Branko Miljkovic

Културни магазин: Бранко Миљковић

Име: 14.02.2019 Kulturni Magazin -Branko MILJKOVIC 2; Опис: "14.02.2019 Kulturni Magazin -Branko MILJKOVIC 2". Тип: audio/mpeg

Уби ме прејака реч

 

Кажу да су га нашли у клечећем положају, са шеширом на глави, онако како је пјевао у једној пjесми: „Док охоли стоје/ Мудраци клече/ Пред тајном коју нико не разуме”.

У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, нађен је објешен српски пjесник Бранко Миљковић.

Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли

Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли

Нека ниче цвеће из проклетог тла

„Имао је само двадесет и седам година. Две поставке су се искристалисале, сасвим опречне, у вези са трагичним исходом животне судбине Бранка Миљковића: она званична, по којој је песник подигао руку на себе; и она, по којој су то други учинили, зауставивши га заувек у пуном напону живота и стварања.  То није само питање живота и смрти једног човека већ неумитност која је у једном дану (заправо, једне фебруарске ноћи) изменила српско песништво, лишивши га једног од најутицајнијих ауторских изданака. И чувени епитаф „Уби ме прејака реч“ наводи на помисао да је песму платио главом. Не само да то на први поглед тако изгледа, већ се и експлицира; чак је, изгледа, са великим задовољством сам сведочио, па тражило се то од њега или не. Уживао је у томе да посвађа себе са животом, да изазива судбину, да се својом руком позлеђује или убије. Сви изазови смрти били су у том песнику сакупљени. Бог не обраћа пажњу на такве грешке већ на чистоту вере, а ако му се и обраћао.

Колико је Бранко Миљковић био свестан да живи своју смрт, да умире живећи и живи умирући, ближи свом крају са сваком написаном песмом и стихом? Његове песме су на сваки начин биле много снажније него њен творац, и надживеле су га. Тек му је била на прагу двадесет и седма година.“  Записао је поводом пјесникове смрти Драган Радовић.

Његовој смрти претходила су следећа догађања. У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“, према свједочењима Владимира Богдановића, он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;

„У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму“? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза.“

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб узрокован љубавним јадом. Писмо Bранка Миљковића Петру Џаџићу:

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене.

Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и извргава се у мог најжешћег непријатеља.

Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће.

Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих “Један несрећан човек не може бити песник”. Тек сада видим колико је то тачно.

Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С
Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

 

Четири-пет дана прије кобног догађаја, 7. фебруара 1961. године, Миљковић је Џаџићу из Загреба послао сасвим другачије писмо: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом…”

Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана прије смрти, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

Мало пред смрт, написао је сам себи рођенданску пјесму, у којој каже:

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

A он је запјевао орфејским гласом:

Родио сам се одјутрос, упркос свим

подацима о мени,

а ипак старији сам, од јутра и од сутра

и нисам заборавио ништа што је било пре

мога рођења

и сећам се свега што је било после моје

смрти

и нисам крив низашта што се десило јуче…

 

Миљковић је рођен  29. јануара 1934 у Нишу. Био је један од најпознатијих српских и југословенских пјесника друге половине двадесетог вијека, есејиста и преводилац.

Његово пјевање трајало је само седам година. Дјетињство проводио у периоду Другог свјетског рата, у породичној кући на периферији Ниша. Бранково одрастање у поробљеном Нишу, у коме је био свједок свих страхоте рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачетник тема о смрти у његовој поезији. Од 1941. до 1945. похађао је основну школу. Био је ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, гдје је његов пјеснички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“. У Нишу пред својим вршњацима и професирима чита своје прве пјесме са тринаест година. Прву пјесму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година.

Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, настојећи да у поезији синтетизује пјесничко искуство симболиста и надреалиста.

Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумијевање. Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом слиједи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке пјесама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961). Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских пјесника.

Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додјела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске.

Његове ране пјесме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.

Према једнима усљед личних неспоразума са једним бројем пјесника и пријатеља, а према другима (како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи Петар Џаџић) због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највероватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.

У његовој поезији  мало има жене, ероса, љубави, мало и љубавних песама. Пјесник је обузет смрћу, празнином и ништавилом. А њих превазилази баш поезијом, она је испуњавање празнине. Све спољашње је споредно, изван домашаја његових духовних преокупација. А пјесма је све: она је живот, за њу се живи; она се пита, њој се казује и исповиједа; од ње се узима, све јој се даје; она је прича, али је и тајна; без пјесме, свијет би био још празнији и бесмисленији.

Балада Охридским трубадурима

 

Мудрости, неискусно свићу зоре,

На обичне речи више немам право!

Моје се срце гаси, очи горе.

Певајте, дивни старци, док над главом

Распрскавају се звезде као метафоре!

Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.

Птицо, довешћу те до речи. Ал врати

Позајмљени пламен. Пепео не хули.

У туђем смо срцу своје срце чули.

Исто је певати и умирати.

 

Сунце је реч која не уме да сија.

Савест не уме да пева, јер се боји

Осетљиве празнине. Крадљивци визија,

Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим

Прикован за стену која не постоји.

Звездама смо потписали превару

Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти

Тај пад у живот ко доказ твом жару.

Кад мастило сазре у крв, сви ће знати

Да исто је певати и умирати.

 

Мудрости, јачи ће први посустати!

Само ниткови знају шта је поезија,

Крадљивци ватре, нимало умиљати,

Везани за јарбол лађе коју прати

Подводна песма јавом опаснија.

 

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати

Да замени пољубац што пепео одмара.

Ал нико после нас неће имати

Снагу која се славујима удвара

Кад исто је певати и умирати.

 

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.

Једна страшна болест по мени ће се звати.

Много смо патили. И, ево, сад пева

Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.

Исто је певати и умирати.

 

Бранко Миљковић сматра да „само поезија може да одговори на питање шта је живот“ па је главни дио његовог пјевања трагање за смислом свијета и живота. Једна од врло уочљивих особености Миљковићеве поезије је неразумљивост и херметичност.  Феномен неразумљивости и теоријски занима Бранка Миљковића: он ће написати два есеја о проблему неразумљивости: Неразумљивост поезије и Херметичка Песма.

Пјесници немају пријатеља или су вољени или су мртви, писао је Бранко. А знао је такође и то да „Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо“.

Приредила: Марија Живковић