Књижевна трибина о личности и дјелу Митрополита Амфилохија: Живјели смо у доба Митрополита Амфилохија и то нам је била награда од Господа

Треће вече културно-духовне манифестације “Дани Митрополита Амфилохија”, које је вечерас, 29. октобра, одржано у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, било је посвећено књижевном стваралаштву и прегалаштву блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је оставио иза себе изванредан књижевни опус, есејистику, поезију, превео многобројна дјела, био члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, добитник многих књижевних награда…

О књижевном стваралаштву блаженопочившег Митрополита Амфилохија говорили су Његово преосвештенство Епископ диселдорфски и све Њемачке Григорије, Драган Лакићевић, Будимир Дубак и Милутин Мићовић.

Преосвећени владика Григорије је у уводном слову истакао да је владика Амфилохије 1990. године, када је постао митрополит црногорско-приморски, обраћајући се вјерном народу, дао ријеч да је дошао ту да обнавља душу народа заједно са својом душом:

“Имали смо тада непоколебљив осјећај да он изговара неке пророчке ријечи. Тада је између осталог, а то није био неки дугачак говор пред манастирском капијом, рекао да нема ништа светије од људске душе и да нема ништа важније од достојанства људске душе, да је то највећа светиња.”

Подсјетио је на интервју који је 2020. године у манастиру Морача, Митрополит дао једном младом новинару из Београда. Тада је на чудно питање новинара „Шта је салдо Вашег живота?“, Митрополит одговорио „Салдо мог живота је радост пред Господом.“

“Такав одговор, у тренутку кад још није било јасно како ће се завршити борба која је тад била у јеку, за мене је најбољи одговор који може један човјек да да на крају свог овоземаљског живота”, рекао је владика Григорије и додао да је блаженопочивши Митрополит од рођења живио по нашем поетском и епском предању, вјероватно под највећим утицајем свог оца, а онда је наставио да се школује у манастиру Морача и да тај свој језик надопуњује Његошем, и касније Светим писмима.

Владика је казао да се у читавој историји Београда, посебно у 20. вијеку, никада није чуо јаче глас једног мисионара, једног теолога, једног мистика од гласа Митрополита Амфилохија:

“То је био један прави земљотрес. Када се ту мало припремио, дошао је у Црну Гору и рекао те ријечи да хоће да обнавља душу народа. Моје дубоко увјерење, кад имамо у виду све оно што је преживио, претрпио, да то може да претрпи само један мисионар, који нема поглед на овај свијет из историјског угла, већ из перспективе вјечности. Он је знао да је брод којим он управља и који плови, брод који иде у вјечност и чија је котва забачена у вјечност.”

Закључио је да само мисионар може да говори таквим језиком који стално иде ивицом да буде преоштар, а никад не бива тако преоштар да убије и никад не бива тако слаб да не буди.

“То је језик који пролази и продире у људске душе и биће, а истовремено прозрева те људе и бића, боље него што они сами себе чују и виде. Његов циљ је био да иде ка Богу, али је као мисионар, чврсто одлучио да томе Богу неће ићи без народа. Истовремено је одлучио да неће тај народ да води Богу, а да је он без Бога”, закључио је Епископ диселдорфски и све Њемачке Григорије.

Будимир Дубак, бивши министар културе и вјера у Влади Републике Црне Горе, преко чијих руку је прешло, што у смислу рецензије или консултантском смислу, све што је досад штампано од Митрополитових дјела, изнио је своје виђење блаженопочившег Митрополита као писца. Присјетио се и доласка Митрополита Амфилохије у Црну Гору децембра 1990. године када га је он са једном мањом групом људи дочекао на жељезничкој станици у Подгорици.

“Дочекали смо га као спасење. У Црну Гору тог доба, ту таму једнопартијског једноумља и потпуног забатаљивања вјере и Цркве, у такву Црну Гору је стигао мисионар, велики Митрополит Амфилохије, да васкрсне и обнови обнови душу Црне Горе”, казао је и нагласио да је имао ту срећу и част да заједно са Митрополитом обиђе цијелу Црну Гору и да види у каквом стању се налазе цркве и манастири. По његовим ријечима била је велика туга видјети шта је урадио зуб времена и људски немар, те да је све требало обнављати.

Са сабранима је подијелио сјећање на Митрополитове пророчке ријечи које је изговорио једне ноћи код зидина манастира Мајсторовина у Равној Ријеци код Бијелог Поља, када је рекао: “Ја сам се договорио с Богом да ме не презива к себи док не обновимо све што је запуштено, све цркве и манастире у Црној Гори.”

“И заиста то је било на самом почетку његовог мисионарско-обновитељског, васкрситељског дјеловања у Црној Гори. Он је то за 30 година и остварио.”

Књижевник Драган Лакићевић, предсједник Српске књижевне заједнице из Београда, осврнуо се на стање у којем је Митрополит затекао Црну Гору по свом доласку, када су на удару биле многе светиње, поготову оне нематеријалне, вјера и језик.

“Послије много година школовања, странствовања и одсуства, кад је дошао у Црну Гору, Митрополит Амфилохије био је немало изненађен. Није то била она Црна Гора његовог дјетињства, његовог завичаја, његовог породичног васпитања. Црна Гора коју је он као дјечак понио у свијет била је херојска земља, сва од народног предања, јуначке поезије, примјера чојства и јунаштва, са Горским вијенцем око главе. Црна Гора коју је он затекао била је разорена, умногоме опустошена, обезбожена, братоубилачка, и требало је много труда и времена да се она пробуди и да се дозове из мртвих. То је био тежак посао и можда немогућ, да владика Амфилохије није био од састава од каквога је био”, казао је Лакићевић, објаснивши да је он с једне стране посједовао народну морачку мудрост, а с друге стране знање и образовање из високих школа, књига и наука, из теологије, историје философије.

