Фредерик Шопен

Културни магазин: Фредерик Шопен и Станислав Винавер

Име: 29. 01.03.2019 Kulturni magazin Sopen i VINAVER; Опис: Фредерик Шопен и Станислав Винавер Тип: audio/mpeg

То није клавир, то је душа!

Фредерик ШопенКад је први пут чуо како сопствено дjело свира двадесетједногодишњи пољски пијаниста, композитор Роберт Шуман је узвикнуо:

„Господо, капе доље. Пред нама је геније!” Тај двадесетједногодишњи младић је био Фредерик Франсоа Шопен, пољски композитор и пијаниста романтизма. Он je најистакнутији представник пољске музичке културе и један од најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена.  Био је први западни композитор који је у класичну музику унио елементе словенске музике. Његове мазурке и полонезе још данас представљају темељ пољске народне класичне музике.

Осим мањег броја оркестралних и камерних дјела, седамнаест пољских пјесама за глас и клавир, Шопен је компоновао искључиво клавирску музику коју је обогатио новим изражајним средствима. Био је јединствен као пијаниста, извођач сопствених дјела и сасвим особен као аутор.

Шопен је рођен у близини Варшаве највјероватније 1. марта 1810. Његов отац био је Француз, а мајка сиромашна пољска племкиња. Имао је три сестре и дјетињство окружено топлином и љубављу. Као сасвим мали највише је волио да се игра испод клавира док је његова мајка свирала. Већ као дјечак Шопен показује свој таленат. Са седам година је компоновао два музичка дјела, двије полонезе, а са осам година одржао је своје прве концерте. Варшавске новине писале су о „малом Шопену“, чуду од дјетета који наступа на разним аристократским забавама у престоници као главна атракција. У Варшави је био познат као „други Моцарт“.

Године 1829. у Варшави је срео Паганинија и њемачког композитора Јохана Хумела. Исте године је упознао своју прву љубав, студенткињу и пјевачицу Констанцу Глатковску, која га је инспирисала. У то доба настају и оба Шопенова клавирска концерта. Рану младост проводи и на путовањима у Берлину, Бечу и Дрездену. У Бечу је одржао два клавирска концерта. Својe првe клавирскe концертe, опус 21 у ф-молу и опус 21 у е-молу одржао је у Варшави, 1829. и 1930. Исте године избија револуција у Варшави, Шопен се сели у Париз. У свом дневнику описује јаке емоције које има у вези са стањем у домовини. У паризу упознаје  Жорж Санд. Били су познат пар свог времена и о њима је писана обухватна литературa.

Кратко прије своје смрти, Шопен се дао наговорити да иде на турнеју по Енглеској. То је била кобна одлука. Тамошња влажна клима негативно је утицала на Шопена, који је боловао од туберкулозе. Историчари музике потмулој болести приписују сјетна осјећања која преовладавају у Шопеновим прелудијумима насталим у то вријеме.

Дубину и снагу његове умјетности можда је понајбоље осјетио писац Оскар Вајлд, рекавши:  „Када одсвирам неки Шопенов комад, осјећам као да сам ронио сузе над гресима што никада не починих, као да сам туговао над несрећама које уопште нису биле моје”.

Шопен је преминуо убрзо по повратку у Париз, 17. октобра 1849. Имао је само 39 година.

Сахрањен је у Паризу, а срце му је пренијето у цркву Светога крста у Варшави, у складу са његовим тестаментом. Испод Шопеновог срца уклесане су ријечи из Јеванђеља по Матеју: „Гдје је твоје благо, ту је и срце твоје.” Шопеново срце остало је у варшавској цркви, изузимајући вријеме Другог свјетског рата, кад је склоњено на сигурно мјесто. Касније, кад је црква послије рата обновљена, враћено је и Шопеново срце.

