Kosmetska kandila

Kosmetska kandila LXXXI

Ime: 10. 04. 2021 br. 81 KOSMETSKA KANDILA otac Jovan Radosavljevic; Opis: Voštannica ocu Jovanu (Radosavljeviću) Tip: audio/mpeg

Voštannica ocu Jovanu (Radosavljeviću)

Ovo izdanje emisije “Kosmetska kandila” je naša voštanica kandilu žive vjere u živoga Boga Arhimandritu Jovanu (Radosavljeviću) koji je usnuo u Gospodu 8. aprila 2021. godine, na praznik Svetog arhangela Gavrila.

 

Patrijarh Porfirije na sahrani arhimandrita Jovana: Gospod ga pozvao kad je bio najspremniji!

Arhimandrit Jovan RadosavljevicArhimandrit Jovan Radosavljević koji se upokojio u Gospodu na praznik Sabora Svetog Arhangela Gavrila, 8. aprila, prema sopstvenoj želji počiva na monaškom groblju manastira Lelić, kraj Ave Avakuma, dugogodišnjeg igumana Svetonikolajevske obitelji, koji je zemaljski skončao istog dana pre tri godine.

Uz sasluženje više sveštenoslužitelja iz više Eparhija SPC, aupokojenom Liturgijom ovoga jutra (10. april), načalstvovao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop vranjski g. Pahomije, u čijoj je Eparhiji poslednje godine monaškog života proveo arhimandrit Jovan, uz braću arhijereje: Njegovo Preosveštenstvo Episkopa kruševačkog g. Davida i Njegovo Preosveštenstvo Episkopa niškog g. Arsenija.

Posle Svetog jevanđelja besedio je Episkop kruševački David koji je istakao da je za nas ključno saznanje da smo svi Božja tvorevina, da smo ljudi, ali da je smisao života oličen u očekivanju Onoga pred koga ćemo izaći na sud. Sa tim saznanjem živeo je arhimandrit Jovan čiji život Episkop David ocenjuje kao primer vernosti Gospodu, ali ispunjen brojnim teškoćama i iskušenjima. „Njegov dug zemaljski život bio je ispunjen patnjama i stradanjima, izneo je svoj krst jasno i bogobojažljivo“, posvedočio je Episkop David.

Nakon liturgijskog sabranja odslužen je pomen kraj odra arhimandrita Jovana. Načalstvovao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop novosadski i bački dr Irinej uz sasluženje pomenutih Episkopa, kao i vikarnog Vladike mohačkog g. Isihija. U međuvremenu su se saboru priključili Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije i Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski g. Jovan. Pomen je odslužio i Patrijarh Porfirije. Pred početak monaškog opela došao je i Episkop Jovan Purić.

Upriličena je litija oko manastirske crkve, a opelo u letnjem oltaru je služio Patrijarh Porfirije uz sasluženje pomenutih Episkopa i velikog broja sveštenoslužitelja. Besedio je Patrijarh Porfirije koji je naglasio da je Gospod arhimandrita Jovana pozvao Sebi kad je otac Jovan bio najspremniji. Od njegovih brojnih lepih osobina izdvojio je smirenje i skromnost, podvlačeći da je u svom dugom životu doživljavao i brojne uvrede i poniženja, koja je nosio kao radost i blagoslov Božji.

Nakon Patrijarha Porfirija besedio je i Vladika Irinej koji je podvukao da je arhimandrit Jovan ugađao Bogu, služio mu verno i posvećeno, kao i da je njegov život bio u znaku Krsta i vaskrsenja. Sebe naziva njegovim skromnim i nedostojnim učenikom, ali i duhovnim sinom oca koji je bio saborni čovek, negujući u sebi crkvenu svest.

Na tonskom zapisu besjede Patrijarha Porfirija blagodarimo Marini Marić i Radiju “Istočnik”.

 

Blagodareći sestri Oliveri Radić novinaru i profesoru iz Orahovca prenosimo intervju koji je Olivera sa, blažene uspomene, ocem Jovanom snimila o Vidovdanu 2015. ljeta Gospodnjeg.