Са таквом опремом, он је почео да голим рукама вади жишке вјере из хладног пепела идеологије, гордости и туђих интереса, казао је књижевник Лакићевић, указавши да су светосавски, косовски и његошевски дух и завјет испуњавали послове и дане Митрополита Амфилохија.

“Захваљујући том духу и том завјету, он је могао да призове народ и људи су му повјеровали, некад мање, касније све више. Људи су почели на својим имањима да копају старе зидине за које су им причали да су биле цркве и чекали су да Митрополит Амфилохије дође да те цркве препозна и освети. Било је то вријеме потраге за Црквом у човјеку и под земљом, а његов владичански штап био је детектор за откривање затравњених олтара.”

Живот и рад Митрополита Амфилохија, како је нагласио, били су једна велика драма која је, као и Његошева, започела на Косову.

“Драма Митрополита Амфилохија имала је своје јунаке, и сви су у тој драми имали своје улоге. Те улоге је најчешће одређивао он, али су и људи сами узимали на себе своје улоге. Сви ми имали смо улоге у тој драми Митрополита Амфилохија. Главна позорница те драме била је Косово које је Митропоит Амфилохије примио са мајчиним млијеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Косово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Косово, ми нисмо ми.”

Посебно је нагласио су његови дани на Косову и Метохији 1999. године са пјесником Славком Живковићем, поглавље које већ прелази у легенду.

Говорећи о Митрополитовом пастировању, рекао је да је свака његова ријеч била Литургија, а сваки његов дан служба.

“Сабор, књижевно  вече, додијела награде на Медуну или на Бешкој, све је то било узвишено и свечано ако у првом реду сједи Митрополит Амфилохије. Гдје је он био присутан, то је било на највишем нивоу. А то је било зато што је он у исто вријеме био народни владика, с једне стране, а истински научник, с друге стране. Види се то у његовим књигама и текстовима, и када је писао популарне текстове, и када је писао научне текстове.”

На крају је подсјетио да је био сљедбеник двојице великих православних мислилаца нашега рода, Светог владике Николаја Жичког и Охридског и Светог Јустина Поповића Ћелијског, чије је био духовно чедо. Испричао је и анегдоту када је с оне стране океана на једном аеродрому у великој гужви свијета и народа, неко на српском питао: „Је ли ово Његош?“

Књижевник Милутин Мићовић, предсједник књижевног друштва ,,Његош“ из Никшића, говорио је о пјесничком карактеру Митрополита Амфилохија, нагласивши да је три деценије Црна Гора под духовним покровитељством Митрополита Амфилохија.

“Ушао је у сваку душу жедну Духа и Бога живога. Та енергија Духа била је магнет којим је лако окупљао и привлачио све људе који имају тај слух за дубинску, непосредну, пјесничку и философску ријеч, дакле за цијелог човјека. Негдје седамдесетих година Митрополит Данило (Дајковић) је рекао, вјероватно у вријеме рушења капеле када се засигурно осјећао врло беспомоћно: Ја не могу ништа да учиним осим да сачувам тај жар који се налази у пепелу. А Црна Гора током Другог свјетског рата доиста је била спепељена и покошена, бар Црква је била покошена, ова видљива, људи и свештеници, и додатно закрвљена међу браћом. Доћи у такву Црну Гору могао је само онај који носи велики унутрашњи огањ, велико знање и стрпљење, велики духовни и људски капацитет.”

Мићовић је истакао да у Митрополиту Амфилохију најприје видимо нашег народног човјека те да је он ликом тако и изгледао, а да је његово духовно занимање потврђивало оно што је у народу често присутно у нашим људима:

“Та чежња за мудрошћу и брига за човјека, и пажња за човјека и осјећање да је човјек чудо ког треба пажљиво пробудити, да кажем педагошким речником, васпитати или Његошевим напитати, нахранити. Једна од рефрен ријечи или пословица Митрополитових јесте кад види неку душу која је жедна, која тражи Бога и која би све дала за тај додир: То је душа гладна и жедна Бога живога. Сад би се могли задржати и на овом изразу Бог живи, јер у схватању мислилаца има и Бог као неки апсолут који нема ту неку непосредну везу са човјеком, ту љубавну везу. И мислим да је то основна црта његовог духа – жеђ и глад за Богом живим. На њему се видјела та харизма и то стално обнављање и напајање Духом живим којим је привлачио људе и цио народ, ако смијем рећи све оне који би се могли назвати народом који рађа и који се препорађа и стреми оном Божијем лику у себи.”

Књижевној трибини су присуствовали Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Епископ рашко-призренски г. Теодосије,  а њен модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Сјутра, 30. октобра, на годишњицу упокојења блаженопочившег Митрополитa Амфилохија, у оквиру богослужбеног дјела “Дана Митрополита Амфилохија”, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици биће служена Света заупокојена литургија и помен на његовом гробу, са почетком у 8 часова.

Светом службом Божијом началствоваће Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење више архијереја Српске православне цркве.

Митрополит Амфилохије преминуо је у петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Његови земни остаци сахрањени су 1. новембра у крипти Саборног храма.

Весна Девић

Фото: Лазар Шћекић