Сахрана је одложена скоро двије недеље зато што је Шопен желио да се на сахрани пјева Моцартов Реквијем са женским гласовима, нешто што црква Меделене никада прије није дозволила. Том тужном приликом изведена су и два Шопенова прелудијума, број 4 у е-молу и број 6 у х-молу. Крај хумке, на гробљу Пер Лашез, музичари су одсвирали други став – посмртни марш – из Шопенове Сонате у б-молу. Од тог времена, на сахранама се често изводи управо тај марш.

Иза њега су остала два клавирска концерта, 59 мазурки, 27 етида, 24 прелудијума, 21 ноктурно, 19 валцера, 17 полонеза, четири баладе, три сонате…

 

Винавер – иноватор наше модерне књижевности

Станислав ВинаверУ свом последњем интервјуу рекао је: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.“ Тада нису хтјели да га чују да се може бити модеран у контексту националне културе, а већ касније, пола вијека од његове смрти, његове идеје о музици, проблемима стиха, језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији постале су јасне.

Српски ерудита песник, преводилац, новинар, есејиста, дипломата Станислав Винавер рођен је 1. марта 1891. у Шапцу у породици имућног јеврејског љекара Јосифа Винавера, који је у Мачву дошао из Пољске и донио рендген апарат, па га учинио првим рендгенолошким центром на Балкану, а мајка Ружа била је пијанисткиња. Основну школу Станислав је завршио је у Шапцу, гимназију у Шапцу и Београду. У гимназији је, сјећао се, обожавао музику и математику. „Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.“

Математику, физику, филозофију и музику студирао је на Сорбони, гдје су му међу предавачима били и Поенкаре, Леви-Брил, Диркем и Бергсон, од којих је нарочито овај последњи имао на Винавера велики утицај. Већ тада постао је следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а 1911. објавио збирку симболистичке поезије „Мјећа“ којом је започео превазилажење српске модерне.

У балканским  ратовима и Првом свјетском рату Винавер је учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније заједно са мајком Ружом, док му је отац преминуо од маларије 1915. године, а на Крфу се ангажовао као уредник “Српских новина” и радио као службеник Државног пресбироа.

«Цео мој живот је био један велики напор, пре свега патриотски. Читава наша генерација је била таква. Ми смо ратовима и подвизима запрепастили целу Европу. Хтели смо ми, мој нараштај, да се занесемо у питање језика као и у питање живота и смрти. Рака Драинац, Растко Петровић, Тин Ујевић, Момчило Настасијевић – сви смо ми, сваки на свој начин, хтели једно исто – да остваримо прави израз на нашем језику. Језик је емотивна потка живота. Ми смо му придавали огромну важност. Унезверене страсти Растка Петровића, свечано лудило Тина Ујевића, омађијана збуњеност Раке Драинца – то су обрасци чија ми је поезија годила. Мислим да су они одгонетнули ову земљу. Да бисмо били своји, треба да знамо читав свет – то је била наша идеја».

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије гдје скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт и ту га затиче бољшевичка револуција. Као свједок тих дешавања објавиће своја сећања у фељтонима, есејима, као и књизи “Руске поворке“. Из Москве је отишао на невјероватан начин тако што је са групицом Југословена препјешачио до Истанбула, одакле су се пребацили у Београд.

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника. Писао је као стални критичар за „Време“.

Винавер је утемељивач експресионистичког покрета (написао је Манифест експресионистичке школе), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним умјетничким изразом.

Други свјетски рат провео је у заробљеништву у њемачком логору Оснабрик.

Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика.  На пољу сатире Винаверове пародије одликују се духовитим обртима, осећајем за гротеску, што је дошло до изражаја у „Пантологијама новије српске пеленгирике“, које су заправо пародијски пандан „Антологији новије српске лирике“ Богдана Поповића.

У овој последњој књизи, Заноси и пркоси Лазе Костића“ (1963), за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, успио је да ослика комплетно духовно и умјетничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дјело, које спаја интелектуално-умјетничку радозналост, енциклопедијску обавијештеност и аутентични дух.

Имао је истанчани слух за језик.  У књизи  „Језик наш насушни“ каже: «Речи нису ништа — мелодија је све… Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика».

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Приредила: Марија Живковић