 

Olivera Radić: Sa arhimandritom Jovanom Radosavljevićem po Kosovu i o Kosovu

Jedan od najstarijih monaha u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi i dugogodišnji profesor Prizrenske Bogoslovije arhimandrit Jovan Radosavljević, poznatiji i kao deda Jovan, iako mu je 88. godina života, dolazi na Kosovo kad god mu se za to pruži prilika. I ove godine u dane oko Vidovdana došao je da se na Gazimestanu pokloni senima kosovskih junaka koji su živote položili za Krst časni i slobodu zlatnu, ali i da poseti Prizren, Bogosloviju, Svete Arhangele, Bogorodicu Ljevišku, crkvu Svetog Đorđa. Da obiđe i Dečane, i Zočište i Gračanicu, popriča sa ljudima u Orahovcu i Velikoj Hoči.

1A ima i o čemu da priča. U svom višedecenijskom životu u Prizrenu, najviše živeći i radeći uz tadašnjeg episkopa Pavla (potonjeg patrijarha našeg svetog), često je u nedostatku sveštenika išao među ljude, služio liturgiju po selima i manastirima. U Dečanima je često zamenjivao oca Makarija, dok je bio bolestan, a u Zočištu pomagao obnovu konaka. Iz Velike Hoče nosi sliku kada je sa princom Tomislavom Karađorđevićem išao u posetu porodici Spasić u čijoj se kući nalazi Jerusalimska soba, sa ikonama koje je njihov deda doneo iz Jerusalima sa hadžiluka. I tada ga je kako nam je pričao, iznenadilo da sa ikonama u kući čuvaju i sliku starog kralja Petra Karađorđevića, što je za to vreme komunizma bilo retko, ali i opasno.

Posle noći u Svetim Arhangelima, i ranog ustajanja, uz žubor Prizrenske bistrice, otac Jovan se uputio tamo gde ga je srce vuklo-u Bogosloviju. Bio je, pre nekoliko godina, ali je ga je dočekala popaljena i uništena. A sada kada je kročio u kaldrmisanu portu Bogoslovije pred njim se pokazala drukčija slika:

“Kada sam bio pre nekoliko godina sve ovo je bilo u dosta žalosnom stanju- priča otac Jovan.- A sad vidim da je Bogoslovija dobrim delom obnovljena. Čika Simina zgrada iz 1871. je mnogo lepša i funkcionalnija, nego što je bila. Spolja je ostalo sve kako je bilo ranije, a iznutra je modernizovana, učinjene su mnoge pregrade, onako kako odgovara sadašnjem vremenu i izuzetno je urađena, hvala Bogu. I nova zgrada je bila zapaljena, ali vidim sada da je ta zgrada cela skoro obnovljena, još malo da se sredi iznutra i da se unese nameštaj i može da se živi normalno, da se funkcioniše. Vidim da se i druge zgrade, prostorije, obnavljaju. I stanovi gde smo mi nastavnici boravili, lepše su sređeni nego što su bili. I moj stan gde sam bio ja, to je milina sad videti, nema onog mog kreveta koji sam ostavio, kao vojnički sa dva vojnička ćebeta. Ali, radujem se, što sam pre 17.marta, zahvaljujući Bogu i upravi manastira Dečani i vladici Teodosiju, tada starešini Dečana, izneo knjige iz Bogoslovije koje su ostale kada smo je morali napustiti 1999.godine. I evo, do juče se videla šteta šta je čovek učinio, ali s druge strane, ako posmatramo knjigu Božju vidimo šta je Bog učinio svojom moći . On pokrene, nađe ljude, udesi ko će sve to i da obnovi. Vladika Nikolaj je često govorio da treba da imamo poverenje u Boga i punu veru i da znamo da Bog ne zaboravlja nas, ako mi njega ne zaboravljamo. To je veoma važno u ljudskom životu, jer ako je Bog stvorio čitav ovaj svet i nas u svetu i svako biće, on brine o tome i možda će tražiti od nas u svoje vreme zadatak prema svome Jevanđelju koje je Gospod Isus Hristos doneo i nama ostavio, kao svoj zakon, kao svoj savet, kao uput kako mi treba da živimo i da radimo na zemlji radi Boga, radi Neba, radi Carstva Nebeskog. Mi smo ovde po veri našoj privremeno postavljeni, a otadžbina je prava razumnih ljudi sa svešću, sa savešću Nebo.

