На данашњи дан, прије двадесет пет година киднапован монах Харитон (Лукић)
Отац Харитон је ширио мир на све нас јер је из њега зрачила молитва
За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке албанских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине.
Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену.
Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година.
Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) говорио је о. Харитону кроз један догађај који се догодио неколико дана прије његове мученичке кончине када је осјетио његов мир, својствен великим подвижницима.
„О. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину прије мученичке смрти. Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумио, и за шта нисам ни био спреман. То се догодило на хиротонији Владике захумско-херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено мјесто у врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на његово мјесто су случајно смјестили о. Харитона, за кога се није нашло друго мјесто. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је постао монах. Али, чим је он сио поред мене, од њега се ширило такаво осјећање мира, да сам ја био у чуду. Како је могуће — помислио сам — да за само годину дана монашког живота човек стекне такав мир. То је био потпуни мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сјећам се да су му руке биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе деценије монашког живота, који је прошао све проблеме и искушења и који се удостојио мира. Такав мир сам већ осјетио поред неких људи, великих подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен. Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је он просто сијао. Послије неколико дана, он је мученички погинуо.”
Игуман светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, архимандрит Михаило, говорећи за Радио Светигору о ратним годинама страдања нашег народа, светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа.
Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију ,,Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања.
“Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“, каже отац Данило.
Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.
“Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“, сјећа се свог сабрата отац Стефан.
