Лаза Костић

Културни магазин: Лаза Костић

Име: 12.02.2019 Kulturni Magazin - Laza Kostic; Опис: Лаза Костић Тип: audio/mpeg

Mеђу јавом и мед сном

Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и мед сном!

Српски књижевник, пјесник, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар Лазар Лаза Костић рођен је 31. јануара /12. фебруара 1841. године. Најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији. По времену у коме је живио и стварао, Костић је романтичар, али је многим својим остварењима постао претеча модерног пјевања 20. вијека. Знао је више језика: грчки, латински, енглески, њемачки, француски, руски, мађарски. У оригиналу је читао античке писце, као и најистакнутије писце европскe књижевности и филозофије. Зато га је одликовала широка књижевна култура, велика ерудиција, дијалектички ум. Био је први који је почео систематски да популарише Шекспирова дјела код Срба.

Рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у мјесту рођења, гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики биљежник и предсједник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунољетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, гдје је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смјело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био предсједник Српске народне читаонице која се данас по њему назива. Изабран је за члана Српског ученог друштва 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 1909.

Упокојио се у Бечу, 26. новембра 1910, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Као политички човјек и јавни радник, Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова. У Аустрији се борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцјењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања, стао је у ред највећих пјесника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадесетак епских пјесама, балада и романси; три драме „Максим Црнојевић“, „Пера Сегединац“, „Ускокова љуба или Гордана“; естетичку расправу „Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме“; философски трактат „Основно начело, Критички увод у општу философију“ и велику монографију „О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу“.

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона, од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповједака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му програмска пјесма „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“, једна од највреднијих лирских пјесама српске умјетничке књижевности.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу. Основна школа у Ковиљу, родном мјесту Лазе Костића, такође носи његово име. У Новом Саду постоји гимназија која носи име по Лази Костићу и вјероватно је једина средња школа у Србији која посједује праву школску позоришну салу.

Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част пјесме „Santa Maria della Salute“ организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на којој се сваког 3. јуна одабраном пјеснику додјељује Венац Лазе Костића.

О њему је 1985. снимљен филм Случај Лазе Костића. По њему се зове Библиотека „Лаза Костић“ Чукарица.

Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску, елегичну пјесму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Santa Maria della Salute” и омаж Лази Костићу.

У Сомбору је, у прољеће 1909. године, настала последња Костићева пјесма, изузетне језичке, стилске и духовне љепоте и ненадмашне осјећајности, чувена „Santa Maria della Salute“, надахнута љубављу према прерано умрлој Ленки Дунђерски. Ову пјесму многи сматрају и најљепшом љубавном пјесмом спјеваном на српском језику.

Занимљива је предисторија пјесме „Santa Maria della Salute“ Стваралачки импулси за настанак пјесме потекли су из три основна извора, али су они опет у уској међусобној вези. У својим педесетим годинама Лаза Костић је упознао деветнаестогодишњу Ленку Дунђерски, кћерку пријатеља Лазе Дунђерског. Костић је био славан пјесник, позната личност, крупан и врло лијеп човјек, лијепо одјевен, господствена држања, врло образован и елоквентан. Дјевојка је завољела зрелог господина. Настале су борбе у пјеснику, сукоб осјећања и разума. Бјежи од Ленке и својих осећања у манастир Крушедол и ту проводи пет година.

Костић је пожелио да буде и Теслин проводаџија, нудећи му богату и прелијепу Ленку Дунђерски, па му из манастира поручује (септембар 1895): „Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће… Зато немојте мислити ни са каквим болом на то да сте Ви задњи свога рода… Јер, напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таквим егземпларом”. Међутим, Тесла је већ раније одговорио пјеснику да свијећа не може да гори на оба краја, а његов пламен изгара само за науку.

Лаза Дунђерски предлаже пријатељу да се ожени богатом удовицом Јулом Паланачком, што овај и учини 1895. године. Исте године умире Ленка Дунђерски. Да би побјегао од несреће и туге, одлази са женом у Венецију. Тамо посјећује Цркву Госпе од Спаса из 17. вијека. Изузетна љепота цркве задивила је пјесника. У том тренутку у њему се срећу и стапају дивљење према цркви и непреболна љубав према Ленки. Из тога сусрета двију љепота почела је да клија пјесма, али истовремено је нарастало кајање што је некада осуђивао градњу цркве од дрвета из словенских шума по Далмацији. У пјесми „Беседа” (1865) Костић је пјевао о трагици српскога бора кога је Млетачка немилосрдно сјекла и одвозила у Италију. Године 1879. написао је пјесму „Дужде се жени”: у њој жали за посјеченим српским боровима који су уграђени у Цркву Госпе од Спаса. Живио је пјесник у браку без љубави, патио је за Ленком, сусретао се с њом у сновима, водио на француском језику свој дневник јаве и снова, сазријевала је у њему, у току двадесет година ћутања, последња пјесма, Santa Maria della Salute, његова лабудова пјесма; појавила се на свијет 1909. године.

Приредила: Марија Живковић