ПИШЕ: Јеромонах Макарије (Имамовић)
Ако желимо да се сјединимо са Богом и стекнемо вечни живот, морамо да се потрудимо око свог спасења, да га изграђујемо како апостол Павле каже „са страхом и трепетом“. Није довољно да само стихијски идемо кроз живот и онај који тако ради лута по беспућу овога света. Уколико човек нема довољно пажње и ако се не труди на правилан начин, макар био и у Цркви, сав његов труд ће бити узалудан јер како каже апостол Павле: „многи трче, али мало њих стиже на циљ“. Да бисмо стигли на тај циљ, а то значи да се сјединимо са Богом, морамо да имамо потребну пажњу. То зависи искључиво од нас и од тога да ли ми хоћемо ка Богу или смо и у којој мери везани за овај свет и жељни уживања у његовим страстима и сластима. Ту је сва борба и ту се одиграва борба вечног живота.
Свети оци нас уче да уколико тежимо да се сјединимо са Богом и да идемо правим путем ка Њему, да Га видимо онаквим какав Он јесте, а не онако како га наша прелесна и пала природа замишља, ако желимо да спознамо Бога који је оваплоћена Љубав – морамо да обратимо пажњу на три ствари. Оне су међусобно повезане и све су подједнако важне, а прва од њих је незнање. Владика Николај Велимировић каже да је незнање најгоре од свега, а одмах затим иде неверовање.
Дакле, незнање. Да бисмо ишли правим путем морамо да научимо која је права вера, да се свим својим срцем и свим бићем и умом трудимо да живимо на правилан начин, а не да се бавимо пролазним стварима овога света, ако немамо знање о правој вери узалуд се трудимо и нећемо стићи до Бога. Пре свега морамо да знамо шта је то што нам је потребно за спасење, али често се догађа једна страшна ствар, ми заправо не желимо да знамо – да желимо ми бисмо тражили, питали, куцали, отворила би нам се врата, јер нас Бог никад не оставља. Ипак, ми често правимо тежак промашај тако што нити питамо, нити тражимо, нити нас то интересује, успут нам је потребно да имамо Бога да нам помаже да радимо шта хоћемо и тако остајемо у незнању које је погубно по нас и наше спасење.
Друга битна ствар која угрожава наше спасење је заборавност. Човек који нема пажњу на путу спасења биће забораван, неће знати шта је јуче или било када урадио, јер му је ум расејан и његова пажња је заснована само на тренутним догађајима који му се одвијају пред очима. То је телесни начин живота и ако човек на тај начин буде ишао ка Богу то ће бити потпуни промашај. Дакле, на нашем путу ка Богу је важно да стекнемо пажњу и превазиђемо заборавност. Она је уско повезана са незнањем, јер човек који не зна и који нема веру у Бога, неће имати никакву пажњу и живеће на један безбрижан и бесловесан начин. Ми не смемо да заборављамо Бога. Размислимо само колико смо времена које нам се неће вратити потрошили узалуд, не водећи рачуна о спасењу и не помишљајући на Бога и вечни живот, колико смо само у току једног дана изгубили времена које нам је дато да бисмо се сјединили са Богом. Овај живот нам није дат да стичемо богатства овог света, свет пролази и завршава се, овај живот се завршава. Свуда око нас су гробови, једног дана свако од нас ће завршити у гробу и то је крај за овај свет и за овај живот. Остаје бесмртна душа која треба да се сједини с Богом, о васкрсењу мртвих и тело треба да се сједини, целокупан човек треба да се сједини са Богом и да васкрсне за живот вечни. Ако не будемо о томе размишљали, на томе радили, а то значи ако не будемо имали пажњу, онда ћемо сигурно имати заборавност а нажалост видимо да је већина нас има. Мало ко се труди да има ту унутарњу пажњу и да хода са Богом, као што каже цар Давид у Псалтиру: „Свагда видим пред собом Господа, Он ми је с десне стране да не посрнем.“ Онај који хода са Богом он га стално види, носи са собом, у свом срцу, у својој клети, у свом унутарњем бићу, он не размишља о свом послу, о свом богатству, о свом напретку, како ће зарадити, како ће се коцкати, како ће блудничити, о било чему што се супротставља спасењу, о гресима који се пројављују од непажње и заборавности, од заборава Бога и спасења. Бог је наше спасење и уколико будемо држали ту пажњу имаћемо Бога у срцу, бићемо с њим у заједници и спасење нам је већ близу. Kако ћемо изаћи пред Бога ако време нашег живота прође у непажњи, шта ћемо рећи Богу? Јесмо ли живели за Њега или за своју празну сујету? Размислимо добро, немојмо бити наивни и пре свега немојмо бити маловерни.
