Igor Stravinsky

Културни магазин: Игор Стравински

Име: 17.06.2019 Kulturni magazin STRAVINSKI; Опис: Игор Стравински Тип: audio/mpeg

Игор Фјодорович Стравински (рус. И́горь Фёдорович Страви́нский, Ораниенбаум, 17. јун 1882 — Њујорк, 6. април 1971) био је руски композитор, којег данас многи, и на западу и у његовој родној домовини, сматрају једним од најутицајнијих композитора 20. века. Од 1910. године живио је у Швајцарској и Француској, а од 1937. године у САД. Амерички држављанин је постао 1945.

Био је отелотворење космоплитског Руса којег је Тајм навео као једног од најутицајнијих људи XX века. Поред признања која је добио за своје композиције, стекао је славу и као диригент и као пијаниста, најчешће на премијерама властитих дела. Године 1939. и 1940. предавао је музичку естетику на Харвард универзитету у Бостону (предавања објављена под насловом Музичка поетика 1942).

Одликује се великом разноврсношћу музичког израза и стилске оријентације. У првој фази је спајао руске фолклорне елементе са импресионизмом, затим је био експресиониста са честим ослањањем на џез, а касније је применио неокласични стил. У последњој фази је користио принципе додекафоније. Имао је велики утицај на своје млађе савременике у многим земљама.

Међународну славу прво је стекао са своја три балета, која је наручио Сергеј Дјагиљев, а чији их је Бале русе и премијерно извео. Та три балета су Жар-птица (1910), Петрушка (1911) и Посвећење пролећа (1913). Посвећење пролећа, чија је премијера изазвала побуну публике и јавности, преобразила је начин на који су каснији композитори гледали на ритмичку структуру. И данас, његова визија поганских ритуала оживљених у имагинарној предисторијској Русији очарава и одушевљава публику.

Након руске фазе, за време 1920-их Стравински се окреће неокласицизму. У делима из овог периода, намера је била употреба традиционалних музичких форми (концерт, гросо, фуга, симфонија), често сакривајући плашт интензивних емоција испод површине која је остављала утисак одвојености и једноставности и често је одавала почаст музици ранијих мајстора као што су Јохан Себастијан Бах, Ђузепе Верди, Петар Иљич Чајковски и други.

Током 1950-их је адаптирао серијске поступке, користећи нове технике током последњих 20 година свог живота да напише дела која су краћа и више ритмична, хармонична и структурално комплекснија од његове раније музике. Упркос њиховој комплексности, ова дела деле карактеристике са свим претходним дјелима Игора Стравинског. Ритмичка енергија, конструкција проширених мелодичких идеја из малих структура компромирајући само двије или три ноте, те чистоћа форме, инструментације и експресије.

Стравински је био и писац, и сачинио је, уз помоћ Алексиса Роланда-Мануела, теоријско дело Поетика музике, у којем је изрекао познату реченицу да је музика неспособна да „изрази ишта друго осим саме себе“. Многи интервјуи у којима је Стравински разговарао са Робертом Крафтом издати су као књига под насловом Разговори са Игором Стравинским. Њих двојица сарађивали су на још 5 издања током наредних деценија.