Док се год будемо сјећали наших сјајних и светих претходника и нас ће неко убројати у живе
У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу, 12. новембра 2023. године, одржано је представљање књиге о светим српским новомученицима и исповједницима ,,Сећање не сме да стане” ауторке Зорице Ковачев.
О књизи су говорили протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и Зорица Ковачев, ауторка књиге. Културно-умјетнички програм вечери уприличио је дјечији хор Свети Козма Етолски Школе вјеронауке при Саборном храму, који води вјероучитељица Ана Ненадић. Модератор вечери био је Борис Мусић који је у уводном дијелу говорио о првим вјековима мучеништва, као и о етимологији ријечи мученик:
,,Ријеч мученик можемо сагледавати у више равни. Када се дотакнемо основног значења у неизмијењеном облику, ова ријеч има значење које се уско повезује са страдањем уопште речено. Ову ријеч налазимо у Новом завјету у њеном грчком облику као μαρτυρ (мартир). И ту долазимо до јаснијег поимања коришћења ријечи мартир – мученик. Наиме, у грчком језику постоји неколико значења ове ријечи; у правном смислу μαρτυρ је свједок, очевидац, а у духовном је μαρτυρ појам који означава свједочење о примљеној вјери и истрајавању и ревновању за ту вјеру.”
У наставку Мусић је подсјетио на мисао Тертулијанову, да је крв хришћанских мученика била и остала сјеме за нове хришћане.
,,Крв хришћанских мученика била је и остала живо благодатно сјеме жртве и љубави према Богу и ближњима које непрекидно рађа нову живу Цркву, Цркву вјерних. Насупрот логици разних империја, императора, власти, у жељи да је или умање или потпуно униште, Црква је своје најдивније светитеље дала управо онда када је била притиснута проблемима, било да су они долазили изван или унутар самe Цркве.
У животу су увијек била два пута: пут добра и пут зла – пут врлине и пут гријеха. Пут добра и врлине тежи је, води кроз многе кланце и урвине, води у висину, захтијева напор, умара, стога њим иде мало људи. Пут зла и гријеха знатно је лакши и удобнији, јер је широк и води постепено наниже, не захтијева труда и муке, стога њим иде већина људи… Како је и записао Александар Солжењицин: Линија која раздваја добро од зла не пролази кроз државе, нити између друштвених класа, чак и између политичких странака, већ кроз свако људско срце”, подсјетио је Мусић.
Он је нагласио да је жртвена љубав истинска мјера бескрајног људског достојанства која жртвује себе за добро других, а не друге за сопствени егоизам:
Ове године навршила се осамдесет друга годишњица од страдања Српских новомученика у Јасеновачком логору. Попут хришћана првих вјекова, ми смо данас дужни да се на мјестима страдања православних Срба (јаме, пећине, логори, храмови који су данас порушени) окупљамо на молитву и саградимо цркве посвећене Новомученицима, и да следећи њихов непоколебљиви примјер истрајемо у вјери. Пут мучеништва врхуни у највећем и највишем акту љубави, то је љубав према Богу и према ближњима.
Жртвена љубав је истинска мјера бескрајног људског достојанства будући да права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости.
,,Каже Спаситељ да нема веће љубави од те да ко живот свој положи за ближње своје’ и да о тој заповјести висе сви пророци и закони. И књига уважене госпође Зорице Ковачев јесте једна угодна жртва принешена на олтар Божије љубави и вјечног сјећања. Сами наслов подсјећа нас да Сећање не сме никада да престане, а на то нас обавезује и дио молитве током помена упокојеним у нади на Васкрсење и живот вјечни: Сотвори им вјечан спомен Господе, вјечно сјећање, вјечан спомен којим ћемо се ми потомци спашавати, којим ћемо са њима разговарати, заједничарити и који ће одјекивати до свехвалног и општег Васкрсења. Амин Боже дај”, поручио је напослијетку модератор Борис Мусић.
Након уводних ријечи модератора, ријеч је узео протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, који је у уводној ријечи нагласио да српски народ јесте небески народ не због национализације неба, већ због многих мученика из рода нашег народа који је дат у нимбуду небеске правде:
,,Српски народ је у својој дугој историји много страдао. Српски народ је мученички народ, логорашки народ, такође и грешан народ, јесмо и небески народ јер смо у нимбус небеске правде дали многе мученике. Кад кажемо да смо небески народ, како је говорио Владика Атанасије блаженог спомена, ми не национализујемо Небо, већ онебесњујемо земаљску Србију, а бити небески народ на то је позван сваки народ.
