- Воштаница васкрслим жетеоцима
- Владика Теодосије служио парастос жетеоцима у Старом Грацку
- Живојин Ракочевић: “Мирис дјеце Старог грацка“
- Момирка Чанковић: ,,23. јул- дан који је обиљежио наше животе“
Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 23. јула 2021. године, у Старом Грацку парастос за 14 Срба жетелаца, који су мученички пострадали од албанских терориста на данашњи дан 1999. године. На молитви су се као и свих година сабрале породице, родбина и пријатељи жртава, директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић, представници српских институција. Беседећи, владика Теодосије је истакао да село Старо Грацко “сведочи наше страдање, али и наш опстанак и истрајност на нашем светом Косову и Метохији”.
“Невине жртве, мештани овог села, жетеоци, радници, трудбеници, положили су свој живот и страдали су од руку злочинаца, крвника, оних који не знају за Бог, за правду, за истину, они су узели у своју руке да деле правду си учинили невиђен злочин на овим просторима” рекао је владика Теодосије.
“Ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који носимо Крст Христов кроз овај живот, знамо да нам је суђено да страдамо јер је Господ рекао “мене су гонили и вас ће гонити”, подсетио је Епископ рашко-призренски. “Јагње Божије принео је Себе на жртгву за спасење свих људи, а ево и после Њега многи свети и многи осењени крсним знаком и крштени, страдали су ради Христа, ради правде и ради истине и ради спасења душе”, рекао је владика Теодосије.
У Старом Грацку су на данашњи дан 1999. године, током жетве, убијени Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Боско Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
2020. године навршило се стотину година од постанка села Старо Грацко док се на дан 23. јула исте године навршило двадест једну годину од страдања четрнаест жетелаца у у овом селу код Липљана.
Живојин Ракочевић: “Мирис дјеце Старог грацка“
,,Љубица Живић је испунила Косовски завјет својим личним примјером, свједочећи да се завјетна земља не оставља. Она је задржала седам својих унука у Старом Грацком, иако убице њихових синова и очева туда пролазе. Памтим њене ријечи: ,,Подизала сам своје унуке а нико ми сузу није видио”. То је једна тешка неправда, која се по невиности људи и по томе што је злочин истражен и што се о њему све зна, сврстава у најапсурдније жртве нашег народа. С друге стране то су жртве којих се са посебним односом пијетета и светости сјећамо, са животном надом да ће правда достићи њихове убице које познајемо“, казао је 2020. године за ову емисију Живојин Ракочевић предсједник Удружења новинара Србије директор Дома културе Грачаница.
Момирка Чанковић: 23. јул- дан који је обиљежио наше животе
Момирка Чанковић, која и данас живи у Старом Грацком тада је имала 29 година и живо се сјећа свега што се дешавало тог дана. Она каже да је тај 23. јул обиљеживо њен и многе друге животе.
„Било је вријеме жетве и пошто смо данима од британског Кфора тражили пратњу да уђемо на њиве и да обавимо посао, а нисмо је добијали, ријешили смо да се сами организујемо. У то вријеме су се већ смјењивали озбиљни инциденти, бомбе и напади од стране Албанаца. Било је врло напето. Ипак, с обзиром да смо у селу имали два комбајна, пала је одлука да се крене у поље, али је договор био да се не ради после шест увече. Људи су се поделили у двије групе, једна је чувала стражу, а друга је радила. У неко доба, још је био дан, комбајни су враћени у село и мислили смо да је све готово и да је опасност прошла“, присјећа се Момирка.
Оно што је након тога услиједило неће никада заборавити.
„Испоставило се да се нису сви вратили у село. Мјештани Драган Одаловић и Стеван Лалић пошли су да виде шта се дешава. На пољу су затекли трактор који је радио и на коме су била упаљена светла, а поред возила лежао је убијени Слободан Јанићијевић. Када су видјели да је мртав, нису ишли даље, јер је већ пао мрак. Покушали су да добију централу Кфора у Липљану. Међутим, на централи је радио Албанац и упорно је спуштао слушалицу. Стеван је сјео у ауто и отишао у Липљан. Обратио се првој патроли британског Кфора и рекао шта се десило. Патрола је дошла на наша поља и остала у шоку“, прича Момирка.
Ни сами припадници Кфора нису очекивали, вјерује Момирка, да ће видјети овакве сцене.
„У селу, у први мах, нисмо знали да су сви мртви. Британски припадници Кфора су чланове породица чија су тијела нађена на њиви одмах одвели у Дом културе. Читав Кфор је тада био у паници, јер нису знали шта их је снашло. Породице су последње сазнале шта се десило и то тек када је Мајк Џексон, командант Кфора, дошао у село, а то је било око пола два ноћу. Ти јауци и лелеци били су стравични…“, присјећа се Момирка Чанковић.
Са Момирком смо разговарали за потребе емисије ,,Косметска кандила“ на годишњицу страдања жетелеца 2020. године.
Породице страдалих и даље чекају правду и надају се да ће починиоци бити пронађени. Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину.
У Старом Грацку данас живи око 150 Срба, а прије 1999. године било их је више од 500.
МИРИС ДЈЕЦЕ
(Љубица Живић из села Старо Гацко, у јулу 1999.године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.)
„Брате, изађимо у поље!
Родило је жито“,
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.
А ја не волим кад толико роди
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу
оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
нека га поједу птице
немој га дјеци у уста.
Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.
Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће,
ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,
да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.
Живојин Ракочевић
Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душе слугу Твојих: Милована, Јовице, Рада, Андрије, Слободана, Мила, Новице, Момира, Станимира, Бошка, Саше, Љубише, Николе и Миодрага и свих страдалих на Светој српској земљи…
Слободанка Грдинић
