милутина и све што је он радио је нама светло у мрачном тунелу

Мр Раде Булајић се обратио окупљенима захваливши се на гостопримству оцу Милану код којег је долазио још пре десетак година изразивши велику радост што представља своју књигу људима Ораховца и Велике Хоче.

-Ова књига која се налази пред вама издата је од стране Института за српску културу у Никшићу, уз благослов епископа рашко-призренског и косовско-метохијског господина Теодосија коме се овом приликом захваљујем, као и митрополита црногорско-приморског и архиепископа цетињског, господина Јоаникија. Конципирарана у четири дела:први део говори о црквеном задужбинарству, објашњава који су то генерално мотиви, зашто један владар подиже задужбину и зашто је уопште задужбина битна, тако да се у првом делу прожимају теолошко- историјско -литерарни елементи који доводе управо до тога како конструисати теорију и генерално идеја којом је прожето црквено задужбинарство у српском народу.

Булајић је рекао да га личност Симониде, жене краља Милутина, њена фреска у манастиру Грачаници, као и сведочанство свих Срба на Косову и Метохији чини почаствованим што је у Ораховцу, пред људима који су живи сведоци опстанка српског народа на Косову и Метохији.

-Лепо је и лако писати и причати али је најбитније од свега тога живети на Косову и Метохији. Јер управо оно што нам је оставио Богочовек Господ Исус Христос оно што нам сведоче мошти Светог краља Стефана Дечанског, оно што нам сведоче мошти Светог краља Милутина је управо да Бог од нас хоће да узмемо мач духовни, бројаницу и да кренемо у борбу. Каква је то борба? То је двиг, подвиг, ка Вишем. Јер сваки тренутак нашег живота је борба: прво се боримо са самим собом, са нашим страстима, па са оним што нас окружује. Ово представљање није пука биографија краља Милутина , већ да га ставимо на оно место шта је он заиста. Путем својих нетварних божанских енергија Богочовек Исус Христос је прославио краља Милутина и дао му моћ, дао му снагу да исцељује друге.

Булајић је рекао да је пут краља Милутина и све што је он радио, нама светло у мрачном тунелу.

-Не треба да нас заводе овоземаљске вође него светитељи божји. Зато се и каже у Псалму Давидовом ,,диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев,, и не само Бог Израиљев него и Новог Израиља Цркве Божје, то је величина краља Милутина, његове мошти, и његове задужбине. Сам појам задужбина значи нешто подићи за душу, па је у српском народу постојао обичај или постоји да се за покој душе приложи нешто храму. Великаши су подизали цркве брвнаре, а имућнији су подизали веће цркве, чак и манастире. Тако да идеја подизања задужбина је управо присутна у српском народу и показује да задужбина није пука грађевина која се подиже јер све оно што се подиже у славу човечју то је углавном срушено, то ће да буде и прође, а оно што се подиже у славу Божју и његових светитеља то ће да траје, јер они су управо ту као пчеле око кошнице и окупљају се око Богочовека Исуса Христа. Тако да краљ Милутин показује да и ми опстанемо на овим просторима јер управо сви простори на којима је подизао своје задужбине краљ Милутин су управо и путокази. Када се одрекнемо Милутинових задужбина, ми се одричемо и краља Милутина и свих српских владара из династије Немањића и других који су подизали задужбине.

Објашњавајући која је улога Цркве у свему томе Булајић је рекао:

-Црква је ту да посведочи која је духовна позадина владара Немањића и показује да су пост и молитва два крила наше вере управо основа на којој почива династија Немањића и сваки понаособ из династије Немањића и битно је зашто Бог неког прослави као краља Милутина? Зато што га је затекао у подвигу. И од нас Бог не очекује савршенство, од нас Бог очекује да се крећемо, да смо ка двигу, ка Христу Господу и управо са свим нашим слабостима, ако нас затекне са молитвом на уснама и са чињењем добрих дела и кретању ка томе, тако нас Бог прославља. И управо је то та заједница спашених, заједница светих, коју очекујемо у исходишту историје, а то је у Царству Божјем.

Булајић се осврнуо и на покушаје фалсификовања историјских чињеница од стране наших непријатеља.

– Наши, нећу да кажем непријатељи, већ лошији пријатељи, фалсификују историјске чињенице и доводе до тога да преиспитујемо своју историју. А ми треба да чврсто стојимо на подацима којима располажемо и које смо добили на основу историјских истраживања и на основу тих чињеница ми управо градимо своју историју која постоји већ вековима. Са друге стране Милутинова духовна позадина је у његовом задужбинарству и оно што је јако битно да се у сваком манастиру у свакој цркви чувају оснивачке повеље јер то управо значи да се зна чије је и коме припада. Јер свака задужбина је предата цркви. Јесте оно да је ктитор Краљ Милутин, Стефан Немања, Стефан Дечански, али се задужбина предаје Цркви, не Цркви са социолошког становишта, већ Цркви као богочовечанској заједници, тј. народу који ту долази, јер без народа немамо Цркве. Уколико се не посећују задужбине краља Милутина, уколико се у њима не служи активно света литургија, евхаристија, благодарење, ако се активно у њима не причешћујемо не можемо показати да је то наша задужбина. Наше задужбине, задужбине краља Милиутина ми губимо у тим тренуцима када се оне не посећују. Такође и Косово и Метохија може бити најсветија земља али уколико Срби не долазе и не причешћују се у тим светињама, ми губимо на снази, оне представљају обичне културно – историјске споменике. Потребно је монаштво, потребно је свештенство, али на првом месту потребан је народ који сачињава ту пуноћу Цркве. Без народног амин нема Цркве, без сведочења и подражавања, одласка у цркву, без причешћивања нема ни краља Милутина, нема ни манастира Грачанице, нема ни нас као људи односно понаособ нас као личности-закључио је мр Раде Булајић.