2Obilazeći Bogosloviju i prostorije gde je nekada bila njegova soba, otac Jovan se prisetio vremena kada je tu došao kao mlad jeromonah sa vladikom Pavlom, sa kojim je još od dečaštva svoga, pre monašenja, negde od oktobra 1945.godine bio zajedno u manastiru Vujnu, pa u manastirima Rača kod Bajine Bašte i Blagoveštenju u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

-Po dolasku u Prizren mnogo smo radili, priseća se otac Jovan. Kod vladike sam bio pridvorni monah i pomagao sam mu u parohiji u koričenju knjiga. Sva Jevanđelja koja su bila po crkvama oštećena, rasturena, a nisu smela da se štampaju nova, jer komunisti nisu dali, vladika donese kod mene, i kaže ,,Evo, imaš posla“. A ja rasturim sve to na tabake, pa onda okrpim tabake, sredim, sašijem i kaširam. Onda napravim karton, formiram korice, a on oblači korice u kadifu, odnosno u pliš, crveni, fini, pa stari oklop koji je bio na njima odnese u Beograd, pa posrebri ili prezlati, dotera, kao da je novo. Pa sa apetitom kuca korice, sređuje. Tako smo radili. I u parohiju smo išli, nije bilo sveštenika dovoljno u Prizrenu, pa on kaže,, Ja odoh u neki manastir u selo gore a ti idi u Devič, Dečane, Gračanicu“.

Dok je obilazio Prizren i obnovljene svetinje, otac Jovan se kao dete radovao i dugo stajao pred svakom očišćenom freskom u Bogorodici Ljeviškoj, i maloj crkvi Svetog Đorđa. Dolazio je tu stalno pre rata, i stajao pred likovima svetaca, molio se svaki put kad je srpski narod doživljavao razne poteškoće. Stajao je dugo i pred ikonom Bogorodice Prizrenske koja sada stoji u kapeli Svetog Lazara Četvorodnevnog u Arhangelima.

– Znam ovu ikonu, stajala je u velikoj crkvi Svetog Đorđa, a mučenik Hariton, na ovoj fresci iznad ikone je postradao te 1999.godine od Šiptara. I Sveti Arhangeli su popaljeni, uništena je ona zgrada sa kapelom, ali evo sada vidimo da je Božjom pomoću i zauzimanjem vladike Teodosija i oca Mihajla i pokretanjem priložnika i ostalog, opet oživela. Konak je lepši nego što je bio, udvostručio se konak, lepa kapela i jedna i druga. Vidi se da je živ manastir. A juče sam bio u Svetim Vračima u Zočištu i video sam da je i tamo mnogo obnovljeno. Pregledao sam ceo manastir i verujte, čovek ne može da se zadivi delima Božjim – kazuje otac Jovan.

Još i tada dok je radio u Prizrenu, otac Jovan je puno pisao. Beležio je događaje, susrete, posmatrao ljude, i život u manastirima. Sa pisanjem je aktivnije počeo da se bavi posle odlaska sa Kosova. Napisao je brojne monografije o manastirima Rači, Studenici, Žiči, Ježevici, Blagoveštenju, pisao o vladici Nikolaju i avi Justinu koje je lično poznavao, o monaštvu, o biblijskim temama. Pisao je i o Patrijarhu Pavlu, ali uvek izdvaja svoje pesme o Kosovu:

