Девето вече 11. трга од ћирилице на тему „Проговори да видим ко си – радионица за развијање усменог израза код младих“, одржано је 23. августа у кући Ива Андрића на Топлој.
Ријеч као начин и језик као оруђе изражавања откривају идентитет човјека. Човјек постоји на темељу ријечи и као биће које се изражава. На то указује Свето Писмо у прологу: „У почетку бјеше Логос“, Смисао, Ријеч, Стварање. Библијска Ријеч као начин на који је Бог изразио и непрекидно изражава свој однос са стварањем, творевином и човјеком, указује на предање које је Божијим стваралачким Логосом уткано у људску природу као начин на који човјек убудуће иде ка свом вјечном назначењу.
Човјек је у преносном, иконичном смислу израз и ријеч, и путем свог усменог изражавања открива перспективу свог постојања пред Богом, свијетом и ближњима. Људски говор открива човјека у оној мјери колико човјек то допушта или не допушта, и у том откривању или неоткривању лежи и гради се смисао и људска судбина и његово крајње одредиште, истакао је у уводном слову Свештеник Зоран Миљанић и додао да би кључна реченица у људском житију гласила: Начин на који човјек себе представља одређује његов крајњи циљ. Другим ријечима, чињенице и аргументи у људском животу играју улогу искључиво и само кроз начин како их човјек интерпретира пред Богом, свијетом и човјеком.
Господин Босиљчић је указао на методе и праксу као начине којима човјек развија свој усмени израз, а потом како учествује у социо-културном простору заједнице.
У временима у којима живи, човјек постепено његује (или не његује) културу говора, начине изражавања како би се аутентично представио пред свијетом.
Говор почиње артикулацијом, јасним гласом и ставом. Акцентуација је такође битан фактор у предању смисла онога шта је речено и изговорено. Човјек је такође чулно биће, примјећује и усваја оно што на први поглед види, па је стога први утисак важан фактор у формирању става о некоме или нечему.
Да би се представио, човјек треба да усвоји одређена правила културе говора као индикаторе који помажу да се јасно представи и изрази па је неопходно научити и извјежбати став говора. Према примјеру Демостена, Босиљчић је нагласио да говорништво није природна датост већ да се кроз трудољубље формира и изражава. Говор је вјежба, артикулација је вјежба, акцентуација је вјежба, трема се не примјећује у наступу говорника осим уколико говорника не ода невербална комуникација. Заузети невербални став на исправан начин, гестикулирати са мјером и укусом све је то вјежба и тактика која се треба његовати у данашње вријеме.
У временима у којим живимо, у протоку тржишта и економије па и културе, у свеукупности социо-културног простора људске заједнице, ако се човјек аутентично не изрази, а да притом не мислимо на спонтану аутентичност, већ на јасно дефинисан став – тактичност, он без обзира на знање и стручност вјероватно неће добити прилику да се оствари у некој, рецимо, пословној прилици. Дакле, битан је став или начин на који се човјек од струке представља, а потом долазе прилике и остварења. Таква су правила данашњег доба. Као закључак предавања г. Босиљчића сматрамо да трудољубље никад није узалудно. Човјек и пред лицем Божијим заузима начине приступа и изражаја, с том изузетном разликом, што пред Богом важе другачија правила од свагдашњег свијета. Ово врло инспиративно предавање г. Босиљчића наставило се кроз духовите разговоре на исту тему и довело до закључка да се креативне радионице овога типа треба што чешће практиковати и уврстити у едукативне агенде образовних институција, као методе развијања усменог изражавања код младих.
Уредник програма био је магистар теологије и филозофије, свештеник Зоран Миљанић.
Извор: СПЦО Херцег Нови
