Jovan Ducic

Културни магазин: Јован Дучић

Име: 17.02.2019 Kulturni Magazin - Jovan Ducic; Опис: Јован Дучић Тип: audio/mpeg

Највећи филозоф међу пjесницима и највећи поета међу филозофима

 

Богу

Никад се нисам на те бацио каменом,

Нити у своме духу твој сјај одрицао;

И свој пут пређох цео са твојим знаменом,

Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

Из свију ствари ти си у мене гледао,

Твој громки глас сам чуо у морском ћутању,

С болом пред ноге твоје свагда се предао,

Само за твојим жишком следио путању.

А од тебе се никад нисам одвајао,

Стога и не бех самац у дну свих осама…

Због тебе сам се клео и за те кајао,

Кад падне горко вече по горским косама.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао;

И за молитве сам твоје у звона звонио;

За твога благог Сина и ја сам ридао;

И ђавола сам црног с твог крста гонио.

А ти што сазда сунца и плод оранице,

Био си само Слутња, болна и стравична:

Јер свака Истина духа знаде за границе,

Једино наша Слутња стоји безгранична.

Прије 145 година, у Требињу је 17. фебруарa 1874. рођен Јован Дучић, писац и дипломата, најзначајнији пјесник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности. То мишљење дијеле све генерације књижевних критичара и пјесника у овоме вијеку. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Похађао је основну школу у свом родном мјесту. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву и Сомбору гдје матурира. Учитељевао је кратко вријеме по разним мјестима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протјерале због патриотских пјесама. Због њих Јован Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, пјесник није могао наћи учитељску службу готово нигдје, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу. Као учитељ, Јован ради у Мостару од 1895. до 1899. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем. Ухапшен је и отпуштен са посла.

Исте године Јован Дучић одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу. На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Ради у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру, затим је делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Двије године касније Јован је враћен на место отправника послова посланства у Каиру. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти, затим у Риму. Премјештај из Рима 1941. доживео је веома тешко, као неку врсту деградације. Резигнирано је записао у свој дневник: „Мој бол је чисто морални, интелектуални, естетички… ја сам овде… преживео… четири године сталне екстазе пред три хиљаде година овог града… Да Луј XIV или Марко Аурелијe владају мојом земљом, оставили би ме у Риму до мог последњег дана живота“. Описао је и последње сусрете са римским властодршцима, са краљем, премијером, министром. „Колико верујем да Мусолини жали мој одлазак из Рима, толико сам сигуран да је гроф Ћано или равнодушан или чак задовољан“.

У Букурешту је 1937. године отворена наша прва амбасада. Дучић ће често с поносом истицати како је он „први и за сада једини југословенски поклисар“! Међутим, амбасадорским звањем могао је да се дичи само до 1940. године. Тада је премjештен у Мадрид и тако враћен у ниже звање посланика. Није великан за мале људе, рекао би разочарани Дучић.

Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Јован се повукао у неутралну Португалију, одакле је, исте године отишао у САД у град Гери, Индијана. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису, која представља српску дијаспору у Америци. За то вријеме писао је пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Аве Сербиjа

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;

Све су твоје муње, у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на целу твог сина,

На мач његов реч ти страсна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала –

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

Колевка и гробље, у одећи сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река:

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Прву збирку пјесама Дучић je објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске „Зоре“, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози – Плаве легенде и Песме. Најпознатије пјесме су му: Песма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, „Благо цара Радована“ и пјесничка Писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Љубав је била главно осјећање које је пјевао у својој младићкој лирици, и неколико искрених, осјећајних, непосредних пјесама које је тада испјевао, иду у његове најбоље пјесничке производе. Доцније, се сав окреће умјетности ради умјетности, умјетности рафинисаној и идејом и формом, поезији формалне љепоте и симбола. Дучић се усавршио у форми као нико до њега.

Песма жени

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна

Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;

Само си лепота колико си тајна;

И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека –

Јер је сан о срећи више него срећа.

Буди бесповратна, као младост; нека

Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;

У великом болу љубав своју мету;

Истина је само што душа проснева;

Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;

Ти беше мисао моја очарана;

Симбол свих таштина поразан и леден.

А ти не постојиш нит си постојала;

Рођена у мојој тишини и тами,

На сунцу мог срца ти си само сјала:

Јер све што љубимо створили смо сами.

Јован Дучић се упокојио 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља пјесника испуњена је 22. октобра 2000. Ексхумацији тијела Јована Дучића, у порти манастира Свети Сава у Либертивилу (САД), присуствовао је и пјесник Рајко Петров Ного. Остало је његово драгоцјено свједочење: „Тело Јована Дучића било је смештено у три ковчега: један гвоздени и два бакарна. Тело је потпуно очувано, на грудима Јована Дучића лежала је његова ’лирика’. Књига је, такође, неоштећена, само је мало повукла влагу.»

Милан Ненадић је казао: „Логичан је след у његовом песничком путу и развоју, логично је да је на крају тај песнички бор почео да гледа у себе, да открије Бога и да се помири са извесношћу на крају пута… Његово схватање песничког послања и до данас је изузетно, чак непревазиђено. Он је израстао у песничког џина оним путем који је за нашу поезију пресудан и зато логичан: после Његоша, преко Радичевића, Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића — била је логична Дучићева појава и величина. У „Благу Цара Радована“ Дучић ће записати: «Најлепша песма једног песника има изглед молитве, и најлепша слика једног сликара, има изглед иконе… Уметност се никад није могла одвојити од мисије да буде афирмација, божанског у човеку; уметност је увек била главна веза између неба и земље». Он се примиче Платоновом схватању песника: песник је нешто лако, крилато и свето — тумач божанства, да би без зазора и устезања тврдио да је песник „најизразитији и најпотпунији тип једне расе, мерило расног генија, сензбилитета, идеологије, најчистија груда своје земље.“

Приредила: Марија Живковић