3O Kosovu sam pisao, po svesti i savesti i po bolu jednome: što je to tako, što smo mi ljudi takvi, padamo nekada nisko, ne razmišljamo puno o sebi, nego smo suviše sujetni, ili nervozni i napunila nas neka sila ili mržnje, ili osvete, ili čega, da smo gotovi da radimo ono što ne valja, ono što nije dobro. Kukao sam i pisao. Tužna je to pevanka bila. I onda da ne bih kukao mnogo, ja sam propevao. Zato sam napisao celu pesmaricu, pa sam to objedinio u knjigu,, Pesme i poeme koje pokazuju vreme“. Tako sam naslovio, da prikažem i kroz pesmu na neki način, da nemamo razloga da kukamo i kad je teško, jer je Bog pred nama. Bog je sudija glavni i on ocenjuje sve radove naše, ako mi umemo da radimo ono što Bog želi i kada zapne, kada dođe do kriznih slučajeva da to ostavimo da to Bog završi. Mi možemo trenutno da se osetimo nelagodno, pa da predamo Gospodu,, Gospode ovo nas iznenađuje, ne možemo da se snađemo u ovakvoj situaciji teškoj, ali Ti možeš sve i Tebi predajemo i sebe, Ti da se snađeš za nas!“. Bog je glavni sudija, a ne čovek. Ako čovek hoće sam da presudi sve, onda će Bog da okrene leđa, da stane, pa izvolte, pa ćete videti šta ćemo mi učiniti. Nikada čovek ne može sam da učini što Bog može. Zato je potrebno uvek da se oslonimo na Božju pomoć, Božji sud, na Božju milost, na Božju dobrotu, na Njegovu vlast, na ostalo sve. Ako umemo tako da živimo onda ćemo biti zaista narod Božji i nema da se čega na svetu bojimo osim greha.

Jedino ako se Bogu obraća, po ocu Jovanu, srpski narod može da vrati Kosovo da bude kao pre, i da se obovi i svaka kuća i svaka svetinja. Kako kaže, Bog onda pregaocu daje mahove, a čoveku kroz stradanje daje večnost, jer se pokazalo sa su najveći i najbliži Bogu oni sveti mučenici koji su živeći po Božjem zakonu bili od neznabožnih ili bezbožnih ljudi mučeni i usmrćeni.

-Eto to mi ljudi to treba da znamo i ja se radujem kad vidim da ovde sve ide kako Bog oće. Na prvi pogled može da bude kako ljudi oće, ali ako pogledamo drugu stranicu, lestvicu, vidimo da ipak biva kako Bog određuje. Zato nemamo potrebe da strahujemo mnogo, nego da budemo verna deca Bogu koji je veran, i da se ne bojimo ničega do greha.

A o tome da li je zbog svojih grehova srpski narod kriv što se sve ovo dešava sa Kosovom, otac Jovan kaže da to mi ne znamo, ali da ne mora da bude tako:

-Ne znamo mi, koliko je to. Mi smo skloni da optužujemo sebe, i to ima neku cenu da čovek počinje od sebe da traži prvo svoju krivicu, da traži gde sam ja kriv, da bude ovako. Ali, ako se setimo Jevanđelja kad apostoli pitaju Hrista zašto je onaj gluv, ili onaj nem, ili onaj oduzet bio, 38 godina bolestan, ,,da li on ili roditelji njegovi, ko zgreši?“ On odgovara ,, ni on ni roditelji njegovi, nego da se proslavi ime Božje!“.Zato ne smemo mi uvek tako misliti da ne bi otišli u drugu krajnost. Naše je da počnemo sa sobom: da se čuvam koliko mogu, da ja nisam uzrok, a Bogu ostaje da on odredi, možda on oće da proba našu veru, naše trpljenje, našu izdržljivost, možda verujem da su naši svetitelji koji su pred Bogom kao veliki molitvenici da se oni mole za svoj rod, narod i da traže i pomoć i milost od Boga, jer i mi svi živimo u milosti Božjoj, ne u svojoj pravdi. A ne kao što misle moćnici i silnici da su oni pravda, da nose zakon u sebi, nose sve kao mali bogovi nekakvi zemaljski . Ali ne može tako biti, ne može čovek da se hrve sa Bogom i da postavlja sebe na isti nivo sa Bogom. Mi smo mravi prema Bogu.

