Branko Miljkovic

Kulturni magazin: Branko Miljković

Ime: 14.02.2019 Kulturni Magazin -Branko MILJKOVIC 2; Opis: "14.02.2019 Kulturni Magazin -Branko MILJKOVIC 2". Tip: audio/mpeg

Ubi me prejaka reč

 

Kažu da su ga našli u klečećem položaju, sa šeširom na glavi, onako kako je pjevao u jednoj pjesmi: „Dok oholi stoje/ Mudraci kleče/ Pred tajnom koju niko ne razume”.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, nađen je obješen srpski pjesnik Branko Miljković.

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

„Imao je samo dvadeset i sedam godina. Dve postavke su se iskristalisale, sasvim oprečne, u vezi sa tragičnim ishodom životne sudbine Branka Miljkovića: ona zvanična, po kojoj je pesnik podigao ruku na sebe; i ona, po kojoj su to drugi učinili, zaustavivši ga zauvek u punom naponu života i stvaranja.  To nije samo pitanje života i smrti jednog čoveka već neumitnost koja je u jednom danu (zapravo, jedne februarske noći) izmenila srpsko pesništvo, lišivši ga jednog od najuticajnijih autorskih izdanaka. I čuveni epitaf „Ubi me prejaka reč“ navodi na pomisao da je pesmu platio glavom. Ne samo da to na prvi pogled tako izgleda, već se i eksplicira; čak je, izgleda, sa velikim zadovoljstvom sam svedočio, pa tražilo se to od njega ili ne. Uživao je u tome da posvađa sebe sa životom, da izaziva sudbinu, da se svojom rukom pozleđuje ili ubije. Svi izazovi smrti bili su u tom pesniku sakupljeni. Bog ne obraća pažnju na takve greške već na čistotu vere, a ako mu se i obraćao.

Koliko je Branko Miljković bio svestan da živi svoju smrt, da umire živeći i živi umirući, bliži svom kraju sa svakom napisanom pesmom i stihom? Njegove pesme su na svaki način bile mnogo snažnije nego njen tvorac, i nadživele su ga. Tek mu je bila na pragu dvadeset i sedma godina.“  Zapisao je povodom pjesnikove smrti Dragan Radović.

Njegovoj smrti prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“, prema svjedočenjima Vladimira Bogdanovića, on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju;

„U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu“? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.“

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb uzrokovan ljubavnim jadom. Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću:

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene.

Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.

Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno.

Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

 

Četiri-pet dana prije kobnog događaja, 7. februara 1961. godine, Miljković je Džadžiću iz Zagreba poslao sasvim drugačije pismo: „Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom…”

Tanasije Mladenović je smatrao, nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.

U „Književnim novinama”, 8. aprila 1960. godine, nepunih godinu dana prije smrti, Branko Miljković je objavio tekst povodom godišnjice smrti Majakovskog, u kojem stoji: „Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: Drugovi ne spletkarite”, a nešto dalje, u istom tekstu je i rečenica: „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika”.

Malo pred smrt, napisao je sam sebi rođendansku pjesmu, u kojoj kaže:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

A on je zapjevao orfejskim glasom:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim

podacima o meni,

a ipak stariji sam, od jutra i od sutra

i nisam zaboravio ništa što je bilo pre

moga rođenja

i sećam se svega što je bilo posle moje

smrti

i nisam kriv nizašta što se desilo juče…

 

Miljković je rođen  29. januara 1934 u Nišu. Bio je jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pjesnika druge polovine dvadesetog vijeka, esejista i prevodilac.

Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina. Djetinjstvo provodio u periodu Drugog svjetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svjedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Bio je učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gdje je njegov pjesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. U Nišu pred svojim vršnjacima i profesirima čita svoje prve pjesme sa trinaest godina. Prvu pjesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina.

Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, nastojeći da u poeziji sintetizuje pjesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumijevanje. Prve pjesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom slijedi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pjesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika.

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodjela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske.

Njegove rane pjesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Prema jednima usljed ličnih nesporazuma sa jednim brojem pjesnika i prijatelja, a prema drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.

U njegovoj poeziji  malo ima žene, erosa, ljubavi, malo i ljubavnih pesama. Pjesnik je obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom, ona je ispunjavanje praznine. Sve spoljašnje je sporedno, izvan domašaja njegovih duhovnih preokupacija. A pjesma je sve: ona je život, za nju se živi; ona se pita, njoj se kazuje i ispovijeda; od nje se uzima, sve joj se daje; ona je priča, ali je i tajna; bez pjesme, svijet bi bio još prazniji i besmisleniji.

Balada Ohridskim trubadurima

 

Mudrosti, neiskusno sviću zore,

Na obične reči više nemam pravo!

Moje se srce gasi, oči gore.

Pevajte, divni starci, dok nad glavom

Rasprskavaju se zvezde kao metafore!

Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.

Ptico, dovešću te do reči. Al vrati

Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.

U tuđem smo srcu svoje srce čuli.

Isto je pevati i umirati.

 

Sunce je reč koja ne ume da sija.

Savest ne ume da peva, jer se boji

Osetljive praznine. Kradljivci vizija,

Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim

Prikovan za stenu koja ne postoji.

Zvezdama smo potpisali prevaru

Nevidljive noći, tim crnje. Upamti

Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.

Kad mastilo sazre u krv, svi će znati

Da isto je pevati i umirati.

 

Mudrosti, jači će prvi posustati!

Samo nitkovi znaju šta je poezija,

Kradljivci vatre, nimalo umiljati,

Vezani za jarbol lađe koju prati

Podvodna pesma javom opasnija.

 

Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati

Da zameni poljubac što pepeo odmara.

Al niko posle nas neće imati

Snagu koja se slavujima udvara

Kad isto je pevati i umirati.

 

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.

Jedna strašna bolest po meni će se zvati.

Mnogo smo patili. I, evo, sad peva

Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.

Isto je pevati i umirati.

 

Branko Miljković smatra da „samo poezija može da odgovori na pitanje šta je život“ pa je glavni dio njegovog pjevanja traganje za smislom svijeta i života. Jedna od vrlo uočljivih osobenosti Miljkovićeve poezije je nerazumljivost i hermetičnost.  Fenomen nerazumljivosti i teorijski zanima Branka Miljkovića: on će napisati dva eseja o problemu nerazumljivosti: Nerazumljivost poezije i Hermetička Pesma.

Pjesnici nemaju prijatelja ili su voljeni ili su mrtvi, pisao je Branko. A znao je takođe i to da „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo“.

Priredila: Marija Živković