Осим незнања и заборавности, трећа велика опасност која се јавља у духовној борби православних хришћана са бестелесним силама које се супротстављају нашем спасењу је лењост. Она је темељ незнања и заборавности. Човек који је лењ и који се не труди око свога спасења, који не подстиче себе да служи Богу живоме, а кроз Бога и својим ближњима и својој заједници, да живи истински и еванђелски, нажалост узалудно губи време и пропада у овом свету. Ако се буде предавао лењости и стално чекао да неко други нешто уради за њега, да га неко други спасе, у тренутку смрти ухватиће га страшна паника јер ће схватити колико је био лакомислен, да је крај дочекао неспреман, а време је истекло. Ево видите како је то страшно. С друге стране, ако се будемо трудили, ако сад овог тренутка одлучимо да променимо свој живот, то ће значити и наше покајање.
Од овог тренутка, у каквом год се стању налазили и у коме год греху да лежимо, да устанемо и кажемо – од сада, од данас нећу више, почињем да живим заиста по Богу, нећу бити лењ за своје спасење, трудићу се, тражићу Бога, оставићу све сујетно у овоме свету, све своје разне грехе и страсти и сласти који ме привлаче јер ће све то у једном тренутку постати прах и пепео.
То је наша одлука да се покренемо на спасење. Ако се будемо обратили Богу на прави начин, покренули себе, одлучили да у покајању мењамо свој живот, да више нећемо да губимо време, доћи ћемо у стање истинске захвалности Богу. Размишљаћемо о свим доброчинствима која нам је Бог учинио од самог рођења, о самом дару живота који смо добили, а у Христу добијамо и дар вечнога живота, Бог нам даје да живимо у вечности са Њим, а ми то одбацујемо тако што не знамо, не верујемо, а онда нас још убијају лењост и заборавност. Потребно је да размишљамо и да захваљујемо Богу сваког дана говорећи заједно са псалмопојцем Давидом „Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао“ јер не знам хоћу ли ујутру бити жив или ће се мој живот баш вечерас завршити.
Немојмо бити лакомислени, захваљујмо Богу што имамо у животу многе ствари, што добијамо од Бога ту вечну љубав која се излива на свет и на сваког од нас понаособ, кроз то благодарење ћемо развити ревност за своје спасење, осећаћемо да смо дужни да служимо Богу и покренућемо се својом слободном вољом. Тако ћемо изаћи из те погубне лењости, неће нам бити тешко ништа да урадимо за своје спасење, ни да постимо, ни да се молимо, нити да идемо у цркву, ни милостињу да дамо другоме, неће нам бити тешко јер знамо да нећемо то носити са собом у онај свет и у живот вечни, ништа нам то неће значити, а ако дамо и очистимо себе од тог материјалног, е онда ће то имати вредност као вредност љубави према ближњем, а то ће показивати и вредност љубави према Богу. Зато немојмо да будемо немарни, упамтимо добро – немарност, заборавност и лењост убијају, а благодарност Богу доноси живот вечни и спасење у Христу. Kроз то добијамо смисао, наш живот ће добити смисао и наше молитве ће добити смисао, акатисти које овде читамо Пресветој Богородици добиће смисао и све ово за шта се молимо, што тражимо од ње да то има смисла, да ми хоћемо да се покренемо на спасење, тражимо да нам помогне у молитви и у свему а онда и ми морамо да се потрудимо јер ако нећемо онда је наше тражење узалудно, то је празна и бесмислена прича. Зато обратимо пажњу, одлучимо се сад, како каже у Јеванђељу, ево сад је дан спасења, сад је тренутак да се спасимо, сад одлучујемо хоћемо ли у вечни живот и у заједницу са Богом или остављамо свој живот и своје спасење зато што нам се чини да је то тешко и да нас наша лењост убија и савладава.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