I zato ako tako posmatramo, po ocu Jovanu, za Kosovo ima nade:

-Ako mi imamo puno poverenje u Boga i ako se molimo i obraćamo Bogu, On će naći načina kako da zbrine nas. Mi sad vidimo da smo zbog nečega u nemilosti kod mnogih zemalja, nažalost kod nepravoslavnih i neslovenskih najviše, i sad da li ima tu nečega, da neko radi sa te strane, to Bog znade i on će odrediti. Ne možemo mi to meriti, jer ako počnemo meriti i mi ćemo pasti u zabludu pa ćemo praviti greške s druge strane. Ali, ako to predamo Bogu, jer Bog je dao za to razum i mudrost. Kažu zmija prvo čuva glavu – život prvo čuva, jer sve drugo može da se nadomesti. Tako i mi, moramo da čuvamo ne samo glavu, nego dušu svoju, obraz svoj. Ali, na žalost, mnogi su danas silnici, moćnici koji ne znaju ni za savest ni za dušu svoju. Oni kažu ,,ja se ne borim za Carstvo Nebesko, nego za zemaljsko, za telo, za ovo, za ono“. Ne osećaju ni Boga, ni duhovni svet, ni u sebi ni oko sebe, i onda misle da mogu da rade šta hoće, ali će videti. Istorija je pokazala drugačije kroz vekove u svim narodima. I u svim naraštajima je pokazala drugčije. I pre Rimskog carstva i posle Rimskog carstva, gde su završili svoje živote, nisu se proslavili, nego su se survali do pakla i obrukali su se svojim delima nečistim. Zato ne treba se bojimo, naše je da živimo časno, po Božjem zakonu da se uvek okrećemo Bogu, da bi se Bog okrenuo prema nama. Bog je milostiv i neka ima deset pravednika u jednom narodu, On može da pomiluje taj narod zbog tih deset. A mi imamo Svetog Savu, imamo Svetog Simeona, Nemanjića svetitelja sedamdeset, osamdeset, imamo i vladiku Nikolaja, i oca Justina i danas dvojicu iz Amerike crkva ih kanonizira i ko zna koliko mučenika, koji su mučenički stradali, zbog vere svoje i zbog imena svoga, a ne zbog bezakonja. Uzmite i Jasenovac, i Kosovo i van Kosova, i ovde do današnjega dana. To sam Bog zna. A mi uvek moramo voditi računa da Boga ne vređamo, da se Bogu obraćamo i da se trudimo da živimo i časno i pošteno, pomažući i sebe i druga pored sebe.

I Kosovo je nama dato u svoje vreme, kaže ova starina otac Jovan. -E sad koliko smo mi zaslužni za Kosovo ili nismo, to Bog znade. Može neprijatelj da dođe i da zahteva nešto kao što danas rade silni, moćnici mnogi, bace oko na naš narod, na našu veru, na našu imovinu i sve što imamo mi i da nas srozaju prvo moralno, jer smatraju ako oni objave da smo mi niko i ništa da smo demonizovani, da to mora tako i biti. Pa govorili su Jevreji to za Gospoda toliko puta, pa on je vaskrsao i vazneo se na Nebo četrdeseti dan i kazao nama ,,gde sam ja tu će biti i sluga moj, idem da pripremim mesto“Ne mogu sile ljudske stati Bogu na put, ne treba mnogo da se sa te strane bojimo i borimo i da nešto planiramo van Boga, nego sa Božjom ljubavlju i milošću i ako budemo tako Bog će nas uvek sačuvati i održati i doće sve na svoje mesto.

Olivera Radić

Pravoslavie.Ru, 9 iюlя 2015 g.

 

8. aprila 2021. godine, na praznik Svetoga arhangela Gavrila, u Novom Sadu, upokojio se u Gospodu arhimandrit Jovan Radosavljević, dugogodišnji profesor krčke, prizrenske i niške Bogoslovije.

Arhimandrit Jovan Radosavljević, svjedok i hroničar, pisac i profesor, učenik i rođak Svetog vladike Nikolaja i Svetoga Justina Ćelijskog, sabrat i duhovno čedo Patrijarha Pavla, Svetoga Jakova (Arsovića) Tumanskog, o. Julijana Studeničkog, o. Antonija Dragovića, Sv. Sevastijana Dabovića, o. Jovana Rapajića, o. Mojsija Hilandarca…

Rođen je u blagočestivoj seljačkoj porodici 1927. godine u Leliću, kod Valjeva, gde je završio četiri razreda Osnovne škole. U manastir Žiču, kod Svetog Vladike Nikolaja, dolazi 1938. godine.

