,,Вратићу се у Витомирицу, живјети у парохијском дому и обнављати витомиричку светињу Светог Луке која је символ Васкрсења свих нас“, поручује рођена Витомирчанка сестра Момирка Вукмировић, која је 1999. године, пред налетом албанских екстремиста, морала да напусти своје вјековно огњиште.
Са благословом Његовог преосвештенства Владике рашко-призренског и косовско- метохијског г. Теодосија у суботу, 12. јуна од 16 до 21 сат биће одржано донаторско вече за цркву Светог Луке у Витомирици у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини у Београду.
Момирка каже да је Преосвећени Владика Теодосије потрдио свој долазак на донаторско вече и посебно истиче његов благослов и труд у изградњи парохијског дома у Витомирици и обнови ове Светиње.
“Владика Теодосије се, као Божији Архијереј, са великом љубављу и пожртвовањем несебично залаже да се све обнови наша црква. Са његовим благословом и ја ћу, ако Бог да, својим повратком у Витомирицу, учествовати у њеној свеукупној обнови.”
Момирка каже да је формиран Одбор за обнову Светиње који носи име, по оснивачу Витомирице, кнезу Витомиру.
“Предсједник Одбора је Предраг Пеђа Кнежевић, који је рођак свештеника Тома Кнежевића који је крстио све нас у Витомирици”, каже Момирка.
Сестра Момирка се са великом љубављу сјећа нашег Светог блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је 1999. године дошао у Витомирицу и, испред Задружног дома, молио Витомиричане да не одлазе са својих огњишта.
“Наш Свети Митрополит Амфилохије је молио Витомирчане да остану и обећао да ће он остати са њима да брани Витомирицу. Нијесу га послушали, протутњали су мимо њега у том ратном вихору. Остало је само десетак мушкараца међу којима су били и мој брат и братанац. Тада сам била са дјецом у Београду, нисмо ни сањали да ће доћи до одступања из Витомирице. Тада се наш Митрополит повукао у цркву и чувао је све док су дошли Италијани“, сјећа се са тугом Момирка те 1999. године.
Момирка Вукмировић каже да је црква Светог Луке у врло лошем стању. ,,Још су тамо вреће са пијеском које су Италијани, који су обезбјеђивали цркву, поставили када су Срби напуштали своја огњишта. Иако су војници заковали и прозоре даскама, то није спријечило Албанце да провале у цркву, поломе и потпуно униште олтар чија Часна трпеза је била од полудрагог камена – оникса из Пећке Бање. На крову је почео да расте коров а сама црква је зарасла у високо древеће, тако да постоји велика опасност да се, када падне снијег, то дрвеће поломи и сруши цркву. Хвала Богу зидови су, уз мање реновирање, за сада добри, док је унутрашњи дио комплетно уништен, јер се појавио буђ, због прокишњавања. Све у свему, стање у коме се налази витомиричка светиња посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки је једна веома тешка слика”, каже сестра Момирка и наглашава да је потребно доста улагања и посла како би мјесто сабора Витомиричана заблистало у пуном сјају.
“Позивам све који могу да прискоче у помоћ да саборно обновимо ову светињу Бога ради, Светог апостола Луке ради, ради православља и српства нашега ради. Страдамо… на све стране страда српски народ. Страдање се, после Метохије, наставило и у Црној Гори. Нас Србе би свуда да мијењају, да не будемо оно што јесмо. Али, по ријечима Господњим ко издржи до краја тај ће се спасити. Дај Боже да се сви окупимо у обновљеној цркви Светог Луке под небом Метохије и Витомирице која се налази на свега шест километара од Пећке патријаршије, светиње која нас је одржала и дала нам снаге да преживимо сва страдања. Пећка патријаршија и Мајка Божија Красница Пећка нас свуда прате, помажући нам да останемо при чистој памети и да не посустанемо”, каже сестра Момирка и додаје да ће се са обновом цркве обновити и наше душе, док ће се српски народ полако почети враћати у своју Витомирицу.
Момирка подсјећа да је недалеко од цркве у Витомирици у комунистичко вријеме формирано “Државно добро” од земље које су одузели од седамдесетак породица.
“То предузеће више не постоји, али се знају власници те земље, тако да преко адвокатских канцеларија са Косова и Метохије покушавамо да вратимо отету земљу власницима, како би се ту настанили људи који желе да се врате, као и они који раније нису, а жељели би да се настане у Витомирици. У питању је око 700-800 хектара земље плодне, равне, дивне…на километар од цркве па све до Белог Дрима. У записнику приликом одузимања земље је писало да је земља одузимана од оних ,,којима није била потребна, него им је била сувишна”, а зна се да је земља дијељена домаћинствима с обзиром на број чланова. Све је то српска земља, наша витомиричка земља, која треба да се врати Витомиричанима и да се ту направи једна фина проширена Витомирица. Држава Србија треба да подржи своју Витомирицу да се у њој обнови световни и црквени живот. Ту су велике могућности, нарочито за развој пољопривреде”, каже Момирка.
Сестра Момирка каже да је прогон Срба из Витомирице почео 1948. године када је забрањен повратак Србима, а нарочито су биле на удару породице које су имале више мушких глава.
“У последњем рату двадесет седам наших имања је узурпирано од неког адвоката из Пећи који је, долазећи до података власника, земљу преводио на своје име. После проглашења независности такозваног ,,Косова” учестало је отимање српске земљу и превођење на имена Албанаца. У Витомирици сада живи веома мали број док је прије 1999. године живјело преко хиљаду и по Срба. Многи Витомирчани су се упокојили ог туге јер су морали да напусте своја вјековна огњишта”, каже Момирка која је и сама 1999. године морала да напусти своју обновљену кућу и земљу у Витомирици и дође у Будву, гдје је као учитељица дочекала пензију. Ипак, све ове године срце је Момирку вукло да се врати у свој родни крај и након што је отишла у пензију она планира да се врати својој родној груди.
Село Витомирица је добило име по кнезу Витомиру. Након поплаве која је погодила, цијело ово мјесто било је метох Пећке патријаршије и било претворено у пашњак.
“Краљ Никола Петровић, који је са својом војском ослободио Метохију од Турака 1912. године, у знак захвалности због побједе над Турцима одлучио је и донирао значајна средства да се сагради црква Светог апостола и јеванђелисте Луке на најљепшем мјесту у Витомирици. Недалеко од Цркве формирано је и гробље на коме су се сахрањивали сви досељеници, сабрани из свих крајева Црне Горе. Било је ту свих црногорских племена од Приморја до сјевера Црне Горе, тако да је Витомирица била Црна Гора у малом. Одрасли смо на плодној, метохијској земљи коју су наши родитељи искрчили и припремили за обраду. Велика је част одрастати у Метохији гдје је све било благословено, и храна и вода док нас је гријало и обасјавало топло метохијско сунце”- са сјетом и сузама у гласу сјећа се Момирка, позивајући све људе добре воље да помогну да се Витомирчани поново саберу око своје цркве Светог Луке, како рече: Бога ради, Светог Луке ради и Православља и српства ради.
Слободанка Грдинић
