Momir Vojvodic

Културни магазин: Момир Војводић, Микеланђело

Име: 18.02.2019 Kulturni Magazin - MOMCILO VOJVODIC ,MIKELANDJELO; Опис: Културни магазин, 18. фебруар Тип: audio/mpeg

Momir VojvodicMikelandjeloКултурни магазин, 18. фебруар 2019. године.

Момир Војводић, Микеланђело.

 

Косовски погорелац Момир Војводић

„Игром судбине рођен сам у Метохији 1939. године, из које су ме изгнали Арнаути, осокољени фашистима 1941. године, па сам на очевој руци од двије године избјегао уз Руговску клисуру, заштићен од арнаутских кољача њемачким оружјем све до врха Чакора, у Доњу и Горњу Морачу, донебесје мог дјетињства… У Метохију су ми 1946. године забранили повратак комунистички усрећитељи српског рода. У Метохији је и данас сва моја очевина, искон моја, велмошко и себарско моје постојанство. Два пута сам бјежао из Метохије: први пут претку војводи Богићу, који испред турског коца и конопца избјеже уз режање арнаутских очњака преко Хотског Хума и Врања у Доњу Морачу 1467. године… ријечи су Момира Војводића, који се упокојио прије пет година, а рођен прије осамдесет, на данашњи дан, 18. марта 1939.

ИЗБЈЕГЛИЧКИ СОНЕТ

Хиљаду деветсто четрдесет прве

Бјежао сам, плачљив, на очевој руци

Са спаљеног прага, жељан хљебне мрве;

Урлале су воде и бијели вуци

На троме буљуке избјеглица тужних;

Уз руговске горе студ априлске кише

Читала је с лица стрављених и ружних:

Да се неће своме дому никад више

Вратити и кућне запалити ватре,

Ни пошто пепео разбратништва мине,

Ни онда кад вјетар стопе мржње затре;

Из шуме коју ми још чувају браћа,

Чим двокљуна муња с Проклетија сине,

Очева сјена ме родном прагу враћа.

Пјесник Момир Војводић рођен је у Поносевцу код Ђаковице, у Метохији. Завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду. Прве стихове објавио је као гимнализајац, затим је писао у студенској штампи. Радио је као професор. У свим познатим литералним часописима и листовима је објављивао своју поезију. Објавио је много књига поезије, приказа и есеја, као и полемика у листовима и часописима на југословенском културном простору. Познати су његови преводи Пушкина, Љермонтова, Блока, Цветавеје, Пастернака, Ахматове, Мандељстама, Јесењина, Заболоцког, и многих других руских песника. Члан је Матице Српске — Нови Сад. Именован је за сенатора Републике Српске.

Песник Момир Војводић је рођени Метохијац, а судбином Морачанин: „Метохија – родно ми је мјесто, А Морача – мог језика престо“. Морачу често опјевава у својим стиховима и каже: „Морача — Горња и Доња — јесте мој и земљостан и небостан, завичај, моје основиште, темељиште, поигриште, полетиште, долетиште, колијевка моје свијести и моје вјечивало, моја литургија овог као и оног свијета. Морача, име ријеке модре од хладноће, по којој се и зове скоро сво њено протицалиште, од извора под планинама Лолом и Јаворјем, па све до увиришта у њу ровачких рјечица, Мртвице и њених друга, до Међуријечја, ниже манастира Морача, воздигнутог 1252. Године… Лавра Морача је духовна лампада која свијетли јаче од свих сијалица изузев сунца. Горња Морача је бујно врело источнохерцеговачког народног говора српског језика. Са поносом истичем да са морачког језичког врела у мом живишном добу поје свети српски језик озарени серпски пјесници и писци…  А у Морачи је увијек било више вјере него хљеба. Морача је српски збјег, утек српског рода слободнога од бичева свих ћесара, султана и дуждева.“

Десно, два века, кад прођеш Колашин,

Куда Бог и просјак небом корача,

Срешће те моја тиморна Морача,

Где и за мене има земље аршин

Да може језик да говори — српски језик би рекао да му је част што на њему пише и ствара Момир Војводић, ријечи су свештеника Предрага Шћепановића.

Момир је до сада издао преко 50 књига песама, неке од њеих су збирке Светигора, Мирис мртвих трава, Староставник, Гробослови, Град над облаком, Глас вучје горе, Азбучна молитва и многе многе друге.

Он је био забрањени и прогоњени пјесник у бившој Југославији. Његова поезија и његове мисли сметале су властодршцима, тако да није могао 18 година издавати и штампати пјесме. Пјесник је све то стојећки издржао и остао свој, патриота и частан човјек.

„У мојој поезији ја се непрестано питам о смислу самог бивствовања, о вриједностима доброг, истине, душе, о природи… Ја сам пјесник који воли тајне, љепоту, традицију, посебно српску и хришћанску. Пјесник сам од немира и мисли, од сјећања, од живота, од кајања и љубави. Ту се налазе моја осјећања и доживљаји свјета. Све о чему пишем, све сам то осјетио, доживио и промислио, и све се то у мени искристалисало. Мој стил је резултат дугогодишњег савјесног и упорног рада. Ја вјерујем у Бога и у српство и слуга сам српског језика.“

Песник песму добија од Бога

Чаровите поезије нема

Без дубоких и великих тема,

Надахнућа, форме, ритма речи

Песме теку из срца кад јечи.

 

Јеку срца извија мисао.

Писао сам како сам дисао.

Осјећања моћна до опела

Песниковог, песма је отела

 

Забораву, који сваког чека,

Памћења су, муњо, кратког века!

Чела краће но камење памте,

Брже памте мисли које пламте.

 

Душа чува од крви рубине.

Свештене су песмине дубине.

У кам клешем завет срца мога:

Песник песму добија од Бога.

Уозорио је Момир Војводић да пјесник не смије да изда свој језик. „У Црној Гори све чине да не важи библијска тајна: „На почетку беше реч“. Ако та тајна не важи за све људе, важи за пjеснике. Пjесник је слуга језика, јер језик ствара пjесника више него он језик. Пjеснику може све да се опрости, само не једно — издаја језика. Кад пjесник изда језик, издао је поезију. Српски језик спада међу свете језике. Бог је створио ријеч — језик, а језици су створили народ. Српски језик је створио српски народ. Челник српског језика и и српске поезије је Свети Сава. Српска књижевност има срећу да почне са највећим — Светим Савом. Безгрешна дјеца Светог Саве су највећи српски пјесници Доментијан, Теодосије, Јефимија, Стефан Лазаревић, Сима Сарајлија, Његош, Дучић, Ракић, Стеван Раичковић…“ Док је српског језика и памтиће се Момирови стихови, прикази, есеји, полемички текстови, бритке ријечи, његови говори и гробослови.

Приредила: Марија Живковић