Posle stradanja manastira Žiče 1941. godine prelazi u Studenicu. Iz Studenice, u najburnijem periodu rata, o Duhovima 1944. godine, odlazi u svoj rodni Lelić, odakle, zbog velikih ratnih dejstava u tom kraju, odlazi u manastir Vujan, a zatim u Blagoveštenje u Ovčar Banji. Posle odsluženja vojnog roka 1950. g. odlazi u manastir Raču, gde je, u međuvremenu, prešlo celo bratstvo Blagoveštenja. U Rači je i zamonašen 1950. godine na praznik Usekovanja Svetog Jovana Preteče i dobio monaško ime Jovan. Posle deset godina, celo bratstvo Račansko prelazi u manastir Studenicu. Kao studenički sabrat, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Germana, administratora eparhije žičke, ali i episkopâ Pavla raško-prizrenskog i Vasilija žičkog, odlazi na školovanje u Bogosloviju u Prizren, koju završava 1966. godine, zatim u Beograd, gde na Bogoslovskom fakultetu diplomira 1971. godine. U Atini je na postdiplomskim studijama boravio 1971-1974. Godine 1974. iz Atine, po poslušanju Svetom arhijerejskom sinodu, prekida svoje postdiplomske studije i odlazi u manastir Ostrog da primi dužnost Upravnika Monaške škole. Za nastavnika Bogoslovije u Krki postavljen je 1977, a godinu dana kasnije za nastavnika Prizrenske Bogoslovije, gde će ostati do kraja svoje pedagoške karijere (2001.) i onda kada je Bogoslovija iz Prizrena premeštena za Niš 1999. godine. Bio je ispovednik nekoliko godina u bogoslovijama u Beogradu, Karlovcima i Kragujevcu. Bio je ispovednik i sveštenstva Eparhije bačke. Godine 2012. odlikovan je ordenom Svetoga Save drugog stepena. Poslednje godine svoga života proveo je u manastiru Svetog Stefana u Gornjem Žapskom, Eparhija vranjska, okružen pažnjom i ljubavlju sestara monahinja.

O. Jovan je bio posvećen profesor, koji je iskreno voleo svoje učenike, koji su, opet, u njemu prepoznavali istinskog pedagoga, oca i duhovnika sa autoritetom koji je izvirao iz ljubavi koju je osećao prema sveštenom pedagoškom pozivu i svojim vaspitanicima. Vaistinu, o. Jovan je bio iskreni prijatelj svima sa kojima je dolazio u kontakt, jednostavan u ophođenju, neposredan i otvoren, a intenzivnog unutrašnjeg života, nepretenciozni znalac, plodan pisac, letopisac, živa enciklopedija ljudi i događaja, hodeći Starečnik Srpske Crkve, milozvučni slavuj, učitelj, gospodin… I sve ovo pobrojano ne iscrpljuje divnu ličnost ovog tihog i skromnog monaha, prijatelja i sažitelja Svetih.

Svi mi koji smo imali sreću i blagoslov da ga poznajemo, da sazrevamo pod zracima blagodatnih energija njegovoga hristoljubivog bića, nadahnjivani njegovom ljubavlju prema lepoti crkvenog bogosluženja i života, blagodarni smo Bogu što nam ga je darivao. Ostaće večno u našim molitvama i mi, sasvim sigurno, u njegovim. Neka mu je večan spomen!

Gospode, nama slugama tvojim nije smrt kada izlazimo iz tela, i Tebi  Bogu našem dolazimo; nego je to prelazak iz najtužnijeg u najkorisnije, u najslađe, u pokoj i radost. Zato, sa Svetima upokoj, Hriste, usnuloga slugu Tvoga arhimandrita Jovana, gde nema žalosti i bolesti i uzdisanja, no gde je život beskonačni.

protoprezviter Dejan Krstić, 

profesor Bogoslovije u Nišu

Autor emisije Slobodanka Grdinić