Крвави XX вијек, вијек, који је отац Јустин назвао вијеком атомске технике и прашумске етике, однио је 28% српског народа кроз гудуре Албаније у Првом свјетском рату, изложен страшним звијерествима у шабачком крају и другим крајевима од Асутро-Угара, Бугара и других окупатора, како је и речено и опјевано: Нико не зна шта су муке тешке, ко не прође Албанију пјешке”, подсјетио је на ријечи Аве Јустина и ријечи народне прота Предраг.
Он је у даљем обраћању подвукао да истина увијек налази свој пут до оних који је траже искрено срцем и душом:
,,Нацифашизам је однио милионе и милионе жртава, а српски народ је и ту платио велику цијену. Истина увијек мора да нађе свој пут до срца и душе онога који је тражи, а тешко истини која није увијек истина, која има рок трајања.”
Прота Предраг је затим подсјетио на велику жртвену службу светопочившег Митрополита Амфилохија који је сваким атомом свог бића служио свом народу мирећи страдалничке, мученичке, али и братоубилачке ране:
,,Светопочивши Митрополит Амфилохије који овдје данас пред нама лежи када је дошао на цетињску катедру 30. децембра 1990. године обратио се пастви и народу ријечима: ,,Дошао сам да мирим живе са са живима и мртве са мртвима”. Драо је своје мантије по драчама, почев од Камничке Бистрице, испод леда Камника, Мајевца, Грахова, Ђурђевих Ступова и многих других стратишта у којима је Митрополит Амфилохије говорио управо ону истину Светог Владике Николаја О Боже, колико је живих међу мртвима и мртвих међу живима!
Наш је задатак, како и гласи наслов ове књиге, да се сјећамо, на једном мјесту ће Владика Николај рећи у Молитвама на језеру: Сјећања ме чине уморним и руше моја надања у сјутрашњи дан. То су сјећања која нас оптерећују, гдје размишљамо о томе је ли нас неко повриједио, шта нам је ко рекао, али, постоје сјећања која не блиједе и не умиру, нити умире онај који се сјећа. Док се год будемо сјећали наших сјајних и светих претходника и нас ће неко убројати у живе”,закључио је протојереј Предраг Шћепановић.
Након проте Предрага свима сабранима обратила се и ауторка књиге ,,Сећање не сме да стане” госпођа Зорица Ковачев, која је изразила велику благодарност и духовној заједници на позиву и препознавању значаја ове књиге, као и Митрополиту Јоаникију на његовом благослову и могућности да се представљање ове књиге и догоди:
,,На самом почетку да заблагодарим овој духовној заједници на позову да ми вечерас будемо овдје са вама, што су препознали значај новомученика и исповедника српских, да заблагодарим вашем и нашем, како га доживљавамо, Митрополиту Јоаникију на његовом благослову да дођемо и вечерас представимо ову књигу, али морам да кажем и да благодарим блаженопочившем Митрополиту који ми је малоприје дао благослов да могу да вам се обратим.
,Вјерујем да се он (Митрополит +Амфилохије) сада радује као и блаженопочивши Владика Атанасије, код којег смо јуче били на поклоњењу долазећи овдје у Подгорицу, што смо се сви ми овдје вечерас окупили да говоримо и да се подсјећамо да се молимо и вечерас и сјутра и у сваком трену нашим светим новомученицима и исповедницима српским”, истакла је госпођа Ковачев.
Она је у наставку рекла да је циљ књиге ,,Сећање не сме да стане” садржано и у наслови, али је садржано и у томе да се приближимо и боље упознамо са нашим прецима који су својом жртвом омогућили нама да данас живимо:
,,Циљ ове књиге је да се упознамо са нашим прецима, ово су најближи наши преци. У овој књизи су поменути и мученици из Црне Горе: Велички, Горње-полимски, Пивски, Свети свештеномуленик Јоаникије црногорски Липовац, сви они кони су записани у овој књизи на свим овим мјестима њиховог страдања милошћу Божијом. Ми се молимо да они буду заступници за све нас, за свеколики православни српски род, они ће нас најбоље разумети, они ће најбоље схватити наше патње, наше жеље и молитве јер су блиски нама и генерацијски и разумију проблеме времена у којем живимо.
Како су нас мученици свети окупирали у најпозитивнијем смислу речи, како смо ми њих заволели, ми посјећујући светиње у којима пребивају и стратишта где су страдали ми њих не тражимо више у хумкама, не поклањамо се на тај начин, ми их видимо на Небу, они нас благосиљају и сваки наш пут даље траје у радости васкрсења”, рекла је Зорица Ковачев, ауторка књиге ,,Сећање не сме да стане”.
Борис Мусић
Видео: Дарко Радуновић
